Novinari Ranko Perenić i Đuro Slavuj: Nestali na radnom zadatku pre 25 godina

Autorka: Jelena L. Peković, Izvor: Međunarodna federacija novinara (IFJ)

Možda nije bio zagušljiv i lepljiv letnji dan. Možda je vreme bilo netipično za to doba godine. To su događaji od pre četvrt veka, toliko daleki da se možda niko ni ne seća.

Osim dve porodice. One se sećaju svakoga detalja. To je bio dan kada su im životi počupani iz korena, ostali da vise u toj nevidljivoj ruci zla. Do danas nisu našli svoje mesto, meko uzemljenje i smiraj. 

Novinar Đuro Slavuj i vozač Ranko Perenić seli su u plavu “zastava 128” i krenuli u manastir Sveti Vrači u Zočištu, selu u blizini Orahovca, da naprave prilog o povratku kidnapovanih monaha. 

Od tada se vode kao nestali. Čak ni automobil u kome su bili – plava “zastava 128” – nikada nije pronađen.

Prošlo je 25 dugih godina. Od tada do danas, porodice i prijatelji čekaju jednu tačnu i pravu informaciju – gde su?

U početku je bilo mnogo obećanja, reakcija, šumova, a onda je sve utihnulo. Sve što je ostalo je samo jeziva, teška i mučna tišina koja dolazi nakon olovnog pitanja “ima li šta novo?”. 

“Ne znam kojim bih rečima opisala kako se osećam posle svih ovih godina čekanja i traganja”, tiho je izgovorila Snežana Perenić, supruga Ranka Perenića.

Novinar “Njujork tajmsa” video automobil 

Milivoje Mihajlović, tada direktor Radio Prištine i Medija centara u Prištini, milion puta je premotao u glavi dan kada su dvojica njegovih kolega nastali. 

U Medija centru je tih dana bilo i nekoliko stotina stranih novinara i praksa je bila da pre nego što novinari krenu na teren u “opasna područja”, Mihajlović bi kod policije proverio koji su putevi bezbedni.

“Tog dana sam bio na putu. Sutradan su me njihovi urednici obavestili da se Ranko i Đuro nisu javili u redakciju. Pozvao sam policiju i saznao da su dan ranije prošli pored nekoliko policijskih punktova u blizini Orahovca. Zvao sam sve bolnice i ambulante, zamolio sam portparola OVK Adema Demaćija da mi pomogne u potrazi. On rekao da će se angažovati, ali nije uspeo da dobije nikavu informaciju”, seća se Mihajlović.

Počeo je ličnu istragu, pokušao da rekonstruše kretanje Ranka Pernića i Đure Slavuja. Mnogi strani novinari su želeli da pomognu. Tadašnji izveštač “Njujork tajmsa”, Majk O‘ Konor, hrabro je otišao u region gde su nestali novinari Radio Prištine.

“Uveče, Majk me je pitao koji su tačno auto vozili i koji su diktafon imali. Kada sam odgovorio, pokazao mi je ceduljicu na kojoj je zapisao tip i serijski broj diktafona koji je video u automobilu u mestu Bele Crkve kod Orahovca. Broj je odgovarao onom koji su poneli Ranko i Đuro. Lokalni komandanti OVK rekli su Majku da nemaju informaciju šta se dogodilo sa novinarima i da su pronašli napušteni automobil.”

Mihajlović podvlači da je shvatio da je poslednja šansa da ih pronađe tako što se njihova imena pominjati u medijima i javnosti:

“Alarmirao sam i Komitet za zaštitu novinara na čijem je čelu bila Keti Morton, supruga Ričarda Holbruka, u to vreme najmoćnijeg čoveka na Balkanu. Komitet je pozivao da se Slavuj i Perenić oslobode. Skoro dva meseca to je svakodnevno bila vest u većini vodećih medija na Zapadu. Na žalost, nije bilo nikakvih vesti o njihovoj sudbini”.

Odbačeno 

Snežana Perenić, supruga Ranka Perenića je ostala u kontaktu sa svima koji su mogli da pomognu, uključujući i međunarodne organizacije, kao tadašnjeg šefa američke posmatračke misije na Kosovu Šonom Bernsom. 

Penzionisani američki diplomata Šon Berns podelio je svoja sećanja o tim događajima: 

“Kada smo obilazili teren, dolazili smo u kontakt sa vojnicima OVK, a preko njih sa njihovim komandantima. Uvek smo ih pitali o nestaloj ekipi Radio Prištine, ali nikada nismo dobili zadovoljavajući odgovor”.  

