Silvia Dražić, teoretičarka: Zbunjenost grada će se ponovo poravnati, samo treba vremena, i treba izdržati

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad, Foto: Mojnovisad, privatna arhiva i sagovornice

Muzika je mogla da bude platforma za promene u vreme kada je bila “mesto” s kojeg se propovedalo, a ne prostor za reklamiranje patika, šminke, pića i drugih kvazihedonističkih – kupi, kupi, kupi kapitalističkih tekovina. Mogle su to da budu i neke druge umetnosti, možda ne tako snažno – na svetskom planu, ali bar u nekom regionalnom kontekstu bivalo je vremena i situacija u kojima su neki ljudi uspevali da nadvladaju buku priglupih i priprostih, nadglasaju ih briljantnim dometima uma.

U tom smislu se kod nas u Novom Sadu, kao vrh umetničke potentnosti, pominje vreme Tribine mladih. Ona je bila neka vrsta – tako tvrde živi svedoci tog vremena – nekontrolisanog osvajanja umetničke slobode, koja se u takvom obliku, nažalost, nikada više nije ponovila. U sličnom se tonu, u kontekstu kulture, govori danas i o onome što se skoro dve decenije nakon Tribine mladih događalo oko “Žute kuće”.

Kako se dogodilo da napredna omladina pre 36 godina osnuje “Žutu kuću”, bastion kreativnosti i slobode, a da mi danas živimo inverziju toga i to na samom dnu septičke jame, u kojoj je moguće da “napredna omladina” lancima uvezuje vrata Filozofskog fakulteta, s koga izbacuje svoje profesore? Da li je danas moguće da se dve pomenute umetničke prakse, ta dva zajedništva, ponove? Šta je potrebno da se desi u duhu grada da bi se stvorile okolnosti za takvo sabiranje kretivnosti, i da li je ono uopšte moguće – jer su se oba slučaja dešavala u vreme kada egoizam ipak nije bio iznad opšteg dobra i dobrobiti zajednice… O svemu tome za Moj Novi Sad govori Silvia Dražić, u čijoj je rodnoj kući nastala kultna Žuta kuća, žena koja je suosnivačica “Rekonekcije”, asocijacije koja čuva, sistematizuje, digitalizuje i promoviše feminističku baštinu, a ujedno predstavlja aktuelnu žensku umetnost, teoriju i aktivizam.

Od čega zavisi stvaranje dobre klime za mogućnost nastanka nekog važnog umetničkog talasa, za okupljanje umetnika i sabiranje kreativnosti i hrabrosti da se istupi?

– Od mnogo faktora, sigurno. Važno je podneblje, geografija, klima, odnosi među ljudima. Sve to nekako jeste tu u vazduhu i pravi neki stil života, koji onda možda iznedri neke ljude koji se eksponiraju, postanu vidljivi i – na koncu – kreiraju atmosferu koja donosi nešto novo, uzbudljivo, važno, neki prosperitet duhu zajednice. Naravno da je to generacijsko pitanje, da se dešava u smenama. Naiđu talasi, pa nestanu. Ja sam bila suviše mala da bih učestovala u tome što se dešavalo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, ali se moje pamćenje vezuje za duh koji je tada vladao. Nekako se ta atmosfera prenela i na nas koji smo tu nastavili da se pojavljujemo u toj Tribini mladih i da na različite načine učestvujemo u kulturi grada. To danas nije tako. Drugačija je vrsta socijalizacije, tu je neka razlika. Mi smo se socijalizovali u kulturu i kroz kulturu. Već smo u gimnaziji ulazili u taj svet. Bilo je prestižno da se muvaš oko ljudi koji su gradili kulturu grada, da ih znaš, pratiš šta rade, poštuješ ih. Iako se sve to s Tribinom mladih završilo 1972. godine, mi koji smo potom došli bili smo pelcovani tim duhom, tom radoznalošću, glađu za saznavanjem, znanjem, gledanjem, slušanjem, čitanjem…

Grad se od tada dosta promenio, mnogi ljudi žale za tim vremenima, iako je prirodno da se sve menja, pa i grad, da dolaze novi ljudi. Sad se, međutim, oseća neka tenzija u društvenom smislu, a u umetničkom gotovo da vlada potpuna impotencija. Kako se sve to vama čini?

