Od jednoumlja do bezumlja

Priredila: Tijana Stanić, Izvor: Novi magazin

Više od dve decenije Fondacija BFPE za odgovorno društvo, ranije Beogradski fond za političku izuzetnost, okuplja one koji donose, sprovode, tumače i kritikuju odluke o budućnosti naše zemlje i našeg Balkana, izvodi ih iz „zone komfora“ kako bi podstakla dijalog koji vodi ka rešenjima. BFPE Forum 2024. je 26. novembra, bezmalo šest godina od kada je održan prvi Balkanski dijalog, okupio partnere, saradnike, naše polaznike i prijatelje da bi i u ovom formatu ukazao na značaj dijaloga u izgradnji demokratskog, odgovornog i kohezivnog društva.

Tokom šest sati pred punom salom razgovaralo se o značaju regionalne saradnje za evropsku integraciju Zapadnog Balkana, budućnosti rada u našim zemljama, a u razgovoru jedan na jedan istaknuti filozof, analitičar i aktivista prof. Žarko Puhovski i osnivačica i predsednica BFPE Sonja Licht osvrnuli su se i na šest decenija uspona i padova u borbi za bolje, otvorenije i pravednije društvo. 

Sonja Licht: Prva rečenica koju mi je Žarko danas izgovorio kada smo se sreli bila je: „Stara, koliko se mi beše ono znamo?“ Odgovor je 60 godina. Voleo je da naglasi da me zna duže čak i od mog supruga. Sreli smo se u Komisiji za međunarodne odnose Centralnog komiteta Saveza omladine Jugoslavije koju je vodio Milan Milutinović. U poseti subotičkoj gimnaziji Milutinović me je sreo u grupi mladih aktivista i pozvao da im se pridružim. Tu je Žarko već veteran omladinske diplomatije, putuje po celom svetu, a svega pola godine stariji od mene. Postao mi je idol, želela sam da ga dostignem. Nisam postala kao on, ali naše druženje se nastavilo svih ovih decenija. Žarko, dogovorili smo se da se osvrneš na tih 60 godina, ne da bi pričali ličnu priču, već je tokom tih godina postojalo nekoliko bitnih tačaka koje su određivale nas a uticale i na te događaje.

Žarko Puhovski: Zahvaljujem puno na pozivu, posebno jer ste mi omogućili da vidim Beograd na vodi, to mi je jedno važno iskustvo i da kažem nekoliko reči, te da vam prenesem neka iskustva iz ranijih razdoblja. U tih 60 godina, puno toga se događalo, ali ono što mi se čini da je važno na prvoj tački je ono što je već ušlo u frazu „pedeset nijansi sive“. Dakle, taj režim je bio ni crni ni beli nego sivi, postojale su nijanse i u različitim razdobljima i u različitim delovima Jugoslavije, i različitim sredinama koje su funkcionisale po svojoj logici.

Jedna od njih bila je omladinska organizacija koju je najpre godinama svojim autoritetom držao par Mika Tripalo i Latinka Perović, pa se produžilo preko Badovinca i dalje. U naše vreme je već omladinska organizacija bila dosta marginalizovana i taj deo međunarodnih odnosa ostao je kao šminkerski aspekt gde su se skupljali mladi ljudi koji znaju strane jezike, imaju veze po svetu i gde nije bilo stroge kontrole kao u sektorima ideologije, organizacijskog rada itd. Tu su se okupljali ljudi od kojih su neki kasnije postali ministri, neki ratni zločinci. U svakoj dobroj familiji se nađu ljudi sa raznih strana s idejom popravljanja sistema.

MI I PRAXIS: Puno godina kasnije na skupu u Berlinu, stari cijaš mi je rekao: „Najviše smo mrzeli one koji su prešli iz realnog socijalizma k nama, a motivisala ih je želja da poprave socijalizam. Ti su bili najgori“. Sa ovim drugima, disidentima, neprijateljima, antikomunistima sve se dalo. Dakle, najgori smo bili mi. Mi smo zaista jako dugo, smem to reći i u Sonjino ime, verovali da je moguće punktualno, tačku po tačku, moja baka bi rekla štrikati, popravljati taj sistem. Neki ranije, neki kasnije shvataju da je to nemoguće, to je pitanje inteligencije i pitanje ličnih iskustava, ali smo u to verovali. To je bila prva tačka na kojoj smo se sreli.