Zid tišine oko nestanka probijen je 28. novembra 2017 godine kada je porodici Perenić stigla plava koverta iz misije Euleks u Prištini. 

“Istraga je obustvaljena”, pisalo je. Navedeno je i da je istraga okončana još 2013. godine, a porodica se obaveštava sada, četiri godine nakon te odluke: 

“Iako je verovatno da status žrtava kao nestalih lica nakon toliko godina ukazuje da oni više nisu živi, postoji apsolutni nedostatak dokaza povodom toga šta se dogodilo. Štaviše, identitet navodnih otmičara je nepoznat i ne postoje razumni izgledi da će se njihovi identiteti otkriti putem dodatnih istražnih mera. Nema istražnih zaključaka koji bi predložili dalje istražne radnje… Prema tome, policijska prijava se mora odbaciti.” 

Snežana Perenić je bila u šoku. Ni njena, ni porodica Đure Slavuja nisu znale da je Euleks vodio istragu. Nikada nisu pozvani da daju izjavu. Ali, dodala je, to je bio prvi put da je neko zvanično rekao da su njen suprug i njegov kolega kidnapovani. 

Dokazi na osnovu kojih se Euleks opredelio za obustavljanje istrage nikada nisu predstavljeni.

Pandemija nekažnjivosti 

Imena Ranka Perenića i Đure Slavuja su deo tragičnog niza neistraženih nestanaka i ubistva novinara na Kosovu. 

Dok su obavljali svoj posao, između 1998. i 2005. godine, 20 albanskih i srpskih novinara i medijskih radnika, kao i ekipa nemačkog magazina “Štern” su ubijeni, kidnapovali ili “nestali” na Kosovu. Samo jedan zločin je rešen u sudskom postupku pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu. 

Istraga ubistava, otmica i nestanaka, novinara i medijskih radnika, bila je 1998. godine bila u mandatu srpske policije i tužilaštva, a od 10. juna 1999. pod jurisdikcijom misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), koja je do 2008. godine imala izvršnu vlast u okviru Rezolucije 1244. 

Od 2008. godine, izvršna vlast vladavine prava, a samim tim i odgovornost za istrage i krivično gonjenje zločina je u rukama Misije Evropske unije za vladavinu prava (Euleks). Od 2014. Euleks će u fazama predavati izvršni mandat u oblasti istrage i pravosuđa kosovskim vlastima. 

Zločini nad novinarima, zločini nad osnovnim ljudskim pravima, utiču na ukupan osećaj bezbednosti novinara i zato imaju implikacije na slobodu medija i pristup javnosti informacijama. 

Svaki napad na novinara je novi mrak za demokratiju. Svako nerešeno ubistvo je još gušće crnilo dok stojimo poraženi pred pandemijom nekažnjivosti – prema podacima stručnjaka Ujedinjenih nacija – devet od 10 ubistava novinara širom sveta nikada nije procesuirano.

Borba za pravdu 

Zločini ne smeju biti bez istraga, bez optužnica i bez krivičnog gonjenja. Ubijeni i nestali novinari na Kosovu, bez obzira na njihovu nacionalnost, ne smeju biti zaboravljeni. 

Kada je 2016. godine norveški diplomata Jan Bratu, preuzeo funkciju šefa OEBS-a u Prištini tema ubijenih i nestalih novinara između 1998. i 2005. godine nije bila u agendi te misije. 

„Pokrenuo sam pitanje ubijenih i nestalih novinara verujući da su borba protiv nekažnjivosti i traženje pravde u skladu sa prethodnim obavezama i odlukama OEBS-a i da bi rešavanje ovih pitanja na neki način doprinelo suočavanju sa prošlošću”, izjavio je svojevremeno Bratu. 

On je dodao da veruje da je saznavanje istine o ubistvima i nestancima novinara na Kosovu od 1998 do 2005. godine važno za „suočavanje sa sukobljenom prošlošću i kao deo procesa pomirenja“.

„Nekažnjivost jednog zločina može podstaći druge zločine. Preventivni aspekt je centralni, kao i suđenja za ratne zločine”, istakao je on. 

Evropska federacija novinara (EFJ) usvojila je u maju 2018. rezoluciju o istrazi ubistava novinara na Kosovu, koji su podneli Udruženje novinara Srbije (UNS), Asocijacija novinara Kosova (AGK), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Sindikat novinara Srbije (SINOS).

