“Prijateljski” saveti i pozivi na “razgovore”

Autor: Vuk Z. Cvijić

Pritisci  i napadi na novinare bili su deo mog posla i kada sam počeo da radim u vreme režima Slobodana Miloševića. Poslednjih 12 godina smo se vraćali u tu atmosferu progona iz devedesetih godina krajem pošlog veka. Sada smo je verovatno i pretekli, jer je sa zloupotrebom sofisticiranih tehnologija otvorena nova stranica ugrožavanja medija. Akteri progona novinara iz devedesetih, koji su tada samo provodili naloge režima, sada, sa osvojenom političkom moći, postali su glavni idejni tvorci i naredbodavci čitavog spektra pritisaka na novinare. Od onih nevidljivih do brutalno nasilnih fizičkih napada.

Tada, kao mlađani ministar informisanja, a sada kao predsednik države, Aleksandar Vučić nastavio je da radi ono što je započeo tih devedesetih. Posle ovih 12 godina nesumljiv utisak je da je sav taj pritisak na novinare i medije bio temeljno organizovan, ne prepuštajući ništa slučaju. Glavna poluga Vučićeve autokratske vlasti je kontrola medija, za razliku od Miloševićeve, kod koga je to bila sila. Kao sve autokratije, kada počnu da se krune pribegavaju goloj sili. Naprednjaci sigurno to sanjaju, ali da li će to moći i koliko – to ćemo tek saznati.

Po dolasku na vlast naprednjaka bilo je primetno da su u redakciju u kojoj sam tada radio došle finansijska policija i inspekcija. Ubrzo su počeli pojedinačni pozivi novinarima iz „kabineta“ da dođemo na „prijateljski“ razgovor. Čak  da možemo i sa „glavnim šefom“ da se upoznamo. To je bio Vučić kao prvi potpredsednik Vlade, a tek kasnije ću saznati i da su ga tako isto oslovljavali, kako se vidi iz presretnutih međusobnih poruka, kriminalci i policajci (glavni koordinator Žandarmerije Nenad Vučković i Veljko Belivuk).

Zahvalite se na pozivu i ne odete na te razgovore. Mi koji nismo otišli znamo i ko jeste. Zatim vam prilaze ljudi, koje obično površno znate, da vam kažu kako nove vlasti imaju dobre namere i tome slično. Nakon što ste odbili pozive za „druženje“ i ignorisali „dobronamerne savete“, pre svega tako što ste nastavili sa pisanjem ne otupljujući kritiku, imate probleme. Na moju sreću, a pre svega zahvaljujući hrabrosti mog tadašnjeg urednika, to sam tek naknadno saznao. Zahtevano je vrlo izričito da dobijem otkaz. Nisam dobio otkaz, mada se u tabloidnim napadima i dan-danas provuče laž da sam bio bez posla, jer je to očito bilo planirano. Počeli su da stižu glasovi da sam „na merama“, što i nije bila novost, a sada je nažalost uobičajena praksa. Shvatili smo brzo o kakvoj se organizaciji radi i da nisu samo vlast i „službe“ nego i „mediji“ koji su  u službi režima u sve upregnuti. Tako je u jednoj od prvih velikih kampanja protiv KRIK-a 2016. u jednom tabloidu osvanuo deo mog telefonskog razgovora sa kolegom Stevanom Dojčinovićem, koji je tada iz dana u dan bio meta napada. Posebno je bila zabrinjavajuća jedna stvar koju sam obelodanio u nekoliko tadašnjih tekstova, a to je da su isti „novinari“, koji su pružali propagandne usluge Vučiću i njegovoj vlasti, pružali iste takve usluge i mafiji. Na primer, isti autori su pisali pohvalno i o Vučiću i o sada pravosnažno osuđenom narkobosu Darku Šariću. Razmere te povezanosti i propagandnih usluga će se tek naknadno videti  otkrivanjem sadržaja Skaj aplikacije, a to je proces koji još traje.

