Rolerkoster Uroša Blažića – Ubio nam je decu, a sada ubija i nas (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Svedočenje roditelja i članova porodica ubijenih i ranjenih je završeno. Došli su svi kako su pozivani. I oni najteže povređeni sa štakama i pomagalima, i Andrijana koja se još nije oporavila i svi ostali iz Malog Orašja i Dubone.

Prethodnih nedelja smo mogli da pratimo potresna svedočenja Nikolinih roditelja, Dragane i Dejana, brata Mihajla i hrabrog deda Draga. I Acini roditelji, majka i sestra i otac koji je revoltirano zapretio ubici. I Markovi roditelji i sestre, Lazini roditelji i sestra, Nemanjini takođe. Pecina braća su svedočila na prethodnom ročištu, roditelji pre toga. Roditelji iz Dubone su redovni na svakom ročištu. Daliborovi majka, otac i sestra. I Saša i Zorica, koji su u jednom trenu ostali bez oba deteta. Svi oni žele samo da saznaju zašto su njihova deca ubijena i kada će ubica biti konačno osuđen.

Svi oni su smogli snage da ponovo, za govornicom u sudu, ispričaju, po ko zna koji put, sve što su preživeli te kobne noći 4. maja, 2023. godine, kada su ostali bez svojih najmilijih.

Dirljiva su bila svedočenja i Anđeline majke, koja je ubici poručila da mu treba oduzeti sve one organe bez kojih su ostala njihova deca. Neko bez bubrega, bez slezine, sa teškim povredama unutrašnjih organa i strašnim prelomima kostiju ruku i nogu. Hrabro je govorila i Milica Ivković, Ivanova majka, koja ga je pitala da li mu je žao što je pucao u Ivana koga zna od detinjstva, koji mu je poklonio patike da može da igra fudbal sa njima.

Svi su oni mogli i morali da svedoče i odgovaraju na sva pitanja, koliko god da su teška i bolna. Svi su se, po ko zna koji put, suočili sa strašnom istinom da njihove dece više nema na ovom svetu, a da je njima svaki novi dan života kao po kazni, i da će tako, do kraja veka, živeti bez života u sebi i bez onih koje najviše vole. 

Svi oni u sudnici moraju da se ponašaju po pravilima koja tamo važe. Za one hrabre koji u trenutku ne mogu da iskontrolišu revolt i bes, tu su budni stražari koji ih najbrže moguće, bukvalno, iznesu iz sudnice.

Na dodatna pitanja i prigovore, oni nemaju pravo. Oduzima im se reč. To se dogodilo Miši Todoroviću, Daliborovom ocu.

Za to vreme Uroš Blažić, hladnokrvni masovni ubica, ima sva prava ovog sveta. Zvuči neverovatno i zastrašujuće, ali kao da je uspeo da okrene „igru“ u svoju korist. Da čitavo suđenje pretvori u neviđenu farsu i pravi cirkus. On ima prava da ne govori o samom zločinu, da se brani ćutanjem, da se smeje, klima glavom, pravi razne grimase, povređujući na taj način ogorčene i očajne roditelje.

On ima prava da brani oca objašnjenjima kako je sve radio sam, kako je od svojih para kupovao oružje za koje otac, navodno, nije ni znao. Sličnu priču je u svom izlaganju ispričao i njegov otac Radiša, kao i deda i ujna.

Majka, brat, snaha i drugi deda su iskoristili svoje zakonsko pravo da se pojave na sudu, ali da ne svedoče. On ima prava da ucenjuje sudiju i da u sudnici postavlja svoje uslove i svoja pravila.
Uroš, Radiša i njihovi svedoci, uspeli su da već treće ročište pretvore u pričanje „praznih priča“ i čisto gubljenje vremena i energije, u pokušajima da se predstave kao uzorna, složna porodica koja je mirno živela, bez većih problema. O ogromnoj količini oružja pronađenoj i u njihovoj kući i u kući u Šepšinu gde je Uroš živeo, oni ama baš ništa ne znaju.

Drskost i bezobrazluk Uroša Blažića nema granica. On ide dotle da od suda i sudsko medicinskih veštaka traži da mu objasne kako je to on za samo godinu dana uspeo da postane psihopata i hladnokrvni ubica, a samo godinu dana pre toga je na VMA prošao sve testove ličnosti jer je hteo da radi kao aktivno vojno lice!? Njega vređa što ga nazivaju psihopatom i zločincem.

Veštaci su u svojim vrlo detaljnim i temeljnim izveštajima bili apsolutno jasni u tvrdnjama da je Uroš Blažić počinio masakr u svesnom stanju, da je bio uračunljiv u vreme vršenja zločina, da ga nije počinio u afektu, niti da je bio pod dejstvom alkohola ni psihoaktivnih supstanci, kao ni steroida. Već u istrazi je to nedvosmisleno dokazano i napisano. Da je masakr izvršio svojom slobodnom voljom i da je svoj krvavi pir u svakom trenutku mogao da prekine. I pored toga, tokom tri poslednja ročišta, izgubljeno je mnogo vremena u daljim, besmislenim objašnjenjima i varijacijama na tu temu.