Druga je bila ona koja bi se današnjim terminima govoreći smatrala unutrašnjom opozicijom. To je bila grupa zvana Praxis. Skupina sociologa i filozofa, a tu i tamo neka žena uglavnom su bili muškarci, ljudi koji veruju da mogu popraviti sistem. Njima se dogodio neverovatan previd. Oni su delovali liberalizujuće na sistem, a niko osim Svete Stojanovića nije bio liberal po uverenju. Većina članova je prezirala liberalizam, ali su objektivno delovali liberalizujuće, jer su naprosto pokazali da neko drugi osim Centralnog komiteta može i treba govoriti o osnovama ideologije – a taj neko je Karl Marks. Postojala je anegdota o raspravi između značajnog hrvatskog i jugoslovenskog sociologa Rudija Supeka i istaknutog političara Vlade Bakarića u Zagrebu ’62. o tome ko je od njih prvi čitao Marksove „Rane radove“. Da li je istina da je Bakarić čitao taj spis i koristio Supekove beleške ili obrnuto? Ta svađa je trajala mesecima.

Iako danas neshvatljivo, pokazivalo se da su ti ljudi krenuli iz liberalizujuće atmosfere u okviru priprema za Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije. Tako nastaju letnje škole za obrazovanje srednjoškolskih nastavnika filozofije na Korčuli iz kojih se razvila Korčulanska letnja škola – jedno veoma značajno mesto. Što bi rekli Amerikanci, svako ko je bio neko u tom trenutku u filozofiji bio je tamo. Mi smo bili juniorska ekipa, nas 6,7, 8 s istovremeno velikim poštovanjem za te profesore, ali i pomalo zafrkantskim odnosom jer smo bili ta šezdesetosmaška generacija koja je teško gutala idole i uvek spremna za viceve o, na primer, Gaji Petroviću i Ljubi Tadiću. Viceve sa puno poštovanja i puno ljubavi, ali i dalje viceve. Nismo naprosto samo jedni drugima citirali šta je rekao Gajo Petrović Mihajlu Markoviću, ili Mihajlo Marković Vanji Sutliću itd., nego smo to ukrašavali raznim vicevima. Recimo, godinama se organizovalo takmičenje o tome ko najbučnije hrče od sudionika Korčulanske letnje škole, s nerešenim rezultatom između Milana Kangrge i Nebojše Popova. 

Mi smo iz njihovih knjiga učili za ispite. I danas i pre deset godina kada sam spominjao ta imena studentima gledali bi me očekujući da ću im reći da sam i sa Platonom razgovarao. To su tako velika imena iz prošlosti. Kažem stojim pored Herberta Markuzea. Onda kaže Platon Aristotelu kako „Puhovski to zna bolje“. Novije generacije nemaju baš jasne hronološke raspone u glavi, a i postoji ideja o velikanima su svi u principu mrtvi. Mi smo ih poznavali žive i znali smo da su neki od njih bili pijanci, neki papučari, kukavice, svađalice, ali svi su bili praxisovska familija.

Postoji li danas nasleđe politike nesvrstanosti i ko je baštini danas? Kako i da li je nacionalizam trajno pobedio?

Puhovski: Što se prvog pitanja tiče, ja bih pre 10 godina rekao da je stvar sa nesvrstanima prošlost, da je odigralo svoju ulogu i da tih uvjeta više nema. Međutim u zadnjih nekoliko godina, opet imamo histeriju zapadnih vrednosti protiv istočnih. Imamo novi hladni rat, samo na nižem nivou od prošlog. Danas imamo hladni rat bez ideologije, čista geostrategija. Niko me ne može ubediti da je Švedska više kapitalistička država od Rusije. 