Zatim mi je 2017. ukraden računar iz gepeka automobila. Bili su obrisani svi otisci na automobilu, a okolne kamere nisu baš tada radile. Inspektori koji su radili na slučaju shvatili su o čemu se radi. Međutim, kada je jedan od šefova došao u njihove kancelarije, dok sam bio tamo, rekao mi je da su to obični sitni lopovi. Ti „sitni lopovi“ koji brišu otiske i isključuju kamere do danas nisu otkriveni, kao što nije pronađen ni moj računar. Naravno da tada „sitnim lopovima“ nije bio potreban zastareli računar koji se mogao naći i na otpadu, već informacije na čemu novinar radi. Na moju sreću, toga nije bilo u računaru.

Prešao sam posle izvesnog vremena u NIN, u okruženje iskusnih kolega koji su se decenijama borili sa pritiscima. To je bilo lakše, ali mrak oko nas bio je sve gušći. Uzvraćali smo najbolje što smo mogli tekstovima koji su bacali makar malo svetla na taj mrak. NIN je bio pod jakim pritiskom. Pokušavali su da nas finansijski unište tako što su pritiskali oglašivače. To je, nažalost, postala ustaljena praksa ove vlasti prema profesionalnim medijima. Neki od oglašivača, ako ne i većina, otvoreno su govorili da su im zapretili zatvaranjem firmi, slanjem inspekcija, ukidanjem raznih dozvola za poslovanje…

Mi smo nastavili da radimo naš posao i otkrivamo, nažalost, da je zagrljaj vlasti i organizovanog kriminala sve čvršći, a da je korupcija oborila sve rekorde. U intervjuu mi je advokat Rajko Danilović, koji je zastupao porodicu ubijenog premijera Zorana Đinđića, rekao  da u vreme atentata nije bilo razlike između pripadnika  radikala i zemunskog klana. Presvučeni radikali su na vlasti od 2012. Mi danas ne znamo da li smo ugroženiji od „državnih službenika“ – kriminalaca sa značkom ili od onih bez značke. Mada se danas te značke dele kao bombone, o čemu su mi svedočili mnogi pripadnici službi, kao i Mara Halabrin, samohrana majka ubijenog Aleksandra.

Taj zagrljaj vlasti sa kriminalcima smo nekad otkrivali i na terenu. Kada su bile velike demonstracije jula 2020. ispred Skupštine, otkrio sam „štek“ kod prolaza Bezistan, koji su koristile naprednjačke falange  – pripadnici udruženja Sparta iz Pančeva i navijačko-huliganskih grupa koje su se ubacivale među demonstrante. Video sam da iz tog prostora istrčavaju četiri uniformisana policajca. Pitao sam ih „šta je tamo?“, a oni su odgovorili dok su se trčeći udaljavali „ništa, ništa“. Kada sam se spustio do ulaznih vrata tog „šteka“ i zakoračio unutra, naišao sam na nabildovane, kratko ošišane i istetovirane momke u civilu. Oteli su mi telefon i izbrisali fotografije. Međutim, objavio sam druge fotografije i tekst o tome da su tamo, kada sam ja došao u „štek“, bili pripadnici Sparte kao i ime onog koji je brisao fotografije iz mog telefona.

Moje kolege, kao i ja i naši sagovornici više puta smo primetili da nas uhode. Nekada su ta praćenja baš amaterska. Na primer, kada se nalazite sa čovekom iz pravosuđa u kafiću koji je tek otvoren i potpuno prazan, a za vama žurno ulazi čovek i seda za vama najbliži sto. I ne samo da je izabrao sto koji nam je bio najbliži iako smo pre njega bili jedini gosti, nego je na kraj stola, ka nama, stavio malu torbu. Da je takvo praćenje postalo praksa potvrdili su mi mnogi sagovornici u tekstovima za Radar, kao što je Predrag Voštanić koji ih je i snimio kada ga prate, kao i kada su snimljeni pripadnici VBA dok su pratili porodicu i advokate tada uhapšenog predsednika Vojnog sindikata Novice Antića.