– Grad se promenio demografski i neki tome pripisuju tu neku, da tako kažem, zbunjenost grada. Ljudi jesu zbunjeni, sve je malo više uzburkano nego što bi bilo normalno, ali to je to podneblje. Sve će se opet poravnati, samo treba vremena, i treba izdržati. Kad se setim nekih ranijih vremena, mog dede, npr, koji je rođen u Zrenjaninu, on je govorio ruski, mađarski, švapski i srpski. Taj amalgam, ta mešavina jezika i kultura bila je duh te zajednice. Ratovima, raseljavanjima i raznim politikama, to se promenilo. Sad više nije bogato tako jezički, ali je makar bogato dijalektski. Mi smo sad u tom nekom čudnom periodu, nekoj međufazi, negde nigde, ali biće jednom od toga nešto. Mislim da to nije samo naša lokalna priča, već globalna. U poslednje vreme čitala sam razne Pazolinijeve tekstove, on je još tada, u svoje vreme, pričao o kapitalu i potrošačkom društvu koje sve poravnava, u tom smislu da sve podvrgava interesu novca, toj lažnoj mašini napretka koja vodi direktno u propast. Mi to danas živimo u najgorem obliku, a ovde kod nas – kroz raspad države i društva, krah solidarnosti i izdisaje empatije, to ima posebne boje.

Biografija

Silvia Dražić diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, magistrirala teoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorirala u Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu. Bavi se istraživanjima u oblasti teorije književnosti i umetnosti, feminističke teorije i rodnih studija, te prevođenjem teorijskih tekstova s engleskog jezika. Učestvuje u radu Ženskih studija,  Centra za rodne studije, MMC LED arta i Alumnistkinja rodnih studija. Dražić je autorka knjige “Novosadski tekstualizam”, koja daje jezgrovit osvrt na produkciju nove umetničke prakse, pre svega tekstualizama, s obrazloženom metodologijom izbora pesama i njihovih autora, te istorijski pregled i izbor radova.

Može li se u takvoj opštoj klimi prepoznati neki trag koji bi mogao da postane talas na kojem će se desiti nešto važno za kulturu i duh grada?

– Da bi se i kod nas svojevremeno desila avangarda, da bi bile moguće nove umetničke prakse, a to je bio svetski fenomen koji je došao do nas, trebalo je da se desi ’68, Amerika, demonstracije protiv rata u Vijentamu, studentske demonstracije širom sveta… Odjek toga bile su studenteske demonstracije u Beogradu, a njihov odjek u Novom Sadu bila je razbijena Američka čitaonica. Ali mi smo ovde imali drugu pobunu. Bio je to taj časopis “Index”, u kojem se taj duh  počeo generisati. U manjim gradovima, poput Ljubljane, Novog Sada, Zrenjanina, javljali su se modeli nove umetnosti, a oni se vezuju i za nove načine života. Sećam se da su nas tada očaravali Slobodan Tišma, Vlada Kopicl, Anđelija Terzić, Čeda Drča koji hipi obučeni idu gradom. Nismo imali pojma zašto su oni tako obučeni, ali nam se sviđalo, bili smo zadivljeni, pa smo i sami pokušavali tako da se nosimo. To je vreme i rađanja komuna, jedna je bila u Nikole Tesle, pored Jodne banje… Bilo je to vreme rađanje novih modela društvenosti koji su generisali i nove žanrove: performans, bodi art, hepening… To je bio duh vremena.

