Srbija Liceulice – Dozvola za osmehe

Piše Bojana Milovanović

Liceulice pomoglo im je da pokažu svoje najbolje i najlepše lice, da osvoje sopstveno dostojanstvo. Svakodnevno ih već 10 godina srećete na ulici, naterali su vas da ih primetite. Oni su svuda oko vas, na Terazijama, u Knez Mihailovoj, kod Doma omladine… Nudeći vam da kupite magazin Liceulice, oni vam nude šansu da i vi date najbolje od sebe, da nečiji život učinite smislenijim.

Često ih nazivamo osobama iz marginalizovanih grupa, ne sluteći da i mi možemo jednoga dana lako da skliznemo i pređemo na onu drugu stranu te zamišljene životne margine.

Stidljivi, brbljivi, ponekad nepoverljivi, ponekad previše poverljivi, socijalno ugroženi, osobe sa invaliditetom… uprkos svemu, uvek šarmantni, dobronamerni – takvi su kolporteri i prodavci magazina Liceulice, oni koji gotovo svakoga dana na beogradskim ulicama traže malo vaše pažnje, strpljenja i poneki osmeh. Život ih nije štedeo, ali im je kroz časopis i organizaciju Liceuliceuz njihovu podršku pružio i novu šansu.

“Mnogo mi je pomoglo Liceulice. Bio sam u skloništu za beskućnike u Kumodraškoj, a sada ovako uspevam da nešto zaradim za život”, priča nam David Janković, jedan od prodavaca koga smo sreli kod Doma omladine.

Dok kupujem Liceulicei stavljam ga u torbu, on mi objašnjava i hvali se kako sada ima i veće planove, razmišlja da upiše neku višu školu.

“Ja sam kuvar po struci, voleo bih da se bavim nečim u ugostiteljstvu, to je za mene” iako na početku nije bio baš raspoložen za razgovor s nekim iz medija, malo je falilo da se predam i nastavim dalje, ipak, nekako uspevam da zadobijem poverenje ovog čoveka nadrealno prodornih plavih očiju, čoveka koji vidi novu životnu ideju i priliku upravo zahvaljujući magazinu Liceulice.

I on nije jedini, ima još mnogo onih koje je Liceulicetrglo i poguralo. “Bulant mi je ženino prezime, ‘devojačko’ mi je Mirković, ali to je priča iz nekog prošlog života. Liceuliceprodajem od prošle godine, ali intenzivnije od zimus, kad mi se vratila vera u ljudsku dobrotu. Pre toga sam radio paralelno na parkingu ispred Klinike u Tiršovoj, dobro sam zarađivao, ali dojadilo mi je što moram da plaćam ‘reket’ čoveku koji je prvi počeo da usmerava vozače prilikom parkiranja. Uopšte, mnogo se zla nakupilo, niko ni sa kim ne priča niti želi ikome da pomogne. Bilo mi je teško, a onda me je prodaja magazina trgla iz depresije”, deli svoju priču Dragan Bulant.

Život ga je vodio put Austrije, zatvora u Sremskoj Mitrovici, ali i do centra za smeštaj onih koji nemaju kuda u Kumodraškoj ulici.

“Nisam mogao da radim jer sam trpeo velike bolove: jedan mi je kuk sasvim propao. Dobio sam kategoriju – Prvi stepen radne nesposobnosti, što je značilo da ne mogu da dobijem nikakav bolji posao. Onda me je prodaja magazina Liceuliceiz svega toga izvukla”, priča Bulant.

Svetlana Petrović je jedna od dama u timu Liceulice, sama je došla u redakciju i zatražila da prodaje časopis.

“Od smrti majke 2008. živim sama u stanu na Dorćolu. Jedan deo rodbine rasuo se širom sveta, a drugi je, kako kaže, rasterala zbog pohlepe slične onoj iz Nušićevog Pokojnika. Imam mnogo prijatelja i volim jednog šećer-deku”, priča Svetlana, a jedina nevolja je što Šećer-deka nije hteo da se ženi, pa se uz povremene susrete i stalne telefonske razgovore, “zabavljaju” već 25 godina.

