Šta je moguće uraditi pre izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i medijima?
Piše: Dr Saša Mirković
Višegodišnje iščekivanje izmena i dopuna medijskih zakona, prvobitno baziranih na kritičkoj analizi njihove praktične (ne)primene, svojevermeno je poslužilo kao osnova za izradu dugoočekivane Medijske strategije. Do trenutka pisanja ovog teksta, pomenuti strateški dokument uz pomoć ambicioznog Akcionog plana nije uspeo da iznedri opipljiv nacrt izmena i dopuna krovnog medijskog zakona. Već to je sasvim dovoljna motivacija za nabrajanje nekolicine ključnih važećih zakonskih odredbi čija bi dosledna primena već dovela do primetnog boljitka na medijskoj sceni. Bio bi to još jedan dokaz da medijski zakoni iz 2014. godine i u ovom trenutku pružaju dovoljno osnova za pozitivne promene uz preduslov da su podržani političkom voljom za reformske korake u medijskoj sferi.
Krovni medijski pravni akt se u oblasti zakonom utvrđenog javnog interesa svakodnevno krši ignorisanjem odredbe iz člana 15. o “istinitom, nepristrasnom, pravovremenom i potpunom informisanju svih građana Republike Srbije.” [1] Zabrinutost je veća jer se skoro identična odredba bez sankcionisanja krši unutar Zakona o elektronskim medijima [2] u članu 47. i Zakona o javnim medijskim servisima[3] u članu 4. Ništa bolje ne stoje ni odredbe Zakona o javnom informisanju i medijima koje ne respekutuju prava maloletnika u pogledu zaštite od sadržaja koji mogu da naškode njihovom “moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju.” Izuzev samoregulatornog tela, retko ko se obazire na informacije koje mogu da učine prepoznatljivim maloletnika odnosno da povrede njegovo pravo ili interes. U takvim okolnostima, logično je da raste značaj Saveta za štampu koji na profesionalnoj, etičkoj i moralnoj brani interese nezaštićenih koji bi morali da imaju opipljivu zakonsku zaštitu.
Politika nezameranja dovela je do toga da širom Srbije još uvek postoji pet lokalnih samouprava (Rača, Gadžin Han, Sjenica, Lapovo i Bosilegrad) koje tokom prethodnih sedam godina važenja Zakona o javnom informisanju i medijima nisu ispunile zakonsku obavezu o raspisivanju konkursa za projektno sufinansiranje.[4] Nekadašnje Ministarstvo kulture i informisanja svih ovih godina nije našlo za shodno da kazni odgovorna lica u organima javne vlasti koji nisu ispunili zakonsku obavezu dostavljanja podataka Registru medija o novčanim transferima organa javne vlasti [5] ka medijima. Dosledno poštovanje ove zakonske odredbe značajno bi uticala na povećanje transparentnosti raspodele državne pomoći. U takvim okolnostima, i dalje se tolerišu nezakonite državne subvencije medijima koji, poput RTV Kragujevac, sedam godina nakon predviđenog zakonskog roka nisu okončali privatizaciju. Nelojalna i nezakonita konkurencija koja se finansira iz javnih prihoda predstavlja ozbiljan remetilački faktor koji zadire u same temelje krovnog medijskog zakona kojem nije potrebna izmena i dopuna zakona već dosledna primena postojećeg pravnog okvira.
Pobrojani slučajevi samo su neki od primera nepoštovanja aktuelnih medijskih zakona. Oni su istovremeno i svojevrsna upozorenja da modernizacija zakonskog okvira sama po sebi ne donosi boljitak. Ključ je u doslednoj primeni. Ako ona izostane, vratićemo se ponovo na početak – u beznadežni začarani krug u kojem ćemo konstatovati propast još jedne reformske inicijative koja nam je odnela vreme, energiju i nadu.
*autor je bio pomoćnik ministra i državni sekretar za informisanje od oktobra 2013. do avgusta 2016. godine