Sve je toliko usitnjeno, a onda dodatno opterećeno političkom korektnošću koja sve poravnava. Nema provokativnosti, ne možeš biti bezobrazan, a kako će umetnost bez toga?

Danas bi trebalo da je sve mnogo lakše, a paradoksalno – teže je. Nema strasti, pobune, istinskog aktivizma, verodostojnog impulsa, postoji samo nekakva kreativna besciljnost. Zašto je to tako?

– Identitet je opasna priča, odnosno to ustinjavanje identiteta, a postmoderna je donela to rasparčavanje. Sve je toliko usitnjeno, a onda dodatno opterećeno političkom korektnošću koja sve poravnava. Nema provokativnosti, ne možeš biti bezobrazan, a kako će umetnost bez toga? Šta god kažeš, ili radiš, stalno ugrožavaš neki identitet… Zvuči loše, ali to usitnjavanje ne vodi dobrom. Kada suviše sitno odeš, onda imaš izuzetke koji se nigde ne uklapaju. Onda opet usitnjavaš, i onda nema kraja. To ustinjavanje je i politički loše, jer nikad nemaš kritičnu masu. Recimo, žena se više ne poštuje kao subjekat. Imamo razne žene koje se kvalifikuju ovako i onako, ali nemamo više noseći subjekat. Feminizam, sestrinstvo, to se istanjilo. Valjda se svet umorio od samoga sebe… Strašna je ta priča, jer je planetarna, a mi pred njom zatvaramo oči. Kad gledam tu našu decu, brinem za njihovu budućnost…

Izdavač godine

Nagradu “Muzika Klasika”za izdavača godine 2023. godine dobio je Savez feminističkih organizacija – SFO “Rekonekcija”, za CD “Res mirande” – “Jedan dan – drugi dan”. “Rekonekciju” vode Silvia Dražić i Vera Kopicl koje su na novosadskoj nezavisnoj kulturnoj sceni prisutne već skoro tri decenije. Ovo udruženje ženskih nevladinih organizacija čuva, sistematizuje, digitalizuje i promoviše feminističku baštinu, a ujedno predstavlja aktuelnu žensku umetnost, teoriju i aktivizam.

Koliko našoj kulturi mogu da pomognu evropski projekti? Mnogima su oni jedini način života.

– Evropski projekti su pripitomljena umetnost, neki oblik kolonijalizacije. Kada konkurišeš za nešto, dobiješ neki grant, novac, ti ponekad moraš da uradiš i nešto što inače ne bi radio, ne bi izabrao da radiš. Uvek si u njima nekako sapleten… Vlada Kopicl govori o umetnosti broj 1 i umetnosti broj 2. To je tema: ta druga umetnost, koja ide iz tih projekata, koja nikada neće biti prava. To je ono kad producenti diktiraju sadržaje. Zato danas vrlo retko možemo videti filmove koji nas uzdrmaju. Zato je u pozorištu teško napraviti dobru predstavu. Najviše se ceni zabava. Marketing nam zabavu potura kao kulturu, a dolaze generacije koje ne vide razliku. Mi smo svojevremeno, 2019. godine, govorili o kulturnim politikama, bunili smo se protiv toga da se toliki novac daje za “Exit” i “Tamburicu”, ne zato što imamo nešto protiv toga, već zato što to nije kultura. To je zabava.

Može li kultura danas da se izbori s marketingom, da ga pobedi da ne preuzme sve?

– Trebalo bi – ne da može, nego da mora. Marketing bi morao da bude dobar pomoćnik, a ne onaj koji diktira, da ne kažem diktator. Čini se danas da, ako nisi u medijima, ako nisi na mrežama, ostaješ nevidljiv. Prostor u kojem smo se obreli ovog marta, jako je velika i nova inicijativa. Potekla je iz Led arta i Šok zadruge, a junački ju je realizovao Željko Grulović. Otvaranje 1. marta bilo je jako lepo i veselo, ali niti jednog medija nije bilo. Ispada kao da se to nije ni dogodilo.

