Vizija nula stradale dece u saobraćaju (ne)dostižan cilj kreatora saobraćajne politike

Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja 

U organizaciji Agencije za bezbednost saobraćaja Republike Srbije, od 17. do 19. oktobra 2024. godine, održan je Forum Unapređenja sistema bezbednosti saobraćaja. Cilj ovog foruma je unapređenje postojećeg sistema bezbednosti saobraćaja u Srbiji i smanjenje broja saobraćajnih nezgoda.

Ključne teme koje su bile predmet diskusije na forumu su “Vizija 0” – Zaštita dece u saobraćaju, jačanje kapaciteta lokalnih samouprava, izrada novog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima Republike Srbije i finansiranje mera bezbednosti. 

Konferencije, forumi, okrugli stolovi i sl. koji su posvećeni ovoj temi su nam potrebni radi razmene znanja, iskustva, povezivanja i traženja najboljeg rešenja. Međutim, kod nas to uglavnom služi kao iluzija da se na tom polju nešto radi.

O tome da se na tom polju ništa ne radi govore i sledeći podaci. U proseku, godišnje, život izgubi oko 12 i bude povređeno oko 1.360 dece u saobraćajnim nezgodama. Kako se navodi u Preglednom izveštaju Agencije za bezbednost saobraćaja, svakog meseca jedno dete pogine i nešto više od 110 dece bude povređeno u saobraćajnim nezgodama.

Bitno je napomenuti da saobraćajne nezgode nisu slučajnost, već su one posledica našeg nerada i sistemskih grešaka. O našem neradu i sistemskim greškama govore i poražavajući rezultati Nacionalne strategije bezbednosti saobraćaja (2015-2020). Naime, R. Srbija nije ispunila ni jedan cilj iz Strategije (jedan od ciljeva je bio, da od 2020. god. nemamo poginulu decu u saobraćaju).

Da su realizovani ciljevi iz Strategije, u saobraćajnim nezgodama na teritoriji R. Srbije, poginulo bi 47 dece manje, tokom analiziranog perioda.

Sama činjenica da u Srbiji postoji Udruženje roditelja stradale dece u saobraćaju dosta govori o problemu i situaciji u kojoj se nalizimo.

Više o tome šta nas očekuje u novoj strategiji pročitajte na narednom linku https://javniservis.net/mediji/lokalni-mediji/sta-se-ocekuje-od-nove-nacionalne-strategije-bezbednosti-saobracaja-na-putevima-r-srbije/

Poražavajuće rezultate oslikava i javni rizik stradanja dece u saobraćaju. U R. Srbiji javni rizik iznosi oko 12, u odnosu na evropski prosek gde javni rizik iznosi 6,8 (Pregledni izveštaj Agencije za bezbednost saobraćaja, maj 2023.).

Ono što nećete čuti na forumima, konferencijama, okruglim stolovima i medijima je, da kreatori saobraćajne politike ne pominju savremen koncept odgovornosti za stanje bezbednosti saobraćaja. Nema potreba naglašavati da bez usvajanja i primene savremenog koncepta nećemo imati dobre i pozitivne razultate.

Savremen koncept odgovornosti ne sagledava samo pravnu odgovornost učesnika nezgode, već se akcenat stavlja na stručnu, moralnu i političku odgovornost. Tako da, umesto priče o odgovornosti učesnika nezgode, trebalo bi više pričati o odgovornosti kreatora sistema.

Druga ključna stvar koju nećete čuti na forumima od kreatora saobraćajne politike je promocija, primena i prihvatanje koncepta održive urbane mobilnosti. Pomenuti koncept se uveliko primenjuje na teritoriji evrope kao najdelotvorniji u pogledu zaštite dece u saobraćaju. Nema potrebe naglašavati da ovaj koncept nije prihvaćen u političkim i stručnim krugovima u R. Srbiji.

Da ne postoji sistemska podrška urbanoj mobilnosti govori i podatak da predstavnici Saveza udruženja Institut za urbanu mobilnost (www.urbanamobilnost.org) nisu dobili poziv za učešće na pomenutom forumu.

Kada smo kod izmene zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, predstavnici pomenutog Instituta su predložili set izmena kojim bi se unapredila bezbednost biciklista u saobraćaju. Predpostavljate, kreatori saobraćajne politike su to odbili. Toliko o brizi prema ranjivim učesnicima u saobraćaju. 

Predlog izmena je dostupan na linku.

Treća ključna stvar koji nećete čuti od naših kreatora saobraćajne politike je primena humanog inženjeringa. Humani inženjering zapravo predstavlja, skup saobraćajnih, urbanističkih, građevinskih, arhitektonskih i drugih mera sa ciljem formiranja jedinstvenog, bezbednog, ambijentalno prihvatljivog i podjednako dostupnog prostora za ranjive učesnike u saobraćaju. Na takav način im se obezbeđuje adekvatna infrastruktura i podrška, kako bi svi korisnici imali podjednako pravo i mogućnost za učestvovanje u saobraćaju.

Kada smo ko jačanja kapaciteta lokalnih samouprava i finansiranje bezbednosti saobraćaja, nekako se izbegava da se kaže, da su prošlim izmenama zakona, lokalnim samoupravama oteta sredstva za finansiranje, i time je uništen samoodrživi način finansiranja bezbednosti saobraćaja.

Više o uništavanju sistema finansiranja bezbednosti saobraćaja pročitajte na narednom linku 

Četvrta ključna stvar su medijske poruke koje šalju naši kreatori saobraćajne politike. Poruke uglavnom idu u pravcu, deco pazite, pešaci pazite, biciklisti pazite, ne koristite mobilni telefon i slušalice, prelazite ulicu na pešačkom prelazu, ne nosite tamnu odeću itd. Nekako, uvek se insistira na tome, da se kroz takve poruke, odgovornost prebaci na ranjive učesnike u saobraćaju (deca, pešaci, biciklisti, osobe sa invaliditetom, starija lica, majke sa malom decom) i opravda ili ublaže greške vozača motornih vozila.

Peta ključna stvar je da naši kreatori  saobraćajne politike prilikom saobraćajnog planiranja izbegavaju da uvaže da je ulica osnovni arhitektonski prostor grada, i da nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju.

Već decenijama unazad, kreatori saobraćajne politike, kreirali su saobraćajni sistem koji isključivo zadovoljava potrebe motornog saobraćaja. Dovoljno je samo da prošetate svojim gradom i videćete da su trotoari okupirani parkiranim vozilima, da zone 30, zone usporenog saobraćaja, biciklistička infrastruktura, taktilne staze za slepe i slabovide itd., praktično ne postoje. 

Trenutna saobraćajna i transportna politika je učinila, da R. Srbija,  po stanju bezbednosti saobraćaja kasni 15 godina za prosekom EU i 25 godina za Švedskom. Takođe, ukupni društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda, u 2019. godini nam iznose 4,1 milijarde evra. 

Svakako podržavam usvajanje, promociju i rad na viziji nula stradale dece u saobraćaju. Koliko je to dostižan cilj, sa ovakvim načinom rada, ostavljam vama da sami donesete zaključak.

I na kraju, stradanje dece na bilo koji način, a posebno u situaciji koju je moguće sprečiti, predstavlja ogroman udarac za porodicu i čitavu zajednicu. Stoga je dužnost svih članova društva da spreči da se životi dece dovode u opasnost u saobraćaju. Njihova bezbednost je veliki izazov za sve, a posebno za one čiji je to profesionalni poziv.