KO JE “KRIV”: Na čelu tima koji stoji iza novog osmeha onih kojima je život privremeno oduzeo dozvolu za smejanje stoji Milosav Marinović. On je direktor organizacije i glavni i odgovorni urednik magazina Liceulice.

“Želeli smo da postanemo organizacija koja na nov i specifičan način aktivno podstiče i podržava pripadnike marginalizovanih grupa, s ciljem njihove veće ekonomske, kulturne i socijalne uključenosti. Liceuliceje danas mesto ohrabrenja, podrške, obuke i zaposlenja za veliki broj na različite načine marginalizovanih, siromašnih, mladih i starijih, obespravljenih i obeshrabrenih, ugroženih građana i građanki”, objašnjava Marinović ideju.

Objašnjava da je želja bila da se postigne visok stepen samoodrživosti na principima filantropije i socijalnog preduzetništva.

“Danas smo, može se reći, među uspešnijima u ovom pogledu. Magazin ima sve više čitalaca, širimo se i u druge gradove u Srbiji, uvodimo i nove atraktivne proizvode, raste i podrška koja nam stiže od građana i kompanija. Još u izvesnoj meri naš godišnji budžet zavisi i od projektnog finansiranja, ali i to je naše tržište, zar ne”, konstatuje Marinović: “Sanjali smo o magazinu koji je u konačnici ekološki, posvećen istraživanju odnosa ljudi i njihovog fizičkog i mentalnog okruženja. Želeli smo da se zalažemo za demarginalizaciju grupa, pojedinaca, ideja i novih koncepata. Želeli smo da tragamo za održivim svetom u kojem će ekonomija, ekologija i pravičnost biti u balansu, da se zalažemo za afirmaciju javnih prostora i javnog interesa, a protiv nedostupnosti i uzurpacije. Da pokrenemo ljude da od posmatrača postanu učesnici!

Želeli su drugačiji, jedinstven, originalan i visokokvalitetan medijski proizvod, pri tom dovoljno atraktivan da ga ljudi redovno kupuju, i ne samo zato da bi nekome pomogli”, objašnjava Marinović misiju organizacije i magazina Liceulice.

Zahvaljujući naporima i doprinosu mnogih danas je magazin Liceuliceprihvaćen kao originalan, a visoko kvalitetan medijski proizvod, posvećenuniverzalnim vrednostima, principima jednakosti, demokratije i humanosti,sa izraženimpokretačkim, mobilizacijskim i edukacijskim namerama – Liceuliceje magazin koji se čuva i čita sa olovkom u ruci.

“Uz naše druge komunikacijske proizvode projekat Liceuliceje prerastao u svojevrsnu neprofitnu platformu civilnog društva, u pouzdanog sagovornika građana i građanki, u svojevrsnu sektorsku novinsku agenciju, u prostor za povezivanje, obrazovanje i motivisanje onih kojima je stalo da boljeg društva”, zaključuje Marinović.

ZA ONE KOJI SE I DALJE PITAJU: OrganizacijaLiceuliceod 2010. realizuje praktične programe direktne podrške marginalizovanim grupama kako bi se popravila njihova ekonomska i socijalna uključenost. Program se realizuje kroz više aktivnosti, a najvidljivija od njih je izdavanje magazina Liceulice, koji je dosad izašao u 56 brojeva. Njegova posebnost je, između ostalog, u tome što se njegova distribucija obavlja zahvaljujući mreži prodavaca koju čine socijalno ugrožene i marginalizovane osobe, a koji zarađuju 50 procenata od svakog prodatog primerka, dok se ostatak sredstava koristi za štampanje novih primeraka i realizaciju programa podrške za korisnike.