Evropski projekti su pripitomljena umetnost, neki oblik kolonijalizacije…

Da li bi te umetničke prakse, koje su se okupile oko SKUP-a, mogle da označe pokušaj pravljenja neke nove “Žute kuće”?

– Možda bi mogle, ali u kontekstu ovog vremena, na način kako to pripada ovom vremenu. “Žutu kuću” sazidao je moj deda Čaki Pal, Novosađanin koji se zbog nekih peripetija obreo u Šapcu, a onda opet doselio u Novi Sad 1939. godine. Ja sam rođena u toj kući, na periferiji grada. To su već sedamdesete godine. Mi nemamo telefon, ni grejanje, nije baš idealan život, ali je leti bio raj. Oko nas se u jednom trenutku počnu zidati zgrade, ali nas ne diraju iako je kuća eksproprisana, jer je tu zelena površina. Ali onda se desi da preseku vodu, pa preseku nešto drugo, jer se oko nas stalno zidalo, i moji 1980. godine odluče da odu. Narednih godina kuća je bila prazna i prepuštena slučajnim namernicima. Ja sam u međuvremenu otišla na studije u Beograd, a onda se te 1988. desio preokret. Kako za nadolazeće mlade umetnike nije bilo prostora, jer Tribina je u međuvremenu postala Kulturni centar i izgubila oreol koji je ranije imala, oni su preuzeli stvar u svoje ruke. Sve su inicirali Snežana Berić, Dragan Gucunski i Rastislav Škulec, kojima se naknadno pridružio Zoran Pantelić. Udružili su se oko ideje organizovanja škole crtanja, koja je trebalo da bude priprema za upis na Likovnu akademiju. U tome ih je podržao Savez socijalističke omladine. Renovirana je kuća i tako je sve počelo. Kuhinja je postala prijemna kancelarija, dnevna i spavaća – prostor za školu, stanovi u prizemlju – galerija i budući klub. Prostorije su popunjavali nameštajem koga su donosili kako je ko stigao i šta je imao. Na fasadi kuće naslikali su mural. Svi su pomagali i zajednički radili. Osećao se snažan duh zajedništva. Niko tu nije bio plaćen, nosio ih je entuizijazam. Oni su posle naplaćivali školu, imali su i šank, ali je opet bio vidljiv plemeniti osećaj zajedništva, koji smo mi u međuvremenu izgubili u toj individualnoj kulturi, usmerenoj na lično bogaćenje i lični prosperitet. Onako kako je “Žuta” kuća bila primer zajedništva, čini mi se da sada u ovom prostoru koji koristimo, mi koji smo se okupili, u kojem imamo i otvorena vrata za građane, osećamo taj duh.

Žuta kuća moga detinjstva

“Kuća nema vodovod, kanalizaciju, nikada nećemo imati grejanje, niti telefon. Njeno, za današnje uslove privilegovano mesto, sasvim blizu obale Dunava, tada je još samo periferija. Ulica nije asfaltirana. Ispred nje je poljana, potom dolma, pa Bećar-štrand i Dunav. Ipak to je jedina kuća na sprat u nizu drugih koje gledaju na nasip, i za dugo će ostati prva koja se po povratku sa putovanja mogla ugledati sa kameničke strane. Posle su je natkrilile novoizgrađene zgrade. Ima tri stana, jedan prostrani na spratu, sa starinskim rasporedom iz sobe u sobu, pa tako ukrug koji nikom ne dozvoljava privatnost, ni sopstvenu sobu. Prizemni stanovi su mali i suterenski mračni, ali tokom žarkih letnjih dana ugodno senoviti. Tavan je ogroman i još čuva tragove dedine trgovačke prošlosti, desetine iskrojenih platnenih košulja, ubruse i za gredu zadenuti model ženske noge, odavno bez navučene najlon čarape. Postoji i dvorišna kuća, letnja kuhinja, filagorija, šupe… I velika bašta. Mislim da je oduvek bila žuta. S velikom prilježnošću gelenderi i dovraci farbaju se u crveno. Zime su tu ledene, košavne i snežne, a leta idilična. “Žuta kuća”, ulica Istarski kej i stari Liman uokviruju mentalni prostor mog detinjstva i prve mladosti.”