Najvažnije u novinarskom poslu, pored tačne informacije, jeste da ne otkrijete i ugrozite izvor. Ove vlasti, osim klasičnih i sofisticiranih tehnika špijuniranja, izvore novinara pokušavaju da otkriju i obmanama. Nakon što sam objavio tekst i fotografije koruptivnih ugovora između MUP-a Srbije i privatnih preduzeća GIM i Britiš motors o prodaji oružja, a zatim u zamenu za dugovani novac za oružje policija dobija vozila, usledio je pokušaj obmane. Do mene je došla „informacija“ da je navodno uhapšen čovek u jednoj instituciji koji je prvi otkrio ugovore. Namera je bila da ja odmah krenem do izvora i tako ga otkrijem, ali nisam to uradio. Proverio sam na drukčiji način i shvatio da je reč o pokušaju obmane, jer niko nije bio uhapšen. To me je navelo da ubuduće budem još oprezniji.

Sa celom ekipom iz NIN-a, kada je najavljena promena uređivačke politike, osnivamo Radar i u martu 2024. krećemo iz početka u novinarsku avanturu. Naravno, nastavljaju se i pritisci, preko direktnih prozivki predstavnika vlasti, preko oglašivača, preko bot brigada, praćenja, uhođenja, pretnje… Ali možemo da radimo naš posao.

Odgovor na naše tekstove je propagandna mašinerija mržnje, koju često podstiču predstavnici vlasti prozivajući vas nekad i lično i dajući smer tim napadima. Mržnju seju „brzinom munje“. A da ta mržnja nadilazi propagandne elektronske i štampane uratke i fizički se ispoljava uverio sam se lično, kada me je fizički napao jedan od suvlasnika jednog režimskog tabloida. Iako je to bilo u samom centru glavnog grada, usred bela dana, blizu Skupštine, gde je sve pokriveno kamerama – do danas, posle sedam meseci, tužilaštvu nije dostavljen nijedan snimak. Posle tog napada sam doživeo i nezaboravne emotivne trenutke, kada su me podržali divni ljudi. Shvatio sam da ih uopšte nije malo. Uz mene su tada bili i oni čiji sam hroničar hrabrosti bio i još sam – uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović i major policije Katarina Petrović.

Vremenom „prijateljski saveti“ da preterujete i da možda to što ste objavili i na čemu radite baš i nije tačno i tome slično postaju sve ređi, jer su i oni shvatili da znate da ih razlikujete od stvarno prijateljskih saveta. Neki od savetodavaca i nisu svesni da su poslužili da vam prenesu takve poruke. Dešava se i sada, retko, da savetodavce aktiviraju neki moji tekstovi. Poslednji put, pre prvog broja Radara, kada je objavljena prvo kratka vest na našem sajtu o ukidanju evropskih dozvola avio-kompanijama Željka Mitrovića, vlasnika TV Pinka, kao i Nikole Petrovića, kuma predsednika Srbije. Ne samo ja, nego i moji bližnji su dobijali poruke kako to nije tačno, ali oni nisu bili nesvesni savetodavci s obzirom na to da je i ranije bilo takvih pokušaja. Između ostalog, slali su nam poruke sa evropskim spiskom avio-kompanija na kome još nisu uklonjene ove iz Srbije. Međutim, u jednom programu u stvarnom vremenu može da se prati letenje svih aviona, gde nije bilo onih iz firmi Mitrovića i Petrovića. Moji izvori su bili pouzdani i ne samo da je informacija bila tačna, nego sam imao i detalje kako i zašto su izgubili dozvole. To je zatim sve objavljeno u naslovnom tekstu prvog broja Radara.