Sve se pobrkalo, ali zna se šta je Istok, a šta je Zapad i u tom vraćanju na priču Istoka i Zapada se opet otvara jaz u kome ima mesta za nekog trećeg. Problem sa tim trećim se po mom sudu ovih dana jako dobro aktuelizovao sa ovom, meni jako dragom optužnicom Međunarodnog suda pravde, koji je dao nalog za hapšenje izraelskog premijera. Ja sam uzeo silne papire i pokušao da vidim ima li 10 država na svetu koje bi bile spremne pritvoriti obojicu, Putina i Netanjahua. Došao sam do šest ili sedam. Veliki uspeh MSP je kraj međunarodnog prava koje se spustilo na nivo moralne osude, mada bih ja kao filozof rekao da se ono uzdiglo na nivo moralne osude i pokazao da se sad otvara prostor za politički posao između blokova uz dve napomene: prvo, nesvrstani pokret je živeo od prezira prema ljudskim pravima. Ja sam imao veliku svađu sa ljudima iz Rijeke kada su radili na obnovi broda Galeb, jer sam predlagao da se jedan broj kabina na brodu posveti pojedinim diktatorima koji su tu dolazili i njihovim žrtvama, što su oni smatrali skandaloznim, sprdanjem sa drugom Titom itd. Ceo Galeb smo posvetili Titovim žrtvama, ali treba da idemo kabinu po kabinu za žrtve njegovih gostiju, jer je nesvrstani pokret zaista živeo od prezira prema ljudskim pravima. On je imao jako značajne elemente, o tome nema spora, ali samo pitanje o tome šta radi Naser kod kuće ili ko već jednostavno nije bila tema za razgovor. 

Drugo, nesvrstani pokret je živeo od toga da je smatrao da ideologije nisu važne, već je kao neka vrsta pionira današnjeg poimanja politike. Mi smo između dva velika bloka. Tu je klasična formulacija Kvame Krumaha koja se meni strašno sviđala, navodno afrička poslovica koja glasi: „Kad se slonovi tuku strada trava, kad slonovi vode ljubav opet strada trava“. Ta trava smo mi nesvrstani koji stradamo uvek, kakvi god odnosi bili među velikim silama i to se sad vraća u igru. Ja bih, pomalo utopistički bio jako zadovoljan kada bi nova generacija ljudi iz tog pokreta imala malo razumevanja za ljudska prava, ali nisam baš optimističan.

Što se tiče nacionalizma, dogodilo se nešto za šta sam jako ponosan što sam govorio da je moguće još 90-ih. Naime, moja teza je bila da je postkomunizam doveo do upada Zapada na Istok. Zapad je preuzeo istok, ali i Istok će se vratiti na zapad. Danas imamo taj tip primitivnog nacionalizma kakav je bio srpsko/hrvatski tj. hrvatsko/srpski u Nemačkoj, Danskoj, u finim i pristojnim državama zapadnog sveta, o SAD uopšte ne treba ni da govorim. SAD su nas prestigle u primitivizmu. Kad god gledam američke predizborne rasprave postajem hrvatski patriota, jer su hrvatski političari za njih Hegel do Hegela. To što oni tamo mogu reći ne postoji ni u zoološkom vrtu i to je uzor svetske demokratije. Taj primitivni nacionalizam, za koji su Nemci koristili termin balkanezeri danas se vratio na Zapad. Na žalost kod nas nije nestao, ali nam je utoliko lakše što smo deo svetskog trenda. Naši primitivci i idioti su na svetskom nivou. Pre su bili toliko glupi i primitivni da smo ih mogli u muzej gurati, a danas su oni opšte mesto. Rade sve ono što radi AfD u Nemačkoj, što radi poljska politika, SAD, novi konzervativci u VB. Vraćamo se na priče koje su nam poznate iz bubrega. Prema tome, imamo globalni rast nacionalizma koji je prema mom sudu u osnovi vezan za a)otpor globalizaciji, pri čemu postoji rezerva u nekoj vrsti zatvorenog prostora najvećeg nacionalizma a to je kineski. Imate u Kini situaciju gde postoji oko 500 miliona ljudi koji nikada nisu videli osobu bele rase, gde je rezervoar etničkih eksplozija milion Balkana, i gde nas bog spašava preko KP Kine i njene opstrukcije demokratskih procesa. Kad kažem spašava, mislim u smislu ratne eksplozije. Dakle, ja mislim da je nacionalizam svetski pobedio i u ovom trenutku ne vidim da ga je moguće skinuti sa dnevnog reda bilo u ovoj zapadnoj varijanti, bilo u kineskoj koja je još uvek u ovim patriotskim okvirima, bilo u varijantama građanskog nacionalizma koji se pokušava promovisati u jednom delu evropske socijaldemokratije.