Sve je počelo pre više od deset godina, kada je ekipa iz Srbije saznala za koncept uličnih novina i poželela da pokrene takav projekat i u našoj zemlji. Stupili su u kontakt s Međunarodnom asocijacijom uličnih novina, koja im je pružila veliki set znanja i iskustava, povezala ih sa sličnim inicijativama u Evropi.

“Onda smo više od šest meseci radili na fandrejzingu i razvoju koncepta medija, s jedne strane, i distributivne mreže, sa druge strane. Tokom tog perioda razgovarali smo sa mnogo organizacija civilnog društva, pojedinaca/ki, profesionalaca/ki iz sveta medija, socijalnih politika i socijalnog rada, advertajzinga, produkcije, itd. i jula 2010. imali smo prvi boj magazina u rukama, nekoliko obučenih prodavaca iz Svratišta za decu ulice i avantura je mogla i zvanično da počne”, objašnjava koordinatorka programa Nikoleta Kosovac.

Tim magazina Liceuliceponosan je i na to što je uspeo da obezbedi posao i zaradu, psihosocijalnu i ekonomsku podršku za više od 400 onih koji u svom životnom rečniku nisu imali reč oslonac.

“Distributivna mreža se konstantno širi, a trenutno broji više od 120 prodavaca, koji danas prodaju više od 9.000 primeraka magazina po broju u Beogradu i Novom Sadu. Proteklih godina uključili smo devet partnerskih organizacija u distributivnu mrežu, podelili oko 150 radnih uniformi koje čine prsluk, kapa, rukavice i ranac. Prodavci prodaju magazin na 55 različitih prodajnih mesta, a to su trgovi, raskrsnice, parkovi, tržni centri, društveno odgovorne kompanije, kulturni centri, pozorišta, različite manifestacije… Imamo zaista sjajnu saradnju s velikim brojem kulturnih institucija, manifestacija, kompanija, organizacija kod kojih naši prodavci često odlaze u goste, prodaju im magazin, druže se sa zaposlenima i/ili posetiocima, a neretko i gledaju programe besplatno” zadovoljna je Kosovac.

POZIV: Dobro bi došli i novi partneri koji će proširiti celu priču i omogućiti da ona potraje.

“Ljude suočene sa siromaštvom i socijalnom isključenošću, koji nemaju pristupa klasičnom tržištu rada, Liceuliceuključuje u mrežu prodavaca nudeći im šansu da rade, zarade i steknu korisna znanja, veštine i motivaciju za novi početak.Naši korisnici, beskućnici, osobe sa invaliditetom, osobe sa smetnjama u razvoju, korisnici psihijatrijskih usluga, Romi, osobe koje žive u siromaštvu i drugi pripadnici različitih ranjivih grupa uključeni su u naše programe i imaju priliku da steknu nova iskustva i samopouzdanje i da uz našu podršku pronađu vlastiti put i rešenja kako bi samostalno uticali na promenu nepovoljnih životnih okolnosti. Primenjujući ‘hand up, not a handout’ pristup radimo na podizanju kapaciteta naših korisnika za osamostaljivanje, povratak u regularne društvene tokove i uključivanje u tržište rada”, to je, prema rečima Kosovac, zadatak ekipe Liceulice.

Priključivanje timu mnogim prodavcima bio je prelomni događaj u životu, trenutak nakon kojeg su stvari počele da idu nabolje: “Nekima je novac od prodaje magazina pomogao da se konačno osamostale, drugi su pobedili alkoholizam ili zavisnost motivisani željom da ostanu deo tima, dok je za treće glavni pokretač mogućnost da kroz ovaj posao izađu iz dugogodišnje izolacije, pa su neki uspeli da obezbede sebi krov nad glavom ili drugi, bolji posao.”

A vi zastanite u svojoj užurbanosti, barem na minut i kada vas zaustave saslušajte šta prodavci magazina Liceuliceimaju da vam kažu, možda tako bolje oslušnete i sami sebe.

Tekst preuzet sa portala Novi magazin