Osim tabloidnih proganjanja, tekovina ove vlasti su i bot brigade, koje se takođe aktiviraju posle nekih tekstova. To su sve putokazi da ste na dobrom tragu. Sličnog su sadržaja i tabloidne prozivke, elektronske ili štampane, i bot napadi. Za njih nije problem što u pokušaju da napadnu vaš kredibilitet iznose međusobno suprotstavljene stvari. Na primer da ste saradnik mafije, pa saradnik policije, pa špijun jedne države, pa zatim njoj sasvim suprotne zaraćene države… Nazvaće vas i „udbaškim novinarom“ iako od početka karijere pišem o zločinima koje čini tajna služba. Kažu, sada je bolje, jer ne ubijaju novinare kao Dadu Vujasinović i Slavka Ćuruviju. Ne primeru Milana Jovanovića, novinara iz Grocke, to ipak izgleda drugačije. Uostalom, i ceo postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije vođen je tako da abolira tajnu službu.

Kako je ova vlast prošla zenit i kako se sve više kruni, tako i više informacija curi. U pokušaju da to zaustave, počeli su i sa učestalim tužbama. Jedan od mojih primera je postupak po tužbi poslanika SNS-a Vladimira Đukanovića, koji je, između ostalog, advokat prvooptuženog za Jovanjicu Predraga Koluvije i Dijane Hrkalović. Tužio me je nakon što sam objavio sadržinu službene beleške inspektora policije Slobodana Milenkovića, koji je sa svojim timom otkrio Jovanjicu. U službenoj belešci, koja je zvanični dokument ove države, navodi se da je ovaj predstavnik vlasti i advokat u ime predsednika Vučića nudio mito inspektoru da se zataška slučaj Jovanjica. Sudu je napokon, posle više meseci, MUP zvanično dostavio tu službenu belešku i mi smo je objavili u Radaru u originalu. Na suđenju je bilo indikativno interesovanje Đukanovića i njegovog advokata da saznaju ko mi je izvor, što naravno nisu mogli. Ipak, zanimljivije je bilo kada je Đukanović, govoreći o službenoj belešci, rekao: „Ako je već tako, zašto me Više javno tužilaštvo već nije zvalo da dam izjavu i da se uopšte interesuje za taj predmet“. Kasnije sam se u svom izlaganju osvrnuo na to: „Tužilac i ja se u jednom slažemo da je trebalo Tužilaštvo da ga pozove, pa tamo da objašnjava“. Naravno da sam i konstatovao činjenice da je službena beleška nesumljivo informacija od javnog značaja, te da nisam ja tvrdio da je poslanik SNS nudio ili nije nudio mito inspektoru. Uostalom, da je službena beleška informacija koju novinari baš u Srbiji mogu da koriste potvrdio je i Evropski sud za ljudska prava u jednom ranijem slučaju, kada je tužen Insajder. Ova presuda je deo dokaza u postupku po tužbi Đukanovića.

Nedavno je stigla i stručna forenzička potvrda o špijuniranju novinara i aktivista u izveštaju organizacije Amnesti internešnel. Ogromne srazmere tog nezakonitog i protivustavnog špijuniranja biće tek otkrivene. Zabrinjava koliko je novca ova vlast izdvojila za to, jer za one najnaprednije špijunske softvere, kako navode poznavaoci, potrebno je, po jednom telefonu, uložiti  čak 100.000 evra. Kao i mnogo puta pre toga, vlast ne samo da ignoriše da je uhvaćena sa rukom u medu, već nastavlja isto da radi. Međutim, sada se dešava nešto na šta nisu računali – da vas sami ljudi zovu i da vam otkrivaju nepodopštine vlasti i čak, kada ih upozorite da to može biti opasno, nastave. Barijera od straha je očito pukla.

Ne preostaje mi ništa drugo nego da nastavim zbog hrabrih ljudi kao što su Aleksandar i Katarina, zbog kolega koji ne odustaju, a sada i zbog studenata i srednjoškolaca. Oni su nam dali najvažnije, spokoj da ovo društvo sa njima ima budućnost, ma šta se sada dešava.

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.