Na poslednjem ročištu, održanom 29. oktobra, vrhunac njegove bahatosti je bilo odbijanje da odgovori na pitanje jednog od advokata žrtava: da li je odlučio da izvrši masakr baš u trenutku kada je napisao poruku na telefonu: „Idem da pravim masakr“, ili pre toga. Blažić mu je drsko odgovorio: „Tebi neću da odgovaram na pitanja jer nisi to zaslužio, i ružno si govorio o meni u novinama i na televizijama, nazivajući me psihopatom“.

On to, po sopstvenoj oceni, nije. Valjda je junak i heroj koji je uspeo da s leđa, i bez ikakvog razloga, ubije devetoro mladih i teško rani dvanaest osoba, hladnokrvno i svirepo, bez trunke žaljenja, kajanja i empatije.

Nakon toga su revoltirani roditelji napustili sudnicu jer više nisu mogli da slušaju i podnesu besmislene, beznačajne i nevažne priče koje su se vodile u sudnici.

„Osećamo se kao da se nama sudi, a ne njemu. Kao da smo mi krivci, a on žrtva. Ubio nam je decu, a sada ubija i nas“, rekla je Danijela, Daliborova majka.

„Ovo zaista postaje i smešno i strašno i njihove nebuloze nam vređaju zdrav razum i inteligenciju. Danas sam napustila suđenje i ja i ostali roditelji, jer više ne možemo i ne želimo da slušamo ubicu koji sebe pokušava da predstavi kao žrtvu i koji ne poštuje sud i odbija da odgovori na pitanja našeg advokata“, rekla je Dragana, Nikolina majka, čiji je sin imao samo 14 godina.

Najstrašnije od svega je što su tada svi roditelji shvatili da Uroš Blažić, pored svih privilegija koje ima u pritvoru i za koje su i do sada znali, ima pristup i televiziji, internetu i štampi. I da mu je omogućeno da prati sva dešavanja u vezi sa suđenjem, i da zna ko je šta napisao i rekao.

A to mu je zapravo, sve vreme i bio glavni cilj. Da za njega svi znaju, da se njegove slike svakodnevno pojavljuju u novinama, na portalima i televizijama, da postane poznat i „slavan“.

On uredno skuplja sve što se u novinama objavi o njemu i lepi na zid oko svog kreveta. Uživa u tome i to mu je duševna hrana. Pa, maštao je celog života da bude poznat, da se o njemu piše, da se njegove slike svakodnevno objavljuju. Svejedno je što se zna da jeste masovni ubica, zlikovac i monstrum bez trunke kajanja zbog svega što je uradio i bez empatije prema nesrećnim porodicama.

Ovo je Saši i Zorici Panić, na Milanovom i Kristininom grobu, ispričao čovek koji je petnaestak dana proveo u pritvoru sa Urošem Blažićem zbog nekog neplaćenog računa ili nešto slično. Ostaje nejasno kako su se njih dvojica našla u istoj pritvorskoj jedinici. Masovni ubica i čovek kome se sudilo za nešto sitno i beznačajno u odnosu na počinjeni masakr.

Po saznanju da Uroš Blažić ima pristup televiziji i štampi, Saša Panić je otišao direktno kod upravnika u Smederevu, gde se on nalazi u pritvoru. Od njega je dobio objašnjenjenje da je po zakonu dužan da mu to obezbedi i da mu je jako žao zbog toga.

„Pitao sam ga da mi odgovori iskreno, kao policajac kome je kolega ubijen, kao otac ocu“, rekao je Saša Panić. Nakon toga je potražio objašnjenje od pravnika za tu oblast, od kojih je dobio zvaničnu potvrdu da ta privilegija koju Blažić ima uopšte nije po zakonu i da mu je upravnik zatvora zapravo dao pogrešnu informaciju. „Da ne kažem da me je slagao“, rekao je Saša Panić u gostovanju na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom.

Na ovom portalu nikada, dakle nijednom, nije objavljena slika masovnog ubice. Svesno i namerno. Nama je cilj da upoznamo javnost sa istinom ko su i kakva bila deca koja su streljana i ranjena. Da građani Srbije i sveta saznaju da su ti mladi zaista bili najbolji od najboljih, deca koja su bila poštena, vredna, radna, koja se nikada u životu nisu potukla sa nekim, a kamoli napravila neki prekršaj.

Izbegavali smo maksimalno, koliko je god to moguće, da mu i ime spomenemo.

Sledeće ročište je zakazano za 15. novembar, a po nekim procenama, završna reč bi mogla da se iznese do kraja ove godine. Roditelji su rešeni da nađu snage i izdrže do kraja, tražeći pravdu za svoju ubijenu decu.