Ulica im je jedini dom

30. Decembar 2019.
"Prosim, borim se za svoje parče hleba i tražim neko sklonište bilo gde"
stolica-praznina-samoca-850x566
Fotografije preuzete sa portala VOICE

Izvor: portal VOICE

Iako se ne zna tačan broj beskućnika u Novom Sadu, kako navode iz Centra za Socijalni rad grada Novog Sada, kapaciteti u svratištu su oko 20 mesta, a dogodi se da tokom zimskih dana prođe i više od 40 ljudi kojima je potreban smeštaj. Prema njihovim navodima, smeštaj uglavnom traže ljudi mlađe i srednje životne dobi. Mnogi beskućnici koji ne uspeju da pronađu mesto u svratištu pomoć traže od građana ili određenih nevladinih organizacija.

Jedan od građana Novog Sada kojeg su neprilike dovele do života na margini ispričao nam je deo svoje svakodnevnice.

„Imam 30 godina i moji roditelji su me još davno ostavili na ulici. Kao mlad nisam uspeo da se snađem sam, a niko nije hteo da me prihvati. Više nemam nikoga i to je razlog zbog kojeg se nalazim na ulici. Prosim, borim se za svoje parče hleba i tražim neko sklonište bilo gde. Najčešće boravim ispod mosta kod Keja i po centru grada gde pokušavam da zatražim hleba ili koji dinar od ljudi“, ispričao je za Autnomiju beskućnik koji nije želeo da objavimo njegov identitet.

Dodao je i da bude ljudi koji ostave prilog ili hranu, te da ga je gest jedne sugrađanke doveo do suza kada mu je prišla i poklonila kiflu… Napominje, međutim, da mu je to ipak nedovoljno.

Tokom zimskih dana u Novom Sadu često možemo naići na beskućnike koji pokušavaju da se utople i pronađu sklonište kako se ne bi smrzli. Naš sagovorink kaže da od sugrađana svakodnevno tokom zime traži odeću, ćebad ili čaršave, te da mu je najteže da nađe toplo mesto bez vetra i kiše.

„Kada je baš hladno i kada nemam gde primoran sam da radim ono za šta me mnogi osuđuju“, navodi i dodaje da u takvim situacijama kad ne može da izdrži na hladnoći napravi neki incident ili sitnu krađu kako bi bio priveden od strane policije, a da bi ga oni zadržali 48 sati na toplom i gde bi dobio hranu i toplo piće.

Beskućnici koji se nalaze na teritoriji grada Novog Sada imaju obezbeđen smeštaj u svratištu Centra za socijalni rad, kaže za Autonomiju Anđelka Barać, koja rukovodi svratištem. Napominje, međutim, da se tokom zimskih meseci često dešava da su kapaciteti popunjeni.

U zimskom periodu imamo dana kada prođe više od 40 ljudi, a kapacitet je 20 korisnika. Mi kao prihvatilište ne možemo u datom trenutku pružiti svima usluge. Ali, ima i dosta ljudi koji su na ulici i koji ne žele da budu smešteni privremeno u prihvatilište“, navodi Anđelka Barać i dodaje da je prihvatilište upravo zbog velike potražnje za smeštajem krenulo u projektnu aktivnost u svratištu koje je stacionirano na Bulevaru Kralja Petra Prvog, gde se beskućnicima pružaju dnevne usluge za korisnke koji isključivo dolaze sa ulice i koji nemaju nikakva primanja.

Objašnjava da usluge koje oni dobijaju obuvataju higijenski tretman, te suvi obrok i topli napitak.

Kada su u pitanju upravo ovakvi smeštajni kapaciteti za beskućnike, mišljenja samih beskućnika su podeljena i variraju od toga da se nekima sviđa svratište a neki nimalo nisu zadovoljni. Kako oni navode, najviše im smeta to što uglavnom nema dovoljno mesta.

„Nažalost, mnoga svratišta nemaju mesta a neka nemaju ni želju da pomognu kako bi nas udomili“, ispričao je Autonomiju jedan od beskućnika koji je takođe želeo da ostane anoniman.

On je naveo da postoje “još neka mesta” u kojima se obraća za hranu, kao i da su neke od nevladinih organizacija spremne uvek da im pruže jednokratnu pomoć.

Udrženje građana „Patrija“ iz Novog Sada pruža podršku beskućnicima. Njihov magazin “LICE ULICE” deo je programa ekonomske podrške razlčitim marginalizovanim grupama, često i beskućnicima, jer su oni uglavnom bez ikakvih primanja.

„Kada smo startovali, otišli smo u svratište gde smo napravili neku vrstu prezentacije magazina i ostavili mogućnost da se beskućnici dalje jave ukoliko budu zainteresovani da ga prodaju na ulici i tako zarade nešto novca. Zapravo naši prvi prodavci su bili iz svratišta. U početku ih je bilo samo dvojica, a kasnije se pridružila i jedna žena”, kaže za Autonomiju kordinator Udruženja Marko Miličević.

On napominje da je svim prodavcima koji su beskućnici, pored zarade, ova aktivnost značajna jer se tim povodom okupljaju u svratištu, gde dobiju topli napitak i neko posluženje, ali imaju i mogućnost da razgovaraju o svojim problemima.

Iz razgovora sa prodavcima magazina koji su redovno koristili usluge svratišta Marko Miličević je zakljućio da oni uglavnom nisu zadovoljni uslovima koje pruža Centar za socijalni rad grada Novog Sada.

„Uglavnom pričaju da je puno ljudi u svratištu i da higijenski uslovi nisu baš kako treba, da se ne osećaju sigurno tamo”, navodi Miličević.

Ukazuje takođe da je njihov ključni problem u tome što je ograničen period u kojem mogu da borave tamo, te se opet moraju vratiti na ulicu. Dodaje da neki od njih pokušavaju i da naprave „štekove“ novca kako bi mogli da iznajme neki prikladniji smeštaj, ali da su za njih stanarine u gradu preskupe.

Cena jednog magazina LICE ULICE iznosi 200 dinara, a polovina zarade odlazi u ruke prodavca.

Novosađani sa kojima smo razgovarali uglavnom navode da su spremni da pomognu ovoj socijalno ugroženoj grupi, ali da im ipak često ne prilaze jer smatraju da su u alkoholisanom stanju.

„Mislim da građani mogu da doprinesu tako što će se prema beskućnicima ophodoti kao prema nekome ko je deo društva, i ko nije manje vredan od ostalih“, ističe Miličević.

Ključnim ipak smatra sistemsko rešavanje problema besućnika, tako što bi društvo trebalo da im pruži više podrške, a ne da se ona svodi na empatiju građana.

Broj beskućnika u Novom Sadu je u poslenje vreme u porastu i to uglavnom u mlađoj i populuciji srednje starosne dobi, potvrdili su za Autonomiju i u Centru za socijalni rad. Kao najčešći razlozi za stanje beskućništva navode probleme u porodici, sa alkoholom, narkoticima ili dugovima. Nažalost, ne postoji ni sistemsko rešenje, dok ni većina građana nema jasnu sliku o položaju ove ugrožene socijalne grupe.

Priredio: Ognjen Medić (Autonomija)

(Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)

Tekst je prenet sa portala VOICE.