UJDI: Treći krug u kome smo se našli, on više nije bio tačka, zvao se UJDI, Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu koje smo pokrenuli krajem ’87, početkom ’88. godine Branko Horvat, ja i još nekolicina ljudi u Zagrebu, pa onda i čitav niz ljudi u Beogradu, Sarajevu i Ljubljani. Zasnovano, kako se pokazalo, na unapred propaloj ideja, ali mi jesmo verovali u mogućnost demokratske rekonstrukcije Jugoslavije. Ili što bi rekli nacionalisti, da se Jugoslavija kao izdaja spasi. Pokazalo se da su nacionalisti bili u pravu, da se Jugoslavija nije mogla spasiti, pri čemu kod ovog „u pravu“ treba dodati uz „self fulfilling prophecy“, jer su oni radili na tome da to tako bude. Mi smo od početka imali jednu autoironičnu, pomalo gospodsku ideju da nećemo biti politička stranka već neka vrsta, sada bi rekli facilitatora koji će omogućiti nastajanje političkih stranaka. Istina je da su na našim skupovima prvi put javno govorili ljudi kao što su Mate Boban iz Hercegovine, Miša Mihajlov i Vojislav Šešelj iz Srbije, Božidar Pankretić i Marko Veselica iz Hrvatske, Jože Pučnik iz Slovenije, Adem Demaći i Ibrahim Rugova s Kosova, Fikret Abdić i Alija Izetbegović iz BiH, iz Makedonije Ljupčo Georgievski. To su sve bili ljudi kojima smo mi omogućili da javno progovore. 

Hodali smo okolo, od grada do grada, od sela do sela, da bi motivisali ljude da se pripreme za dolazeću demokratiju. Onda je demokratija došla, više manje sa tenkovima, ali došla je i bez nje se više ne može. Kada kažem da je došla sa tenkovima, mislim na to da je ona dala legitimaciju tenkovima. Tenkovi JNA nisu imali demokratsku legitimaciju, a tenkovi devedesetih godina na sve tri strane imali su demokratsku legitimaciju. Nisu manje ubijali, već su bili opasniji po mom sudu, ali zato su i ostali. Danas ti tenkovi, kao što znate idu u Ukrajinu iz Hrvatske kao deo pomoći, ali to je druga priča. To je bila treća razina na kojoj smo se našli. Bili smo stalno zajedno i stalno neuspešni, ali smo uživali u pokušajima.

PUHOVSKI: Pokazalo se da su nacionalisti bili u pravu, da se Jugoslavija nije mogla spasiti, pri čemu kod ovog „u pravu“ treba dodati uz „self fulfilling prophecy“ jer su oni radili na tome da to tako bude 

Licht: Naravno, bilo je još mnogo toga što smo započinjali zajedno. Setila sam se skupa UJDI-a u Mostaru 89. s nazivom: Kosovo – pokušajmo ponovo demokratijom, Bio je to prvi i poslednji takav javni skup. Naša zajednička avantura je bila i osnovanje Soros fondacije u Jugoslaviji, nakon što je gospodin Džordž Soros uvideo da ni Jugoslavija ne ide putem reformi. Posle jednog jako dramatičnog razgovora sa Ante Markovićem 17. juna 91. on je potpisao sporazum sa saveznom vladom o osnivanju fondacije. Započela sam taj poduhvat nemajući pojma o tome šta je fondacija i kako se to radi, ali sam znala da treba da postoji upravni odbor te sam okrenula telefon i pitala : „Žarko hoćeš li da budeš predsednik Upravnog odbora?“ Pristao si odmah, no odbor je kratko trajao jer se zemlja raspadala.

