Kata, devojčica sa zlatnim očima (FOTO GALERIJA)

Katino srce je veliko kao vasiona, u njemu su i kuce i mace, i sarma i starbucks, i balet i more i putovanja, a najviše prostora je za njene sestre, porodicu i sve prijatelje. 

Često mi se učini da čujem Katin iskreni, praskavi, razigrani smeh. Od kada je bila beba od samo tri meseca, imala je pravi pravcati smisao za humor. Postoje šale koje i dalje mogu samo sa Katom da podelim. 

Crveni balon! Koliko smo samo puta gledale taj film koji je Kata volela kao mala i znala ga napamet. Kada je malo porasla, volela je da smišlja priče, a kasnije i koreografije na raznu muziku, uvek je imala još i još i još ideja – neumorna, unosila je radost i poletnost gde god bi bila (Hajde! Diži se! Još samo jednom!). Čak i kad sam najumornija, uspela bi da me podigne sa stolice da se igramo, plešemo, crtamo, plivamo, kuvamo. Kata je uvek želela da saznaje nešto novo, a zahvaljujući njoj i ja sam malo bolje razumela svet. Iako nisam znala gotovo ništa o baletu, niti ko su danas superstarovi (kako to ne znaš?!!), Kata je imala strpljenja da mi sve objasni. Gledale smo najnovije sezone omiljene serije šćućurene u krevetu i smejale se do suza. 

Kata je umela da nepogrešivo prepozna lepotu, obraćajući pažnju na svaki detalj ((Da li bi Kata odobrila ovaj “outfit”? Da li bi se Kati svidela ova fotografija? Šta bi Kata mislila o ovome?). Isto tako pažljiva i saosećajna bila je i prema drugima, prepoznavala je tuđa osećanja i raspoloženja od kad je bila veoma mala. Pažljivo je slušala druge i tačno znala šta treba da uradi ili kaže da bi nekoga oraspoložila. 

Kata se nekada i durila kad nešto ne bi bilo kako želi – kao i njene vršnjakinje, želela je najnoviji iPhone i bila spremna da uporno lobira da ga dobije 🙂 Nije ga dobila, ali se uvek svemu tome posle i sama smejala, jer je bila zrela i samosvesna. Često sam sa Katom razgovarala kao sa svojom prijateljicom, iako je moja 23 godine mlađa sestra od ujaka.

Na prelazu iz doba detinjstva u doba puberteta, upoznala me je sa svojim plišanim igračkama koje je izvadila iz ormara, njihovim imenima i osobinama. Tada sam je fotografisala među njima i često se setim tog popodneva: Kate devojčice i Kate devojke među igračkama. Posle me je danima preslišavala imena svih igračaka, sve dok ih nisam naučila.

Najmilija moja Kato, za 14.rođendan poklonila bih ti neku lepu haljinu (verovatno bi je ti sama pronašla na internetu), narukvicu i neku lepu, inspirativnu knjigu i otišle bismo na “branč”.  Rasla si i tvoja interesovanja su se menjala iz dana u dan – možda bi više volela da izađemo ili odemo na neki koncert? Znam da bih te mnogo grlila i izljubila baš kao kad si bila mala i da bismo se sigurno mnogo smejale. Beskrajno mi nedostaje da nas četiri – Lena, Nata ti i ja ležimo u dnevnoj sobi posle ručka i lupamo gluposti, zadirkujemo se i smejemo.

Za tvoj 14. rođendan voleću sve ono gde si ti – zrak sunca, morski talas, slobodnu pticu, razigranog leptirića, osmeh na licu ljudi koje volim, graciozne pokrete prirode, nežnost zagrljaja.

Ana Konstantinović, sestra od tetke

Katarina… sazdana od morske pene i latica lala, sa očima nedokučivo dubokim. Katarina koja veruje. Zauvek gotovo trinaest, jelenjim skokom vinula se iznad svakog zla. Dok spava, uči nas čistoti, dobroti, lepoti, ljudskosti. Za bol i tugu pobrinuli su se drugi. Probudim se noću i osluškujem. Očekujem da čujem lepet krila anđela.

