Tamara Skrozza – združene etika i hrabrost (FOTO GALERIJA)

Češće nego što bih volela, pomislim da su uzalud sve bitke, da bi bilo pametnije doživeti novinarstvo kao običan posao koji se zavrsava izlaskom iz redakcije, ne zameriti se nikom, ne talasatii po inače uzburkanom moru.

Novinari koji tako rade svoj posao možda nisu na spisku dobitnika novinarskih nagrada, ali nisu ni na naslovnim stranama tabloida, niko ih ne zagleda na ulici, niko ih ne sprečava da žive normalan život. Sačuvali su svoj mir, svoje prijatelje  i svoju privatnost.

S druge strane, tu su oni koji žive novinarstvo, koji govore i kad ih niko ne pita, koji se bune, galame, koji gore. Često u sukobu sa sobom i neposrednim okruženjem, često na meti moćnih, često neshvaćeni čak i u sopstvenom esnafu, svakodnevno se suočavaju s pitanjem o smislu svega što  rade, jer to što rade uglavnom deluje  kao unapred izgubljena bitka – ista kakvu su bez konkretnih rezultata vodili i mnogi pre njih.

Aždaje protiv kojih je bio Dušan Bogavac, tu su i posle pola više od pola veka. Užasi zbog kojih su stradali mnogi sa spiska dobitnika ove nagrade, a ove godine i moj Bojanče, Bojan Tončić – i dalje su tu, podjednako moćni kao nekad.

Svečana dodela novinarske nagrade za etiku i hrabrost “Dušan Bogavac” novinarki FoNeta Tamari Skrozzi FOTO GALERIJA: FoNet/ Milica Vuković

Čemu onda sve to?

Upravo zato što aždaje i dalje bljuju vatru.

Upravo zato što je užas postao naše prirodno okruženje.

Da nije novinara koji gore, teško da bismo u 2024. imali išta što se bezuslovno može nazvati medijem.

Da nije tih što se bune, bore i viču, imali bismo medijsko zgarište, a ne kakvu takvu medijsku zajednicu.

Da nije tih što vode naizgled unapred izgubljene bitke, oni moćni i silni odavno bi nas pregazili, ugušivši svaku naznaku slobodne reči.

Mrak je sve gušći. Pritisci su sve suptilniji, ali i sve opasniji. Mediji i novinari hodaju po minskom polju. Obrazu je pala cena i lako se prodaje.

Zbog svega toga, neopisivo sam ponosna što danas stojim ovde sa vama, na strani svetla, među kolegama i koleginicama koji su se borili i koji se bore, ne štedeći nikoga i ništa, a najmanje sebe.

Hvala Fondaciji Dušan Bogavac, NUNS-u i žiriju koji su mi omogućili tu čast.

Hvala mojoj mami i ćerki koje me trpe i kojima bi bilo mnogo lakše da sam ja drugačija novinarka nego što jesam.

Hvala prijateljima koji su, uprkos svemu, i dalje tu.

Hvala onima koji su bili, ali i onima koji tek dolaze i koji će, nadam se, dočekati kraj.