Šta je moguće uraditi pre izmena i dopuna Zakona o elektronskim medijima?

Piše: Dr Saša Mirković

Briselski alarm za buđenje resornog ministarstva upalio se u momentu kada je zapretila  suspenzija Srbije iz medijskog potprograma “Kreativne Evrope” čiji je član Srbija postala 2014. godine nakon usvajanja seta medijskih zakona.[2] Obaveza transpozicije inovatnih odredbi Direktive o audio-vizuelnim  medijskim uslugama (AVMSD) do sada se pokazala delotvornom u mobilizaciji političke volje i ministarskom najavom formiranje Radne grupe.[3] Na tome je za sada i ostalo iako je pred nama limitiran rok od samo par meseci unutar kojeg je potrebno modernizovati postojeći zakonodavni okvir za elektronske medije.

U takvim okolnostima, najviše pažnje privlače (ne)aktivnosti Regulatornog tela za elektronske medije koje za osam godina nije utvrdilo predlog strategije razvoja medijske usluge radija i audio-vizuelnih medijskih usluga u Republici Srbiji na koju je obavezuje pomenuti zakon[3] u članu 22. U pogledu zakonom predviđenih sankcija, na prste jedne ruke možemo nabrojati mere[4] izrečene pružaocima medijskih usluga koje se ne svode na opomenu i upozorenje već na privremenu zabranu objavljivanja programskog sadržaja[5] ili oduzimanje dozvole po osnovu člana 28. Aktuelnom procesu izdavanja dozvola po osnovu sprovedenog javnog konkursa nije prethodila analiza tržišta niti ona o raspoloživosti mesta u multipleksu za potrebe terestričkog digitalnog prenosa od operatora multipleksa, kako to predviđa član 92. Zakona o elektronskim medijima. Rezultat ovakvog pristupa je konstantna tenzija koja duže od pola godine prati proces raspodele pet televizijskih dozvola za pružaoce medijskih usluga, koji je obeležen međusobnim optuživanjem koje je kulminiralo tužbama, zamračenjem ekrana[6] kablovskih televizija N1 i Nova S i štrajkom Saveta REM.[7]

Pasivnost regulatora u okviru člana 47. mogla bi biti otklonjena proaktivnim stavom prema pružaocima medijskih usluga koji ne poštuju odredbu kojom se Zakonom o elektronskim medijima obavezuju na “slobodno, istinito, objektivno, potpuno i blagovremeno informisanje.” Isto se odnosi i na zaštitu maloletnih lica koja u članu 68. koji  predviđa zabranu “prikazivanje pornografije, scena brutalnog nasilja i drugih programskih sadržaja koji mogu teško da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika.”

Pobrojani primeri dokaz su da izmene i dopune zakonskog okvira nisu jedini put za poboljšanje postojećeg stanja. Promena nabolje moguća je i na osnovu važećeg Zakona o elektronskim medijima. Ovu činjenicu treba imati u vidu i kada se jednog dana konačno suočimo sa izmenjenim i dopunjenim zakonskim okvirom koji bi veoma brzo mogao postati materijal za sličnu analizu onoga što je moguće primeniti umesto lamenta nad propuštenim šansama koje su otišle u nepovrat.

[1]  http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/vlada/drugiakt/2020/148/1

*autor je bio pomoćnik ministra i državni sekretar za informisanje od oktobra 2013. do avgusta 2016. godine