Žarko: Mi smo pre toga, Sonja i ja, doduše više Sonja nego ja pokušali nagovoriti Sorosa da u Dubrovniku napravi Centralno evropski univerzitet (CEU). Nije uspelo, ne zbog nas ili zbog njega već zbog službene jugoslovenske strane jer je Ante Marković bio ambivalentan, a kada se odlučio bilo je kasno. Mi smo skupili jako dobre ljude, taj odbor se dva puta sastao, a nakon toga se raspao, članovi odbora su postali šefovi fondacija po bivšim republikama, tj. u novim državama. 

Tako sam ja preuzeo Hrvatsku, Zdravko Grebo BiH, Rastko Močnik Sloveniju, Vladimir Milčin Makedoniju. Svi smo bili strano telo u očima vladajućih i tu smo imali problema sa time što je i sam Soros bio ambivalentan. On je sa jedne strane zaista hrabro i pošteno poperovski verovao u liberalizaciju i da treba liberalizovati režime. Istovremeno je imao ideju da bude kolekcionar predsednika. Želeo da ima fotografije sa što većim brojem njih i bio je strašno frustriran što ga Tuđman nije primio. Shvatio sam da ga Tuđman neće primiti dok sam ja predsednik odbora, pa smo ja dao ostavku. Veliki ljudi imaju ponekad tako ambivalentne trenutke. Ja zaista verujem da je Soros u mnogo čemu bio veliki čovek, da je napravio velike stvari, ali i greške, što se i velikima događa, ali u osnovi da je pozitivna faca kako bi rekli današnji klinci. On je gurao ideju transparentnosti, alternativnog okupljanja, ne toliko političkog koliko kulturnog, umetničkog, univerzitetskog, naučnog itd. Puno novca je otišlo i na krive stane, to se nije moglo izbeći, bilo je hapšenja, recimo tadašnjeg našeg direktora u Zagrebu Srđana Dvornika su hapsili na slovenskoj granici pod optužbom da švercuje novac. 

Mi proglašeni izdajnicima smo nosili novac u Hrvatsku, a pošteni hrvatski nacionalisti su nosili novac iz Hrvatske u strane banke. Tada nije bilo bankarskih transfera, jer se sve obavljalo u kešu. Neko bi došao i dao nekome 100 dolara za pokretanje NVO – doslovno. Drugog načina nije bilo. Naravno, kada govorimo o tom prenošenju iz džepa u džep tu i tamo je nešto nestajalo. Kod mene nije, nije ni kod Viktora Ivančića, ali negde i jeste. To je samo usputno, zaista su velike stvari činjene. Problem je bio to što nakon pada režima, kada smo se rešili Tuđmana, Miloševića i ostalih dogodio klasičan trenutak kada se nije znalo šta raditi dalje. Sad više nema tog belzebuba za vratom, da parafraziram velikog pesnika hoće li sloboda biti takva kako su sužnji sanjali o njoj. Nije se znalo šta sa slobodom činiti. Jedni su bili za liberalizam, neki poput Rastka Močnika bili su radikalni levičari koji su se hvatali za nož, ali bi knjigom da udare po glavi kada bi se spomenuo liberalizam. Drugi su smatrali da je liberalizam previše, da treba ići korak unatrag. Onda se pojavila nova generacija mladih levo orijentisanih ljudi koja je rekla, moramo se baviti ljudskim pravima, a ona svakako jesu deo liberalnog modela. Ona su strano telo u svakoj drugoj ideologiji osim u liberalnoj. I ta ljudska prava gurali smo koliko se moglo u teškim vremenima rata, prava manjina pre svega.

