Propušteno je puno prilika da bismo proces normalizacije dodatno uslovljavali

Izuzetna mi je čast da na jednom ovakvom mestu mogu da pozdravim predsednika vlade Republike Hrvatske gospodina Plenkovića, patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija, vladike, nuncija, izaslanika kardinala, potpredsednika vlade, gradonačelnika Zagreba, predsednika Srpskog nacionalnog vijeća i Samostalne Demokratske Srpske Stranke, kao i goste koji su došli iz svih delova Hrvatske…

Izuzetno mi je žao što nisam mogao da vam donesem ohrabrujuću vest o pronalasku nestalog mladića Mateja Periša, za kojim se i dalje intenzivno traga. Hiljade građana Srbije, Hrvatske i celog regiona tim povodom razmenjuju poruke nade i ohrabrenja. Otvorenost i komunikacija stanovništva u ovakvim dramatičnim situacijama možda najbolje demantuju one koji govore o nikada lošijim odnosima između zemalja u regionu.

Solidarnost u nesrećama sa kojima se suočavamo iskrena je i bezrezervna – od poplava pre osam godina do potresa u Zagrebu i na Baniji. Pored brojnih akcija solidarnosti privrednika i građana, i država Srbija je reagovala, gradovi Beograd, Novi Sad i lokalne samouprave pridružile su se akcijama solidarnosti koje kao da nikada nisu ni prekinute.

Postavljam pitanje kako je moguće da nas nesreće spajaju, a svakodnevni politički život nas u najmanju ruku distancira, ako ne i antagonizira?

Jasno je da je teret rata u Hrvatskoj i dalje pretežak. Ali upravo solidarnost koju danas praktikujemo mora i biti u većoj meri prisutna kada govorimo o potrazi za nestalima iz ratova tokom devedesetih. Od kada sam počeo da se bavim ovom temom, ističem da je nemoguće napraviti ozbiljniji iskorak bez zajedništva u potrazi, zajedničkih aktivnosti nadležnih insitucija, ali i veterana i porodica nestalih iz celog regiona. Empatija, prepoznavanje patnji drugih i zajednička akcija mogu nam svima biti od velike pomoći u ovoj humanitarnoj aktivnosti.

Prošle godine obeležili smo četvrt veka od potpisivanja međusobnog Sporazuma o normalizaciji. Sasvim dovoljno vremena da se normalizacija i dogodi.

Da li je usitinu tako? Da li su naši odnosi normalniji? Da li bi mogli da budu još bolji i relaksiraniji?

Podsetiću da je nekim zemljama to bio dovoljan period ne samo za normalizaciju odnosa, već i za novi iskorak ka Sporazumu o prijateljstvu koji je sa sobom doneo zajedničke aktivnosti koje su dodatno vremenom učvršćivale to prijateljstvo.

U odnosima Hrvatske i Srbije, nema sastanka na vrhu još od 2018. godine. Nema tog iskoraka koji građani očigledno iščekuju. Mnogi od njih su u međuvremenu normalizovali svoje međusobne odnose i obnovili ili uspostavili prijateljstva. Kao što su to učinili privrednici, nevladine organizacije i institucije kulture odavno.

U protekle dve godine obišao sam veliki broj mesta stradanju u Hrvatskoj, učestvovao na skoro svim zajedničkim komemoracijama koje su zaista iskorak koji treba pozdraviti, podržavati i dalje unapređivati. Zajedničko suočavanje sa prošlošću i zajedničko žalovanje takođe otvaraju puteve za normalizaciju međusobnih odnosa. Ne samo na nekom apstraktnom nivou, već i konkretno kada je reč o normalizaciji života u postradalim područjima.

Propušteno je puno prilika da bismo proces normalizacije sada dodatno uslovljavali. U protekle dve godine svedočimo da je saosećanje sa žrtvama, odavanje pijeteta i iskazivanje empatije moguće uz paralelni proces podrške građanima koji se suočavaju sa brojnim problemima usled nerešenih statusnih pitanja tokom proteklih četvrt veka.

Želeo bih da ovom prilikom odam priznanje Srpskom nacionalnom vijeću, posebno gospodinu Miloradu Pupovcu, za istrajnost i principijelnost u promociji i praktikovanju mira umesto rata, dijaloga umesto oružja i prijateljstva umesto mržnje. Po bilo koju cenu, koju svakodnevno plaća, za svaki potez, svaku izjavu, svaki gest – za koje po pravilu sledi talas satanizacije.

Obilazeći stratišta u Hrvatskoj, često sam pomišljao na izuzetno težak položaj Srba u gradovima Hrvatske za vreme rata i u vremenu posle. Sa jedne strane su najčešće bili pod stalnim pritiscima vlasti, a sa druge su marginalizovani od strane matice jer su odlučili da ostanu i da se u promenjenim okolnostima integrišu tamo gde su i rođeni.

Svi oni zaslužuju da im se iskaže poštovanje uz veliko žaljenje zbog takvog ponašanja prema njima.

Čuveni Karnegi u svojoj knjizi „Kako steći prijatelje i uticati na druge“ promoviše princip da nikada ne treba prepuštati problem nego treba tražiti rešenja; nikada ne žaliti što nešto ne funkcioniše, nego tražiti da se to prevaziđe.

Mislim da naše dve zemlje, naše političke elite, treba da uđu u ciklus kojim ćemo stvarati bolji svet za naše građane, tražeći zajedno rešenja kojima će se problemi u odnosima dve zemlje prevazilaziti.

Želim vam svima da u novoj godini bude mnogo više saradnje i unutar Hrvatske, ali i između Hrvatske i Srbije.

Srećan Božić!