Pet minuta sa Ružicom Marjanović 

Izvor: Novi magazin

U pripremi festivala učestvuju gimnazijalci iz Užica, čiji gosti su njihovi vršnjaci iz Rijeke, Zagreba i Sarajeva, a pisci drže predavanja tokom redovnih časova književnosti. U večernjim časovima, u NP Užice za širu publiku, pisci javno čitaju svoje tekstove, a razgovore sa njima moderiraju gimnazijalci. Tom festivalu, koji organizuju Užička gimnazija i Užička književna republika, 2010. godine je pripala nagrada Fonda „Jelena Šantić“ za kvalitet književnog programa i uspostavljanje saradnje među narodima i kulturama iz regiona, a pet godina kasnije, Ružici Marjanović je beogradska Liga eksperata dodelila priznanje „Vitez poziva“. 

S kojom namerom ste Vi i Nenad Veličković pokrenuli festival Na pola puta?

Radeći u gimnaziji i razgovarajući sa učenicima, početkom dvehiljaditih, uočila sam da nove granice i razdvajanje ljudi utiču na jezik. Učenici nisu znali značenje reči koje su u mojoj generaciji bile u svakodnevnoj upotrebi, a tipične su za govor u Bosni. Političke odluke i rat napravili su distancu između prostora i ljudi koji su dugo i lepo bili povezani. O tome sam u bašti jednog sarajevskog kafića razgovarala sa Nenadom Veličković i on je predložio da dođe u Užice sa grupom mladih autora, tada studenata, da napravio bilo šta samo ne dosadno književno veče. 

Ideja je bila da užički gimnazijalci vide da se i izvan njihovog prostora, u koji su ih odrasli zatvorili, piše dobro i o temama za koje u školi nema mesta. Kada sam se vratila iz Sarajeva, koleginicama se dopala ideja. I tako smo napravili prvi književni susret, bez ideje da ćemo to ponoviti. Ali bilo je toliko dobro, da nam je odmah bilo jasno da ćemo sledeće godine napraviti nešto slično. I tako 19 godina.

I, kako se ta namera ostvaruje?

Produkcijski je sada sve stabilnije, a mi odrasli smo uhodaniji i stariji. Za četiri godine se izmene učenici koji organizuju i prate festival, cilj se perpetuira i ne može nikada biti potpuno ispunjen, jer radimo sa novim generacijama. Važno je što su sada svi na nas navikli, pa ne moramo da se ponovo dokazujemo pred administrativnim službama, ali pred učenicima moramo. To je veliki izazov. Zato se stalno nešto menja, što je dobro.

Ko su pisci koji su podržali održavanje festivala?

Prve godine je sve funkcionisalo na neverovatnom entuzijazmu, koji nas nije ni danas napustio, ali festival je, u produkcijskom smislu, znatno složeniji. Prve godine je bila neverovatna atmosfera, zahvaljujući Sinanu Gudževiću, Ljubici Arsić, Nenadu Veličkoviću, Vulu Žuriću i Savi Damjanovu. Sledeće godine su nam se pridružili Boris Dežulović, a Predrag Lucić je bio sprečen da dođe, ali je poslao izložbu naslovnica Feral Tribjuna. Tako smo prvi put imali i prateći program. 

Od prve godine smo se dogovarali sa Dubravkom Ugrešić za dolazak, stigla je posle nekoliko godina i prvi put od raspada Jugoslavije gostovala u Srbiji. Bio je to ozbiljan vetar u leđa našem festivalu. Naš gost je bio i profesor Zdenko Lešić, iz čijih teorija književnosti smo svi učili kao studenti. Predrag Lucić je bio gost skoro svake godine, pa smo prestali da ga tako doživljavamo. Njegova predavanja su bila antologijska, kao i predavanje Viktora Ivančića o Antigoni. 