PUHOVSKI: Mi proglašeni izdajnicima smo nosili novac u Hrvatsku, a pošteni hrvatski nacionalisti su nosili novac iz Hrvatske u strane banke

Osnovali smo Helsinški odbor za ljudska prava u Hrvatskoj. Bavili smo se pravima srpskog dela stanovništva jer su oni bili najugroženiji. U proleće ’94. Ivanu Zvonimiru Čičku, predsedniku odbora i meni, njegovom zameniku, nekoliko mladih ljudi je zatražilo pomoć da organizuju prvi gej prajd. Mi smo rekli, vi to pravite, mi za to nemamo kapaciteta. Nas ima 25 radimo koliko možemo, jer ove tuku, bacaju kroz prozore. Sećam se scene u Zagrebu gde žena visi sa 11. sprata, čovek je drži za dve ruke i pita je hoćeš li potpisati li nećeš? To se događalo.

Da li mislite da mi kao naslednici Jugoslavije imamo mogućnost diplomatskog nasleđa u smislu pomoću EU, kako bi našla rešenje za migrante?

Puhovski: Ja sam siguran da kapaciteta nema, jer je diplomatija reducirana na dva stupnja ispod pisaćeg stola, što bi rekao stari diplomata Budimir Lončar. On je to video kao propast diplomatije, ali ovde diplomatija ne bi pomogla. Po mom sudu migranti su povod da se rasplamsa nešto što je postojalo već pre, kao AfD na primer. On je udvostručio svoje procente, ali je bio jak i pre toga, pre nego što je Angela Merkel rekla „mi ćemo uspeti, mi to možemo napraviti“, samo mu je to dalo novi materijal. Po mom sudu on je bio instrumentalan u Švedskoj i Skandinaviji. Tamo je današnji nacionalizam nastao protiv migranata, jer je tradicionalno taj nacionalizam bio švedsko/danski dansko/norveški, sve unutar skandinavskih porodičnih odnosa. Mala anegdota, pre 30 godina sam putovao avionom iz Helsinkija u Frankfurt SAS-om i čudio sam se što su bila svega dva putnika. Zatim mi je prišao jedan mladić i počeo urlati na mene. Rekao mi je da je aktivista koji svako drugo jutro dolazi na aerodrom da bi upozorio Fince da ne treba koristiti SAS jer oni imaju svoj FinAir. To je bila ta tradicija koja nije bila koljačka, već više ovako pijanska, razbili bi glavu a nisu ubijali. Zvuči cinično, ali to jeste manje zlo. U Skandinaviji migracije su uticale na nacionalizam, u Nemačkoj, Italiji, velikoj Britaniji nisu. Pri čemu je interesantno da Španija koja je bila pod velikim udarom nema taj tip nacionalizma, a Italija je, kao i obično, preskočila nacionalizam i uskočila u fašizam. 

Sad imamo jednu od najsposobnijih političarki u Evropi posle Angele Merkel, italijansku premijerku koja jako dobro igra na koncu preko provalije i zna da ima fašističku podršku, jer je kod njih to klasična reakcija na migracije. Migracije su deo problema, ali ja mislim da je glavni problem onaj koji se zove globalizacija. Pre neki dan sam video jako zgodnu priču. Mislio sam prvo da je vic, ali istina je da su sve majice na kojima piše „America first“ proizvedene u Kini. To može ljude navesti na to da budu nezadovoljni i frustrirani i da se zapitaju kakva su to oni vodeća država i to postaje problem. On će se kod Trampa rešiti uvođenjem tarifa od 25 posto, rekao je da će ih uvesti i Kanadi, tek tako da bude pravedan pa da svima da nešto. On ima neku logiku protiv Kine. Samo Kina ima jednaku takvu logiku protiv njega. Evropska unija će tu nastradati, a unutar EU će katastrofalno proći Austrija, koja više nema prostora za neutralnost pogotovo ako Tramp zaista natera Evropu da se sama sobom bavi. Istovremeno se njihova podela na levo, desno i centar, raspala tako da je desnica preuzela stvari u svoje ruke zahvaljujući svom predsedniku, koji i dalje pomalo drži nogu u vratima. Ona bi mogla biti prva žrtva novih procesa u narednih godinu ili dve.