Dejan Konstantinović, teča

Moja draga Kata, moja duša, moje dugmence sa malim nosićem i okruglim pametnim očima. Jedno divno, veselo biće. Nedostaješ, mnogo nedostaješ. Boli me svaki dan, svaki minut, svaki udah. Ne prihvatam. Ne želim da prihvatim. Ne mogu. Svako jutro ustajem sa težinom i bolom. Boli me duša neutešna od nemoguće, nestvarne situacije. Ništa više nije isto. Nikada neće biti. Stalno mi prolaze slike kroz glavu: mi na moru, na planini, ovde u Beogradu, šetamo, trčimo, igramo se, smejemo… zajedno. Ti probaš moje čizme koje su bile veće od tebe, pa onda hodanje u štiklama… kikotanje… uživanje. Sređujemo nokte, pravimo palačinke… prevrćete se ti i Jana, pravite most, špagu… i opet kikotanje… odzvanja mi u glavi… nedostaješ…

KATARINA, TETKA JOVANA. Foto galerija: privatna arhiva

Igram balet zbog tebe, radim, sređujem, radim, radim… samo da ne razmišljam. Ali, teško ide. Mnogo teško. Stalno se pitam, zašto? Zašto je to moralo da se desi? I opet tuga i bol.

I sada tvoj rođendan. Drugi rođendan bez tebe. 

Sa nama si. Mislimo. Volimo te puno… beskrajno.

Sad kad si anđeo, čuvaj nas Katice, kad mi tebe nismo mogli da sačuvamo u ovom svetu.

Jovana Kojić, Katina tetka

Kata, devojčica sa zlatnim očima

Katu sam upoznala kada je imala devet godina. Došla je kod mene sa svojom mamom da upozna moju kucu, Manju. Kako je ušla u stan, desila se trostrana ljubav. Kata se zaljubila u Manju, Manja se zaljubila u Katu, a ja sam se zaljubila u Katu. Prvi  razgovor vodile smo u dvorištu, kada mi je s neverovatnim poverenjem, posle poznanstva koje je trajalo manje od pet minuta poverila svoje « velike » tajne. Da ima zebnju od preslaska iz IV razreda u V i da bi volela da sve njene drugarice ostanu s njom u istom odeljenju. Da bi volela da ide sa mnom i Manjom u šetnju do parka, ali ne zna da li će je pustiti ako idemo uveče. Da obožava balet i ima dilemu da li da ide u gimnaziju ili da se po završetku osnovne škole, koja je obavezna, upiše samo u srednju baletsku. I sve to je izgovarala gledajući me pravo u oči. Već posle nekoliko rečenica sam uočila neverovatno lepu i retku boju Katinih očiju. Bile su zlatne i sijale su, ne samo zbog neobične boje već i zbog toga što je pogled bio dubok i koncentrisan. Osećalo se da nema zadrške u razgovoru, da se ne oseća nelagodno što se poznajemo tek nekoliko minuta. Otvorenost i poverenje su bile prve osobine koje sam primetila kod Kate. Tokom našeg dragocenog druženja zavolela sam jednu neobičnu devojčicu, koja kao da nije bila iz ovog vremena. Katin rečnik je bio bogat, volela je da se druži sa svima, neobično za decu ovog milenijuma. Starije osobe su joj bile zanimljive, radoznalost da sazna sve o svetu koji je čekao da ga ona upozna, otvorenost da proba nove ukuse, sve to je isijavalo iz tih nežnih i predivnih očiju.

KATARINA Foto galerija: privatna arhiva

Družile smo se često. Uživale smo da gledamo snimke baletskih predstava i da učimo o kompozitorima i piscima libreta za opere. Često smo kod mene  ručavale, posle njenih časova. Prihvatila sam da ne voli biber u jelima i trudila se da ga ne stavljam u jela. Obožavale smo da igramo karte. Naučila sam je da igra „italijanski remi“, jednu veoma ozbiljnu igru. Koliko je bila srećna kada je uspevala da me pobedi, bez puštanja! Išle smo na premijeru u  pozoriše „Atelje 212“ na plesnu predstvu. Posle premijere smo otišle na koktel. Probala je sendvič sa kavijarom. Odmah sutradan je došla da proučimo koji je najbolji kavijar na svetu. I dogovorile smo se da ćemo kupiti jednu teglicu i počastiti se, samo nas dve.  Slala mi je fotografije sa prvog samostalnog puta, svakog dana po jednu. 