Ministarski savet OEBS-a je u decembru 2018. godine usvojio Odluku kojom se poziva na javnu i nedvosmislenu osudu napada i nasilja nad novinarima i na efikasne mere za okončanje nekažnjivosti zločina nad novinarima.

U oktobru 2021. godine, Evropska federacija novinara (EFJ) usvojila je novu rezoluciju, pozivajući na brzo uspostavljanje Međunarodne komisije eksperata koja bi istražila ubistva, otmice i „nestanke” novinara i medijskih radnika na Kosovu između 1998. i 2005.

Donošenjem ove rezolucije, članovi IFJ i EFJ šalju snažnu poruku protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima i medijskim radnicima. To je ključno i od suštinskog značaja za sprovođenje pravde, ali i neophodno za dalju zaštitu medijskih profesionalaca. Privođenje pravdi odgovornih za ove zločine je ključni element u sprečavanju budućih napada.

Početkom 2023. izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Viola fon Kramon bila je prvi visoki zvaničnik EU koji javno spomenuo temu zločina nad novinarima na Kosovu. 

Povodom izveštaja koji je podnela Odboru za spoljne poslove EP, ona je na Tviteru navela da “dugogodišnje nekažnjavanje ubistva i nestanka srpskih i albanskih novinara na Kosovu moraju postati prioritet za Vladu”.

Ne nedostaje izražavanja odlučnosti i posvećenost. Efikasne istrage još nisu na vidiku.

Tražimo ih 

Ranko Perenić rodom iz Lipljana, u Radio Prištini se zaposlio 1980. godine.

Đuro Slavuj je na Kosovo izbegao 1995 godine iz Hrvatske, jedan od više od 200.000 Srba čije je izbeglištvo posledica operacije hrvatske vojske “Oluja”. Odmah je dobio posao. 

Obojica su ostali na Kosovu iako su 1998 uveliko eskalirali obračuni srpskih snaga i OVK.

“Obojica su, to je bilo opšte mišljenje u Radio Prištini, sjajni ljudi, pošteni, profesionalni, pravi prijatelji”, seća se Milivoje Mihajlović. 

“Ranko Perenić – vredan, tih, dobar čovek, omiljen među kolegama, vrlo hrabar. Đuro Slavuj je, kao odličan profesionalac, vrlo brzo postao jedan od najboljih novinara Radio Prištine. Posvećen poslu, vredan, obrazovan, sa odličnim akcentom… Viđali smo se skoro svakog jutra, pili kafu posle jutarnjeg programa koji je on vodio. Otvoren, srdačan, uvek nasmejan, pozitivan… Sa optimizmom je gledao i na sopstvenu izbegličku, ali i porodičnu dramu i na bekstvo iz Hrvatske na Kosovo, što je dovelo do značajnih promena u njegovom životu.”  

Obezbeđivanje pravde je najvažnije za žrtve i njihove porodice. Ali je jednako važno za svako društvo koje želi da iskorači iz tame, da se oslobi strahova i krene napred.

Ranko Perenić i Đuro Slavuj su postali simboli. 

U borbi protiv zaborava, Udruženje novinara Srbije (UNS) postavilo je 2012. godine ploču na putu između Zočišta i Orahovca u znak sećanja na nestale kolege Ranka Perenića i Đuru Slavuja. Na ploči na srpskom i albanskom piše: “Ovde su 21. avgusta 1998. kidnapovane naše kolege novinari. Tražimo ih”.

Ploča je rušena osam puta i ponovo je postavljena deveti put u maju 2022.

Udruženje novinara Srbije (UNS) ponovo je 21. avgusta 2023. podsetilo da Ranko i Đuro nisu zaboravljeni.

Podsećamo da kada zločini prođu nekažnjeno – sloboda govora je meta koja krvari.

A za pravdu? Čekamo da skine crni povez.

Ovaj članak je napisala istraživačka novinarka Jelena L. Petković. Ona već dugi niz godina radi na suzbijanju nekažnjivosti za zločine nad novinarima i dugi niz godina je sprovodila istraživanja o ubistvima i nestancima novinara na Kosovu. Obavila je intervjue sa više od 200 sagovornika: rođacima, kolegama, poznanicima i članovima međunarodnih misija, otkrivajući nove informacije o nestancima i ubistvima.