Pomenuli ste da je Savez socijalističke omladine tada pomogao mladima da realizuju svoje kreativnosti. Ta organizacija bila je politički subjekat tog vremena. Kako je moguće da današnja politika nema takvu svest? Zašto u današnjim političkim strukturama nema pola normalnog čoveka koji bi razumeo važnost kulture za jednu zajednicu?

– Zanimljivo je da je tada, zbog te akcije omladinaca, Oktobarsku nagradu dobila Mesna zajednica Liman na čijoj se teritoriji nalazila “Žuta kuća”… A ta priča s kapitalom je u sve uvukla interes i novac, ali i moć, jer neko voli moć. Jako je malo razmišljanja o dobrobiti za drugog, ili zajednice, koje zapravo sve manje ima, ili je već potpuno ni nema. Postoje samo te neke enklave. Lepo kaže pisac Ernst Jinger da brod, pod zastavom napretka, plovi u svoju propast, ali neki ipak napuste brod. Moraš znati da si, ako siđeš s broda, na pučini, i to je vrlo opasan poduhvat, ali dragocen. Možda mi prosto nismo ni naučeni da budemo hrabri, da siđemo s tog broda koji srlja u propast.

Najviše se ceni zabava. Marketing nam zabavu potura kao kulturu, a dolaze generacije koje ne vide razliku…

Kako vam se čini ta priča s gradnjom crkve na mestu Žute kuće? Je li to neka poruka urbi et orbi? Ili prosto glupost i nerazumevanje konteksta grada?

– Mislim da je crkva potpuno izgubila vezu s hrišćanstvom, dobročinstvima, s milošću i karitativnim delima… I to možete primetititi, bez obzira jeste li, ili niste vernik, ateista ili ste agnostik. Ona seče šumu na toj našoj divnoj Fruškoj gori. U jednom užasno siromašnom društvu u kojem živimo – ona je vrlo bogata. Dobija jako veliki novac, koji bi trebalo usmeriti na siromašne, pomoći ljudima da žive dostojanstvenije. Crkva je i preduzetnik, i kulturtreger, nosilac velikog dela našeg kulturnog života. Recimo, postoji čitav niz književnih nagrada koje oni diktiraju, po principu ja tebi – ti meni. Nedavno sam rekla da bi trebalo uspostaviti neku žensku nagradu, za žensko pismo, pa da im i to dodelimo jer samo to nemaju. Ako se nagrada dobija ovde, znamo ko će je dobiti, i to je dosta tužno, jer se na neki način to tumači iskrenim prosvetljenjem, a zapravo je užasno lukrativno, toliko da mi je muka da trošim reči na to.

Koga u Novom Sadu danas osećate kao istinsku figuru kulture grada?

