Veran Matić – Od ignorisanja do ruganja pravdi
Autor: Veran Matić
Krajem maja prošle godine, u centru Beograda napadnut je Vuk Cvijić, jedan od najboljih novinara u Srbiji. Svojim temeljnim profesionalizmom, istraživanjima, pouzdanim izvorima godinama razotkriva brojne primere korupcije i kriminala, ali i prati sve anomalije sudskih procesa u sličnim slučajevima.
Ovaj napad usledio je posle brojnih pretnji i targetiranja Cvijića od predstavnika iz vrhova vlasti, iz parlamenta, od vodećih političara vladajućih stranaka, od tajkuna, vodećih ljudi tabloida. Koje ne prestaju.
Pored brojnih priznanja i nagrada, Vuk je i dobitnik nagrade „Dejan Anastasijević“, koju svake godine 3. maja, na Svetski dan slobode medija dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije. Razmišljajući ko bi mogao danas da bude Dejan Anastasijević, meta pokušaja atentata, pomislio sam na bar deset novinarki, novinara i medijskih radnika iz nekoliko redakcija. Uglavnom onih koji su i dobijali nagradu za istraživačko novinarstvo koja nosi Dejanovo ime, kao naslednika i lučonoša njegove profesionalnosti, časti i slobode.
Ovo je trebalo da bude tekst o 18 godina nerazrešenog atentata na Dejana Anastasijevića, ali me napadi na novinare danas, i opasnosti koje im prete, teraju da iskoristim ovo podsećanje na neka neminovna i zlokobna poređenja.
Napad na Vuka Cvijića i udarac koji je na ulici dobio od Milana Lađevića, vodećeg čoveka tabloida Srpski telegraf, policija je držala više od šest meseci nerešenim kako bi se slučaj zaboravio, jer je trebalo zaštiti napadača. Koji je pak tvrdio da je njega napao Cvijić. Kada su policajci pogledali snimke sa kamera, videli su da je istina ono što je tvrdio Vuk Cvijić, i onda je trebalo to gurnuti što dalje od pravde. Zatim je tužilaštvo dobilo izveštaj policije, usledio je drugi nivo relativizacije kroz odbačaj prijave zbog toga što je bila u pitanju lakša telesna povreda koja se ne goni po službenoj dužnosti, zapostavljajući evidentno nasilničko ponašanje, i ne ispitujući dalje dokaze za to krivično delo iako je ovaj napad uznemirio i neke od onih koji su bili na licu mesta, ali i javnost koja je to demonstrirala skupom solidarnosti sa Cvijićem. Na žalbu Vukovih advokata višoj instanci, beogradsko Više javno tužilaštvo ekspresno je odbacilo prigovor, ponavljajući zaključke iz rešenja Osnovnog javnog tužilaštva.
Takođe, za Više javno tužilaštvo lažno prijavljivanje koje je izveo Milan Lađević, kada je posle udaranja Vuka Cvijića pozvao policiju i slagao da je njega Vuk udario, a to ponovio i u iskazu u policiji, takođe nema elemenata krivičnog dela. Na delu je, dakle, ne samo nekažnjivost, već i direktna zaštita nasilnika.
Količina i intenzitet pretnji i nasrtaja, fizičkih napada, obim kampanja satanizacije od strane vodećih političara, vrlo tiražnih i sugestivnih tabloidnih provladinih medija koji svakodnevno crtaju mete na nezavisnim novinarima, nekažnjivost napada i pretnji koje potonji doživljavaju, dugogodišnji kontinuitet sejanja mržnje i poziva na nasilje prema novinarima već je viđeno u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, ali i pokušaju atentata na Dejana Anastasijevića.
Ovaj događaj se pre 18 godina samo igrom slučaja završio bez žrtava, ali je ostavio trajne posledice i na Dejana i njegovu porodicu, i na novinarsku zajednicu. Nerešavanje ovog slučaja jedna je od najsnažnijih karika u lancu stalnog ohrabrivanju nasilnika i ubica da se obračunavaju ne samo sa karijerama, već i sa životima onih koji se dosledno bave zaštitom javnog interesa. Nedavno smo svedočili i apsurdu da se na godišnjicu ubistva novinara Slavka Ćuruvije sudi fondaciji koju su osnovala njegova deca, zbog tužbi nepravosnažno tj. prvostepeno osuđivanih na ukupno 100 godina zatvora, a oslobođenih od strane Apelacionog suda.
Danas je održan i glavni pretres za krivičnu tužbu koju je podnela sudija pomenutog Apelacionog veća, koje je oslobodilo optužene u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, Dušanka Đorđević. Ona je sa suprugom tužila Stevana Dojčinovića i Bojanu Pavlović, urednika i novinarku redakcije KRIK, tražeći zatvorsku kaznu od 10 meseci i zabranu rada na dve godine zbog objavljenih istinitih podataka o imovini ovog bračnog para.
Stevan Dojčinović je takođe jedan od najnapadanijih novinara u Srbiji. Čini se da nema slučajnosti kada vidimo iste aktere optužbi i oslobađajućih presuda. Nema slučajnosti ni u pomenutom zakazivanju suđenja fondaciji sa imenom Slavka Ćuruvije po tužbi dva puta osuđenih, pa oslobođenih od strane Apelacionog veća u kojem je sedela i sudija koja traži zatvor za novinare za izrečenu istinu o njenoj imovini.
Onog trenutka kada je politička i društvena elita u Srbiji odlučila da se ne bavi ozbiljno zločinima koji su činjeni u naše ime na ratištima širom bivše Jugoslavije i kada su zločinci zatim politički amnestirani, te politike zločina doživele su svoj kontinuitet koji imamo do danas. Mnogo je vremena prošlo i sve je manje onih koji se sećaju svakog trenutka devedesetih, a potom i dvehiljaditih, kada se dogodilo zlo i kada se to zlo nije priznalo i kada nije stvoren diskontinuitet sa tim zločinima kroz razotkrivanje i kažnjavanje i pravdu za sve.
Danas živimo nametanje politike devedesetih. Dovoljno je pogledati razne Šešelje, Bokane i druge aktere ratnih zbivanja zbog kojih se stidimo, kako su postali svepristuni na medijima sa najvećim pokrivanjem. Nešto prikrivenije gledali smo ih i pre 18 godina kada su stavljene bombe na prozor stana Dejana Anastasijevića, autora brojnih reportaža sa ratišta i tekstova o ratnim zločinima i individualnim krivcima za te zločine.
Danas moramo sve učiniti da sprečimo dalju eskalaciju nasilja nad novinarkama i novinarima koji su već dosta dugo mete brutalnih pretnji, fizičkih napada i nedostatka pravde. Moramo i dalje insistirati na sankcionisanju ubica naših koleginica i kolega, Dade Vujasinović, Milana Pantića i Slavka Ćuruvije, razotkrivanje atentata na Dejana Anastasijevića i brojnih napada na njihove mlađe kolege koje sada trpe torturu. I učiniti sve da zaštitimo njihove i živote članova njihovih porodica i omogućimo im da bezbedno obavljaju svoj posao.