Pamtimo gostovanje Davida Albaharija u školi i predavanje o rok muzici, kao i divni čas Ivana Ivanjija. Ponosni smo što je Saša Stanišić bio naš gost 2013. i to je jedino njegovo učešće u književnim programima u našoj zemlji. Saša je održao radionicu o pisanju koja je zaista za pamćenje. Podržali su nas Jasminka Petrović i Bob Živković koji nam je osmislio plakat jedne godine, a izložba njegovih radova bila je zaista izvanredna. Časovi Dejana Ilića, koji dolazi svake godine, veoma su popularni među učenicima, jer se često bavi filmom, serijama, stripovima i drugim oblicima pop kulture. Teško je nabrojati autore koji su nam pomagali tokom svih ovih godina. Mnogo ih je, ali pored Nenada Veličkovića, stub ovog što radimo bio je svih godina Predrag Lucić. Na specifičan način, on je to i sada.

Koji su kriterijumi za gostovanje pisaca?

Pre svega, važno je da imaju kvalitetno delo, da ne mistifikuju poziciju pisca i da su otvoreni za komunikaciju sa mladim čitaocima. Važne su i teme kojima se bave u okviru svog književnog rada. Najčešće su to teme za koje u školi nema mesta. Važno je i da mogu da održe zanimljiv čas, da teme budu raznolike. Tokom godine pratimo književnu produkciju i imamo u vidu da li bi neka knjiga, autor ili autorka bili zanimljivi našim đacima. Ali, kriterijum nije popularnost autora ili njegovo prisustvo u medijima, već estetska i etička komponenta. Kad se to ukrsti, eto predloga za gostovanje na festivalu.

Da li se pisci rado odazivaju pozivu da dolaze?

U početku smo bili jedini festival koji je okupljalo pisce iz bivše Jugoslavije. Kasnije su nastali neki poznati festivali, a sada ih ima desetine. Ali činjenica da se u Užicu autori i autorke sreću sa mladim ljudima koji su pažljivo pročitali njihove knjige zaista je neverovatno iskustvo za svakog našeg gosta i o tome se priča kao o važnom kvalitetu festivala. Trudimo se da svakome bude prijatno i ne previše naporno. Zato se većina autora sa zadovoljstvom odazivala. 

Festival promoviše i važnost saradnje u regionu i kako ostvariti taj cilj, s obzirom na to da su generacije mladih stasavale i stasavaju u okruženjima koja se i dalje sistemski kontaminiraju nacionalističkim isključivostima?

Čini se da je okruženje sve konzervativnije i, rekla bih, ekstremnije, ali zato je izazov veći. Prve generacije sa kojima smo stvarali festival bile su vrlo posvećene, jer im je bilo jasno da prave nešto što je u školi do tada bilo nezamislivo. Kasnije su došli đaci koji su podrazumevali da je sve što festival donosi normalno i da je to još jedna od standardnih aktivnosti u školi. 

Odlaskom na fakultet i kroz razgovor sa vršnjacima iz drugih gradova, shvatali su koliko su bili privilegovani. Od 2008. u goste nam dolaze srednjoškolci iz Bosne, a od 2015. uspostavili smo saradnju sa gimnazijama iz Rijeke i Zagreba. To smatram dragocenim, jednako kao i priliku da se srednjoškolci sretnu sa piscima i razgovaraju o književnosti. Sadašnji đaci sa ogromnim elanom i posvećenošću učestvuju u realizaciji festivala. Čini se da oni, svesno ili ne, prepoznaju da je to otpor nacionalističkoj isključivosti koje je u javnom prostoru sve više. Ponosni smo što srednjoškolci koriste društvene mreže za preskakanje svih granica koje im odrasli nameću. Zato, i pre nego što gosti stignu u Užice, naši učenici uspostavljaju kontakt sa srednjoškolcima iz Rijeke, Zagreba i Sarajeva, kao i sa većinom pisaca. Kada u formativnom periodu upoznaju vršnjake iz drugih sredina, niko im više ne može prodati priču o drugima koji nas mrze i od kojih treba zazirati.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.