– Jako volim Nikolu Džafa, i ljudski, i umetnički, i politički. I kad mi se činilo, kad smo sarađivali, da preteruje i muti vodu kad ne treba, on ima jasan osećaj, socijalni i politički, tu ne pravi greške. Da ne govorim o njegovoj karijeri koja je imala i velike slikarske, i velike aktivističke trenutke. To je nešto što uvažavam. Volim Slobu Tišmu i njegovu književnost. On je ceo umetnik, i kako piše, i kako živi. To je nasleđe neoavangarde, taj njegov performativan odnos prema životu. Tu umetnost življenja ima i Vlada Kopicl, ali je to kod njega malo komplikovanije. Takođe, tu bih dodala i muzičarke, izvođačice i kompozitorke koje sam upoznala radeći sa njima u okviru “Rekonekcije”. Sarađivala sam u okviru Šok zadruge s nizom mladih umetnika, koji uspeju da naprave neku, potencijalno kreativno kvalitetnu strukturu, ali se onda i rasprše u trenutku kada im egzistencija dođe u pitanje. Jer – od nečega moraju da žive. Sada je ponovo odlična ekipa u Šok zadruzi, jako posvećena umetnosti i veoma verujem u njih. Ima u gradu i pesnika, i književnika, ima umetnosti, možda nas baš ti umetnici spasu, jer umetnost leči bolesno društvo. To je nekada bio slogan, a možda danas može da bude nekakva nada za nas.

Umetnosti je, očigledno, malo, jer je društvo, očigledno, i dalje vrlo bolesno…

Sigurno. Ima tu i kompromisa, ima i situacija kad nemaš izbora, a i modeli umetničke karijere su se promenili. Deca idu napolje, neće da se bore uzalud. Znam mlade umetnike, književnice na primer, koje su majke i koje zbog svih obeveza, te toga da obezbeđuju egzisteniju, ne mogu da odu na neku rezidenciju, gde bi pisale, gde jedino mogu u miru da rade… Da je život za njih dostojanstveniji ovde, mogle bi urediti svoj život tako da mogu nesmetano i da pišu. Taj loš finanisijski položaj umetnika rezultira i time da se ljudi malo viđaju, malo razgovaraju, malo sarađuju. Nema prilike da se stvori scena, šira perspektiva, šira platforma, i to je veliki problem. Zato je ovo što smo pokrenuli u Distriktu veoma važno, jer pokazuje da je moguće.

Šta je SKUP?
Udruženje Savez kolektivne umetničke prakse (SKUP), koje, između ostalih čline: Šok zadruga, Grafička mreža, ReAktor, Iskra, Savez feminističkih organizacia – SFO “Rekonekcija” i drugi, otvorilo je svoja vrata 1. marta donatorskom aukcijom u Ateljeu 61, koji je deo svog prostora u Distriktu ustupio novonastalom udruženju. Tom prilikom posetioci su mogli da kupe radove afirmisanih umetnika, kao i onih na početku karijere. Ideja SKUP-a je da se bavi ne samo umetnošću, več i razmenom resursa, znanja i veština različitih organizacija i grupa. Njegov izvršni producent je Željko Grulović.

U gradu trenutno zjapi više prostora koje bi mogli da koriste umetnici. Njih pod ključem drži i tek povremeno u njima nešto izvodi EPK. Šta mislite da li je to koncept, ili nemar, manjak osećaja za kulturu, jer, zašto nešto što postoji ne bi dao nekom ko tu hoće, na opštu korist, nešto da radi?

– Sklona sam da pomislim da je u pitanju nemar. Kultura je postala manje važna, globalno je postala manje važna, a lokalno se to još više vidi. Vidi se to i u medijima, gde je krajnje skrajnuta. Moram ovde da kažem da smo u slučaju ovog našeg SKUP-a u Distriktu imali odličnu saradnju s Gradskom upravom za kulturu, bez koje to ne bi bilo izvodljivo. Oni su prepoznali tu inicijativu, jer sam Atelje 61 ne bi mogao sam da održi toliki prostor.

Šta u prostoru SKUP-a najavljujete u narednom periodu, što će doprineti duhu grada?

– Uz redovne aktivnosti u vidu radionica i otvorenih vrata, planirali smo književni klub koji bi vodila Vladislava Gordić Petković. Nakon toga, upriličili bismo čitanje ženske poezije i razgovore s mladim umetnicama. A duh grada… Njega čine razne stvari, pa i to što smo nas dve danas na ovaj razgovor došle biciklom.

Tekst je prenet sa portala Mojnovisad.