Kata je divno slikala. Za rodjendan, koji je bio u vreme pandemije, dobila sam od nje sliku. Nežnih roze nijansi, se beličastim oblačićima. Apstraktnu, nefigurativnu. Ako je dugo posmatrate, videćete  Sunce, i odsjaj Meseca u mirnoj vodi i dašak vetra koji je blago zatalasao more. Tu sliku Kata  je naslikala sa deset godina. Predano, darovito,  s ljubavlju. Na zadnji deo rama na koji je platno nategnuto, Kata je zalepila dva crvena srca.  Slika je sada na centralnom mestu na zidu u mom stanu. Kata je sa mnom svakog dana, kao kad smo sedele na kauču i uživale u druženju i priči.

Kata je divno plesala. Balet je bio smisao njenog života. Plesala je i dok je hodala. Kad bi se vraćala sa časova baleta, divili smo se njenim koracima mlade buduće balerine. I kako elegantno nosi punđu!

I smejale smo se dok se kobajagi ljuti na Manju što joj prlja bele pantalone.

Kata je divno pekla palačinke. Uživala je da ispeče američke palačinke sa borovnicama svojim roditeljima i sestrama.

Kata se divno smejala. Smeh  je polazio iz srca, prelazio u zlatne oči i ulazio u duše srećnika koji su imali čast da je poznaju.  Imala sam neverovatnu sreću da Kata bude deo mog života. Imala sam sreću da dobijem deo ljubavi koju je Kata nesebično delila svima.  

Nedavno sam čula jednu rečenicu koja najbolje definiše stanje u kome se nalazimo svi koji smo je voleli, a koje će trajati dok budemo bili u ovoj dimenziji. „Tuga je ljubav koja nema kuda da ode.“

Tugu zadržavamo za sebe, a tebi Kato, šaljemo ljubav koju nosimo u napuklim srcima, zauvek.

Nena Đonlić, u dobi od 72 godine, Katina drugarica i komšinica.

Pre 14 godina, na svet je došla jedna prelepa i predobra devojčica kojoj su dali ime Katarina. Ubrzo sam je upoznala i postala mi je jedna od prvih drugarica. A zatim i moja najbolja drugarica, moja druga polovina. Družile smo se kada bih ja dolazila kod bake i deke, pošto je živela u istoj zgradi kao i oni, pa sam jedva čekala da idem kod njih da bismo se viđale. 

U trećem razredu sam saznala da će nam u odeljenje doći dve nove devojčice. Jedna od njih je bila ona. Bila sam mnogo srećna jer ćemo se viđati svaki dan, zajedno sedeti u klupi, učiti, deliti užine, ponekad šaputati tokom časa, ali tiho, da nas niko ne čuje. 

Od tebe sam saznala šta znači imati pravog prijatelja i da sestra ne mora biti samo po krvi. Od moje male drugarice, porasla si u velikog prijatelja koji se sreće jednom u životu, ako imaš sreće. Toliko posebna na svaki način. Dobra, pažljiva, fina, uvek tu za druge, bila je Katarina. Hvala ti što si slušala svaki moj problem. Kada bi me neko pitao da od svih naših uspomena izaberem jednu, ne bih mogla, jer ima toliko puno lepih koje nikada neću moći da zaboravim. Neke od njih su bežanje od kiše i ulaženje u prvi kafić da tražimo kese kako bi ih stavili na moje čizme da se ne pokvase. Čak ponekad, i dan danas, krenem da te pozovem na putu do škole, da vidim da li ćeš doći. 

KATARINA I DRUGARICA MATEA. Foto galerija: privatna arhiva

Nikada neću zaboraviti našu tradiciju da 31. decembra budemo zajedno. Kao i 1. januara. Da zajedno ispratimo jednu i uđemo u novu godinu. Jedna sa drugom, nerazdvojne. Koliko nam je bilo zabavno na neplaniranim spavanjima kod tebe… Toliko smo se smejale dok smo pravile keksiće za Kermes. Zajednička preslišavanja, izleti, tvoje spremanje za balet, pravljenje punđe. Toliko uspomena, od kojih mnoge još uvek čuvam samo za sebe. Zauvek ću pamtiti večeru 30. aprila, na kojoj smo se prelepo provele i napravile dogovor da spavaš kod mene sledeće subote. Samo da znaš, i dalje čekam tu subotu. 

