Radojica Bunčić – Muzej nasilja – edukacija je zakon!

Izvor: Novi magazin

Muzej nasilja je javni arhiv u formi edukativno-umetničke izložbe slučajeva fizičkog nasilja u društvu, koji koristeći rendgenske snimke povreda, medicinsku dokumentaciju i lične ispovesti ljudi koji su nasilje doživeli, zapravo ima ulogu edukativnog alata o korenima, mehanizmima i strukturi nasilja. Takođe, sama postavka može se posmatrati i kao rezultat društvenih pojava rasizma, fašizma, ksenofobije, homofobije i u najširem smislu rodno-zasnovanog nasilja.

E, sad, možda se neko može zapitati kako od medicinske dokumentacije da biva izložba, uz to još i edukativna? Na žalost, odgovor je jednostavan i prati metodologiju slučajeva fizičkog nasilja. Ako doživite fizičko nasilje, pametno je da odete u urgentni centar kako biste utvrdili stepen povreda i sanirali ih. Pošto su povrede pri činu fizičkog nasilja često „nevidljive“, odnosno, vidljive su modrice, podlivi, razderotine, otvoreni prelomi, ali nisu vidljive unutrašnje povrede, unutrašnja krvarenja ili naprsnuća kostiju, uglavnom završite na rendgen aparatu, kako bi se te, moguće povrede i utvrdile. Zar ovde uopšte treba i pomenuti da je i završavanje na rendgenskom aparatu nakon prebijanja, neka dodatna, produžena vrsta nasilja prema vašem organizmu, jer, zračenje!? Ti rendgenski snimci su bukvalno nemi svedoci nečije patnje. Nemi, zato što obično završe u fiokama i budu zaboravljeni ako, eventualno, ne budu korišćeni u sudskom postupku, do koga u slučajevima nasilja dolazi ređe, nego češće. Mnogo, mnogo ređe, nego retko češće!

Nadalje, ideja da se formira Muzej nasilja, delom je rezultat neadekvatnih, ideološki konstruisanih i rezultatu neorijentisanih programa u vezi sa onim što se zove conflict prevention i conflict resolution. Drugim delom, ta ideja je produkt iskustva u radu sa mladima u vezi sa sprečavanjem nasilja, kao i činjenicom da pomenuta medicinska dokumentacija spava zaboravljena u mnogim fiokama. Te fioke su toliko brojne, da je prva postavka Muzeja 2012. godine u galeriji „Podroom“, KCB-a, sačinjena bez „konkursa“, javnog poziva, kampanje. Svi medicinski materijali za postavku dobijeni su od ljudi koje je tim koji je na njoj radio – lično poznavao!

Muzej nasilja je i putujući javni arhiv, kao putujuće pozorište katarze. Umesto teatarskih dvorana, on nastupa u osnovnim i srednjim školama, galerijama, domovima zdravlja, kulturnim centrima, pa i po privatnim prostorima ako se ne može drugačije. Njegova publika je, kako se to ono kaže, najdivnija i najzahvalnija na svetu. To su mladi, uzrasta viših razreda osnovne, srednjoškolci i srednjoškolke, studenti i studentkinje. Pored same izložbe, odnosno Izložbene platforme, Muzej nasilja se sastoji i od Diskusione (tribine, projekcije filmova sa diskusijama, javni paneli), i Edukativne platforme (radionice, edukativni treninzi, edukacija za Kustose i Kustoskinje). Inače su Kustosi i Kustoskinje Muzeja nasilja zapravo vršnjački edukatori.

Važan deo mehanizma edukacije Muzeja jeste aktivno slušanje stavova mladih. Da bismo saznali na koji način razmišljaju, da bismo pronašli „ulazne tačke“ i osmislili pristup, treba da ih čujemo i uvažimo. Zašto je uvažavanje važno čak i kad su stavovi koje mladi iznose ponekad negativni i čak diskriminativni? Zato što ako je naša reakcija osuđivanje, a time i stigmatizacija, nećemo im ostaviti prostor za promenu, napraviće još veći zid ispred sebe, zacementirati aktuelne stavove (kao neki vid traženja sigurnog prostora) i kao društvo ćemo izgubiti svaki potencijal da im pružimo šansu da postanu ljudi.

Eh, kada bismo od mladih uspeli da napravimo ljude, srećne, ispunjene, voljene i podržane, nasilje bi postalo eksces. Ne verujem da nasilje može apsolutno da se iskoreni, kao ni solidarnost, jer, ljudi nisu roboti. Ali ljudi, nažalost, često nisu ni voljeni ni podržani, jer vremena su teška, kao i mnoga druga. Živimo u tehnološko doba i sve je dostupno, nema tabua ni za koga. Uticaj koji vrše mediji i politika bitno utiče na ukupnu društvenu klimu. Društvo je polarizovano, što zapravo jeste pozicija konflikta. Odnosno, mediji i politika polarizuju društvo. I pozicija i opozicija. Namerno, nikako slučajno! Izgleda da mediji ne informišu javnost nego je ideologizuju shodno svojoj „strani“ u konfliktu. 

Eh, kada bismo od mladih uspeli da napravimo ljude, srećne, ispunjene, voljene i podržane, nasilje bi postalo eksces. Ne verujem da nasilje može apsolutno da se iskoreni, kao ni solidarnost jer ljudi nisu roboti. Ali ljudi, nažalost, često nisu ni voljeni ni podržani jer vremena su teška, kao i mnoga druga

Čini se da političari i „aktivisti“ ne zastupaju građane koji ih biraju i njihove ideje, nego određene „zainteresovane“, a opet „strane“. Ideologije, a ne ideje, to je naš problem! Ako niko i ništa u društvu ne ispunjava svoju ulogu, ako porodica nije porodica, a škola nije škola, ako dom nije topao od ljubavi, a posao je iscrpljujući, nada na izmaku, vera ismejana, ratovi kao pravilne ciklične pojave, možemo li očekivati razumevanje, solidarnost i podršku?

Izgleda kao da jedan od glavnih uzroka nasilja postaje i taj što se ne bavimo adekvatno sprečavanjem nasilja, edukacijom, smanjenjem distanci, približavanjem, razumevanjem. A posledica nesprečavnja nasilja je – opstanak nasilja. Sistematski se bavimo duhom kažnjavanja i sistemom sankcija kao preventivnih mera?!? Dakle, mi se orijentišemo ka strahu od kazne kod čoveka, umesto ka svesti, savesti, kapacitetu za učenje, za promenu.

Mladi imaju pravo da ne znaju, ne razumeju, da pogreše. Imaju pravo da budu povodljivi i nepromišljeni. Mi stariji nemamo. Nemamo ni prava da ih osuđujemo zbog toga, jer tu sve što možemo da osećamo i mislimo su odgovornost i krivica. Naša, ne njihova!

Da, mladi jesu bure baruta, ali i šibica i pesak su među našim prstima.

,Biografija:

Radojica Bunčić rođen je u Pakracu, u Zapadnoj Slavoniji. Taman na vreme da u ratu bude vojnik, a u miru izbeglo lice. Posle studirao Srpski jezik i književnost, Mirovne studije, Ženske studije i Školu za terapeute za post-ratne traume za pojedinačnu i grupnu terapiju. Edukator je i trener za prevenciju i rešavanje konflikata, političke kampanje… Pesnik, pisac i novinar. Autor Muzeja nasilja.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.