LOGIKA PRIORITETA: Onda se ’97. i ’98. godine pojavila kritika kako nismo ništa radili za prava radnika. A nismo. Zaista su eksploatisali radnike i radnice i zaista su se mučili ljudi koji su živeli alternativne životne stilove, ali naprosto radilo se po logici prioriteta. Doduše, neki su se bavili sindikatima i radničkim pravima. Recimo, u Beogradu se moja znatno starija draga koleginica Zagorka Golubović bacila se u sindikate i 10 godina je trčala po Srbiji od tvornice do tvornice, od rudnika do rudnika i organizovala ljude. Sad se dogodilo to da su se počele raspadati taktike i strategije po pojedinim sredinama, jer je u Sloveniji jedan problem bio prioritetan, u Hrvatskoj drugi, u Srbiji treći, ali je ostala osnovna ideja od Sorosa da se mora funkcionisati unutar liberalnog poretka vladavine prava i to nam je bila neka minimalna tačka zajedničkog nastupa.

Licht: Uz Sorosa smo imali ogromnu autonomiju. Čak i kad se nije slagao sa onim što smo radili pristajao je na mnogo toga zato što smo tvrdili da se bez toga ne može. Dobro, ja sam bila u mnogo boljoj situaciji nego ti jer Miloševića nikada nije hteo da sretne, pa ja nikad nisam morala da podnesem ostavku. A nije ni Milošević umirao da sretne njega, još manje njegova supruga. Vi ste sa podrškom Feralu a mi sa podrškom B92 probijali ne staklene, već mnogo tvrđe plafone. Radio B92 se, kako je govorio Ivica Stambolić, čuje u nekoliko beogradskih ulica a svi za njega znaju, pa postaje antiratni pokret i korak po korak osvaja javni prostor dok ga nije ubilo ono što naš dragi prijatelj Remzi Ilani tvrdi da smo svi mi doživeli, tranziciju iz represivnog u depresivni rezim. 

Dotakao si priču celog regiona i kako smo iz svega toga uspevali ili ne-uspevali da izađemo. Moram tu da kažem jednu stvar i zbog mlađe generacije. Žarko je neretko bio sam u svom aktivizmu. Sećam se jednog sastanka u Zagrebu studenata sociologije i filozofije 1972. godine. U velikoj slušaonici su bili umesto pepeljara tanjirići. Kolege iz Zagreba su nam rekli da su tim tanjirićima gađali Žarka Puhovskog kad je ustao i govorio protiv nacionalista i nacionalizma. Srećom nisu bili preteški pa ga nisu ozbiljno fizički povredili. Upravo kada smo bili na filozofskom fakultetu izašao je prvi broj Hrvatskog sveučilištarca, čiji je glavni i odgovorni urednik Čičak u svom tekstu, sećam se kao dan danas, napisao da je „Ivan Supek naš Erazmus Roterdamski“. Žarko je na suprotnoj strani, paralelne priče teku decenijama i onda zajedno u Helsinškom odboru rade i spašavaju one čija su prava najugroženija. 

Ponekad smo uspevali da se borimo zajedno prevazilazeći razlike, menjajući se i sami u hodu, neretko gubeći već dobijeno. Bio je to jedan istinski težak, ali jako uzbudljiv period. Gledam sad u Sašu Mirkovića i sećam se koliko smo mi bili ponosni na tu devedesetdvojku, a koliko nesrećni kad je ona oteta, preuzeta. Usuđuje se danas da se zove istim imenom, a da bude potpuna suprotnost od onoga što je bila. To je ta priče o nama u regionu, gde si ti Žarko odigrao jako značajnu ulogu, pa si između ostalog podržao i Rekom. 

LICHT: Vi ste sa podrškom Feralu, a mi sa podrškom B92 probijali ne staklene već mnogo tvrđe plafone. Radio B92 se, kako je govorio Ivica Stambolić, čuje u nekoliko beogradskih ulica, a svi za njega znaju

Puhovski: Ja sam bio najpre skeptičan u odnosu na REKOM (Regionalna komisija za utvrđivanje žrtava rata) jer su oni imali ideju koja se meni činila nesistematičnom, da budu asocijacija pojedinaca i organizacija. Da on govori u ime 500 ljudi, a ja da govorim kao ja, a da mi na sastanku budemo ravnopravni. To naprosto, po mom shvatanju javnog delovanja nije korektno. Ja sam uvek govorio o Hrvatskoj da šta god glupo kaže predsednik države je mnogo važnije od onoga što imam da kažem ja, jer su njega izabrali, a mene nisu. Tu logiku politički gledano moramo prihvatiti. 

