Vi biste komfor u pritvoru, zar ne?

Autorka: dr Slavica Plavšić

Nažalost, poslednjih meseci smo imali prilike da slušamo o ozloglašenom zatvoru na Klisi, gde su pritvorenicima najveći problem bile stenice koje su ih nemilosrdno ujedale i zatvorske dane i noći činile nepodnošljivim.

Negde između ovih krajnosti, nalaze se pritvorske jedinice u Užicu. Pričajući o svom pritvorsko-bolničkom iskustvu, zamolila sam ga da nam opiše kako izgleda ta pritvorska jedinica u kojoj je proveo popodne, noć, i pre podne sutradan, dok nije, umesto na sud, završio u koronarnoj jedinici.

Profesor srpskog jezika i književnosti, poštovani i ugledni građanin, Branko Nikolić iz Užica je u pritvoru bio teško bolestan i životno ugrožen, tako da su mu pritvorski uslovi bili najmanji problem. Uporno je tražio lekarsku pomoć, jer se gušio, nije imao vazduha, strašna aritmiju mu je tresla grudni koš i užasno se loše osećao. Neko od zatvorskih funkcionera je odlučio da se Hitna pomoć ne zove, osim ako ne bude životno ugožen. Zadatak da to procene, dobili su pritvorenici koji su već bili u toj ćeliji u koju su doveli i Branka. Ovoga puta je imao i malo sreće jer su nepoznati mladi ljudi bili ljubazni i predusretljivi prema teško bolesnom profesoru. Da dozovu medicinsku pomoć nisu mogli, ali su ga oni čuvali i brinuli o njemu koliko je to moguće u postojećim uslovima.
Zatvorska ćelija je duga koliko da stanu dva kreveta na sprat sa jednim prilično visokim prozorčetom kupatilskog tipa, na kome su, naravno bile rešetke.

Široka je taman toliko da može da prođe jedan čovek.

Ima improvizovani stočić od ploče stare školske klupe sa onim udubljenjima za olovke. Stariji se sigurno sećaju kako su davno izgledale te klupe. Oko tog stočića nalaze se dve klupice, a na zidu iznad jedan viseći element. I to je sav komfor za četiri osobe.

WC je minijaturni “čučavac”, u koji krupniji čovek jedva može da stane. Vodokotlića nema, već je tu tuš baterija, postavljena taman tako da cev slavine udara u leđa onog ko mora da uđe u taj “prostor”. Iznad te konstrukcije je postavljen tuš.

Vrata ćelije se sama, automatski otvaraju ujutru i kad neko mora da izađe: u šetnju, kod lekara, u sud ili kada mu je dozvoljena poseta.

Hrana stiže kroz otvor na vratima, kroz koji se odvija i minimalna komunikacija sa stražarima. Kroz taj prozorčić je stražar mogao da vidi u kakvom je stanju Branko, da i kao najveći laik proceni da je čovek ozbiljno bolestan. Ali, nije video. Ili mu je naređeno da ne gleda i ne vidi.

U ćeliji su bila dva momka, koji su prostoriju održavali uredno, a prema Branku su bili ljubazni i predusretljivi, na čemu im je beskrajno zahvalan, ko god da su.

Dočekali su ga kafom, uputstvima za ponašanje i plastičnim posudama i priborom za jelo.

Kafa se “kuva” tako što se nes prelije toplom vodom iz wc-a.

Ručak donose u jednoj većoj posudi za celu sobu.

“Ne znam kako bih jeo da mi oni nisu dali pribor?”

Tog sedmog jula, vrućina u ćeliji je bila nepodnošljiva, posebno noću kada se isključivali ventilator. Vazduh mu je bio preko potreban, ali ga nije bilo.

Naravno, zatvor nije hotel, jasno je. Ali i ti ljudi zaslužuju humaniji pristup i bolje uslove za život, bar dok su u pritvoru, a ne na izdržavanju kazne.

“Za kakva god dela da su optuženi, ti momci su me dočekali toplo, ljudski i trudili su se da pomognu”.

Beskrajno im hvala na tome.