Moja Francuskinjo, balerinice i anđele, srećan ti 14. rođendan. Danas ću misliti na tebe, kao i svake godine, samo što neću moći da ti dam poklon, čujem glas, ni da te zagrlim. Nadam se da si na nekom boljem mestu i da slaviš svoj rođendan sa svojim drugarima. 

Želim da znaš da te mnogo volim i nedostaješ mi, svakim danom sve više. 

Tvoja Matea

Ne, nije moj izbor da te se sećam, nije moj izbor da o tebi pišem u vremenu prošlom, nije moj izbor da se za ovih šest meseci nije dogodilo baš ništa, osim što je bol postala jača…

Najdraža moja Sunčice, najlepša Lepa Kato, najvrednija pčelice…

Još uvek verujem tvojim snovima, još uvek te vidim jasno, na vratima našeg stana kad ulaziš i unosiš ljubav, toplinu, miris čiste duše. Još uvek želim da ti kažem ono, što sam ti verovatno već rekla: Da treba da ostaneš takva! Da nastaviš putem koji si odabrala, da očekuješ od sebe (ne od drugih), da svakog dana budeš bolja, da uvek daš svoj maksimum, da veruješ u svoju snagu i posebnost! 

Moguće je da nisam imala sreću da upoznam druge devojčice, koje su slične tebi. Ali, nisam!

Samo ti si bila  istinski srećna, jer si porasla toliko da možeš uzeti Natinu haljinu, koja se njoj više ne sviđa. Samo ti si sa svog telefona uplatila novac za lečenje bolesne vršnjakinje, samo ti si želela da učiš na raspustu, samo ti si pozajmljivala po dve knjige za koje sam sumnjala da su za tvoj uzrast i vraćala ih za nedelju dana uz komentar: ,,Čitala sam ih u tramvaju do baletske, mnogo su mi se dopale…“ samo ti si želela da budeš i naučnica i balerina, samo ti si umela da proceniš ljude, situacije, prilike, kao da si odrasla. Dešavalo mi se da budem u dilemi i pomišljala sam: ,, Pitaću Katarinu, ona će biti,, jezičak na vagi“.. I bila si!

Ostala si moja mera za ispravnost, mera za lepotu, za snagu, istrajnost, za nežnost. Ostala si moja najbolja, najmlađa drugarica. Tvoja iskrenost, savesnost, trud, koji si ulagala u sve što radiš, bili su zadivljujući. 

Družile smo se često, razgovarale o svemu, pile smo čaj ,,Lady Grey„ iz naših Santoro šolja. Obe smo volele tu junakinju tvog detinjstva. Posle 3. maja obe šolje su se polomile. Kao i naša srca.

Radovala si se budućnosti, svakom novom danu. Radovala si se svom i uspehu tvojih drugova i drugarica. Uvek si, bez imalo ljutnje, govorila da je neko bolji, da više zna, da se lepo oblači, da lepo piše. ,,Ja sam mislila da si ti najlepša, najbolja, najtalentovanija, a ti si dozvoljavala da to budu i neki drugi i nekako mi uzgred dobacivala: ,,Ti tako misliš zato što me voliš, ali ja ću se truditi i jednog dana, biću poznata balerina!“ Verovala sam ti. Baš uvek sam ti verovala!

I strašno, strašno želim da vratim sećanje, na svaki, baš svaki trenutak, koji smo provele zajedno. Sećam se, rekla si mi jednom da ćeš mi prvoj otkriti ime simpatije, jer znaš da ne bih ni Aleksi odala, a zatim si dodala: “Nema veze, ako kažeš Aleksi, on ume da čuva tajnu.” Bila si prava drugarica prema tom brljivom, nestašnom dečaku, s kojim si i fudbal igrala i uvek nalazila opravdanja i ubeđivala me da je on “super”, diktirala si mu francuski i terala ga da radite domaći, odmah posle škole, da u bioskop s tobom obuče majicu s kragnicom i pišem ti često, da bih tebi, tamo negde visoko izmamila osmeh i da bih sebi ovde olakšala bol. A znam da ono što se dogodilo, ono što nikada nije smelo da se dogodi, ne traži reč. Već tišinu i muk!

Tanja, Aleksina mama

Danas bi Katarina napunila 14 godina i jako mi nedostaje. Teško je bez nje, ali uvek ću se sećati svih lepih trenutaka koje smo provele zajedno. Bez nje ništa nije isto, zauvek ću je voleti i pamtiti.

Srećan rođendan Katarina  tvoja Hana