SUVERENITET KOSTIJU: Međutim, pokazalo se, da je ipak važno što je REKOM pokušao da uradi. Prvo, zato što je taj rat bio zadnji čin jugoslovenske egzistencije. Onda je ispalo da su žrtve posejane po čitavoj teritoriji od tih 255804 kvadratna kilometra, a ne samo iz onih područja iz kojih su poticali, nekadašnjih republika a današnjih država. Kad kažem posejani, hoću upozoriti na to da su nađene stotine ostataka ljudi čiji su ostaci bili u tri ili čak četiri grobnice. Dakle, potrebno je međusobno sarađivati da bi se ustanovilo šta je sa žrtvama, a sve su vlasti tvrdile da je to prioritet. S druge strane, nisu želeli da drugi kopaju po njihovim kostima. Čudna ideja suvereniteta kostiju. 

Tu je jedno vreme jako puno pomogao predsednik Hrvatske Ivo Josipović, koji je kao profesor prava i pristojan čovek puno učinio. U jednom razdoblju puno su pomogle crnogorska i makedonska vlada. Međutim, to je sve išlo gore dole, jer su se pojavljivale čudne anegdotalne situacije. Recimo, u jednom trenutku je predsednik makedonske vlade rekao da prekida saradnju, jer je u nekim novinama pročitao da sam ja rekao da se Makedonija pre rastala nego što se sastala, i da on ne može razgovarati sa nekim ko je u takvoj organizaciji, na šta sam ja rekao da odmah dajem ostavku. Međutim, to nije pomoglo, pa smo sačekali da dođe novi predsednik da bi sa njim razgovarali.

Bili smo kod predsednika Aleksandra Vučića koji nas je veoma ljubazno slušao i rekao nam da nas potpuno podržava. Kao što vi znate bolje od mene, to je njegov prvi korak. Zatim da je njemu jako teško. Njemu je uvek najteže od svih. Treće, da on moli da razumemo da on neke stari ne može učiniti. I onda smo mi pitali koje stvari može učiniti. On je rekao, za to ćemo se dogovoriti, ali neke stvari ne može učiniti. Ostali smo, što bi rekao Hegel, na nekoj lažnoj apstrakciji, iz koje se nismo mogli izvući. Imali smo jednosatni razgovor u kome se nije znalo ko o čemu razgovara. Svako malo se činilo kao da je Nataša Kandić predsednica Srbije, a on vodi neki NVO, jer je on nju stalno nešto molio. Molim vas da razumete u kakvoj smo mi situaciji itd. Potpuno izokrenuto, ali nije bilo pristojno smejati se u prisustvu predsednika. To je samo ilustracija toga kako su stvari teško išle. Treće se pokazalo, da su zapravo osim predsednika Hrvatske i u jednom trenutku crnogorske vlade svi drugi sabotirali čitav proces i on je na koncu pao. U vreme kada je predsednik Hrvatske Josipović podržavao to što smo mi hteli činiti, predsednik hrvatske vlade je govorio da o tome nema govora. 

Tako je stvar pala. Hrvatska nije sarađivala, Srbija nije sarađivala, Crna Gora je nešto sarađivala, objektivno marginalno. Bitan je bio trokut Hrvatska, Srbija, Crna Gora. Tu je bilo 90 posto svih žrtava, a u BiH je bilo tako da ste imali tri BiH. Čim ste dobili dva, znali ste da je treći protiv. Postignuto je to da su napravljeni veoma precizni popisi za Kosovo i BiH, da mi danas znamo da je broj poginulih u tom ratu između 139 i 141 hiljade ljudi od toga nešto manje od 100 hiljada u BiH. Ono što smo hteli, da svako dobije svoje mesto pogibije, sa imenom prezimenom i datumom, od toga smo ostali daleko i taj je projekat na žalost doživeo neuspeh.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.