Nova pravila igre: Tiho gušenje medija u sudnicama

Autor: Stevan Dojčinović, Izvor: Bezbedninovinari

Nova generacija sudija koja je došla u Viši sud i način na koji sude, mogu zadati veliki udarac istraživačkim i drugim novinarima koji nisu pod kontrolom vlasti. Presude koje su donete poslednjih godina idu ka tome da se polako medijima oduzimaju slobode u radu a oni sami svedu na puke prenosioce onoga što institucije imaju da kažu. Trenutno je u javnosti fokus na tome ko sve podnosi SLAPP tužbe protiv novinara, ali više pažnje trebalo bi posvetiti sudijama koje prihvataju ove tužbe i osuđuju medije.

Dolazim do kancelarije u nedelju pred Novu godinu i dočekuje me ne tako iznenađujuć prizor. Poštar je ostavio obaveštenje da je pristigla nova tužba protiv KRIK-a i mene.

Ona će se pridružiti listi od već 16 aktivnih slučajeva koji se vode protiv nas.

U prošlosti su stvari bile jasne – ako objavite novinarsku priču koja se temelji na jakim dokazima i ako ste bili fer da pozovete one o kojima pišete i pitate ih za komentar, onda nemate čega da se plašite.

KRIK se suočavao sa tužbama od kada je osnovan 2015. godine. To, međutim, nije pravilo veliki pritisak redakciji. Znali smo da smo posao obavili profesionalno i redom smo sve postupke dobijali na sudu.

Onda je došla 2021. godina i više ništa nije bilo isto.

Krajem te godine zapljusnuo nas je talas tužbi. Umesto jedne ili dve tužbe godišnje, koliko nam je ranije bio prosek, tada nas je u samo dva meseca zatrpalo preko deset tužbi. Sećam se da je bilo nedelja kada stignu dve tužbe odjednom.

Svi koji su nas tužili, bilo da su političari, biznismeni ili ljudi optuženi za kriminal, imali su nešto zajedničko – bili su bliski predsedniku Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci. Iako ne postoji dokaz za to, verujem da je bilo nekog dogovora između njih, da je postojao širi plan da se žestoko udari KRIK, jer kako su svi odjednom, Bratislav Gašić, Predrag Koluvija, Nikola Petrović i ostali, odlučili da nas tuže baš u isto vreme.

U svakom slučaju, sem očiglednih finansijskih troškova koje smo imali kako bismo se branili na sudu, nisu me više od toga brinule te tužbe. Znao sam da smo novinarski posao uradili pedantno kada smo pisali o tim ljudima i pretpostavljao sam da ćemo sa lakoćom pobediti u svim postupcima.

Koliko sam samo pogrešio tada. Nisam znao da su se stvari promenile i da više nije „business as usual“. Ali nije mi trebalo dugo da shvatim da stvari idu u lošem smeru.

Prvo što sam primetio jeste da se u odeljenju Višeg suda koje se bavi suđenjima medijima pojavila nova i mlađa generacija sudija. Retko koga sam od njih prepoznao iz prethodnog perioda, kada su nam sudile uglavnom starije i iskusnije sudije.

Pored novih lica, ono što me je više zabrinulo je to što sam video da je način na koji sude potpuno drugačiji.

Sudije su ranije proveravale da li su informacije u našim tekstovima tačne i da li smo postupili sa novinarskom pažnjom prilikom rada na pričama. Ukoliko je tekst tačan i ako smo pružili šansu za komentar onima o kojima pišemo, bilo je nemoguće izgubiti postupak.

To novim sudijama više nije bilo dovoljno.

Nove sudije otišle su korak dalje – počele su da presudama uvode neka nova pravila po kojima mediji moraju da se ponašaju, a sa druge strane zabranjuju novinarske prakse koje su decenijama priznate, intrepretiraju tekstove na neke čudne i pogrešne načine, kao i da sude pojedinačnim rečenicama – a ne celim novinarskim tekstovima.

Često sam zbunjen u sudnici kada vidim da sudija gotovo da preuzima ulogu advokata onih koji su me tužili. Krene da postavlja pitanja mnogo oštrija od samih advokata, tražeći neku rupu u našem izveštavanju, da se često i njihovi advokati zbune kada vide koliko im sudija olakšava stvar. To sam najviše osetio na nedavnom suđenju, u postupku u kojem nas je tužio predsednikov kum Nikola Petrović, kada je sudija Milena Vasić Pejčić, dok me je ispitivala, insistirala na jednom detalju iz teksta za koji je smatrala da nam je slaba tačka, a kome čak ni sam Petrović nije posvetio pažnju u tužbi.

Sa druge strane, današnje sudije nas sputavaju da iznesemo odbranu: ne dozvoljavaju da pokažemo u sudnici sve dokaze koje imamo, kao ni da slobodno postavljamo pitanja onima koji su nas tužili. Odavno nisam imao mogućnost da iznesem odbranu u sudnici na način na koji  smatram da je bitno.

Ono što pokušavaju da urade jeste da suđenje jednom istraživačkom mediju, koji mesecima radi na priči i sakupi desetine dokaza, svedu na suđenje koje će se završiti posle dva ročišta gde ćemo iskaze dati mi iz KRIK-a i onaj koji nas je tužio. To nije način na koji bi trebalo da se sudi istraživačkom mediju. Sudija bi trebalo da sagleda sve dokaze koje smo sakupili i prođe ceo put koji smo kao novinari prošli tokom rada na priči, da bi razumeo zbog čega smo u priči izneli određene zaključke i postavili veze između ljudi o kojima pišemo. Ako ne omogućite istraživačkim novinarima da na sudu objasne i pokažu šta su i kako uradili, onda će oni postupak nužno izgubiti.

Promene sudija i promena načina suđenja kao posledicu imale su to da je KRIK počeo da gubi na sudu za potpuno tačne tekstove, a to se dešava i kolegama iz drugih medija.

KRIK posao radi na isti način od 2015. godine do danas. U našem novinarstvu se ništa nije promenilo i radimo po istim standardima profesije. Jasno je da su sudije te koje su donele promene i postale oštrije prema nezavisnim medijima i istraživačkom novinarstvu: do 2021. godine smo svaki postupak na sudu dobili, a od tada smo skoro polovinu izgubili.

Nije jasno da li je u pitanju veliko neznanje novih sudija o tome šta su mediji, kako oni rade, šta je istraživačko novinarstvo ili iz zle namere, kako bi se dodvorili predsedniku Vučiću i njegovoj korumpiranoj partiji, hoće da razoružaju medije koji ga kritikuju.

Bilo da je nekompetentnost ili korupcija, presude koje su donete prethodnih godina mogu imati velike posledice po novinarstvo u Srbiji.

Sve nove presude protiv KRIK-a i naših kolega idu ka tome da što više zatvore nezavisne medije u jedan novi, jako sužen okvir van kojeg nećemo smeti da pišemo ukoliko ne želimo biti kažnjeni novim presudama.

Mislim da ono što sudije sada pokušavaju jeste da svedu istraživačke medije na tu meru da isključivo prenose saopštenja državnih institucija bez ikakvih zaključaka koje novinar može i treba da iznosi u tekstu, bez povezivanja informacija ili ikakve analize. Praktično, pokušavaju da novinarstvu oduzmu upravo ono što čini novinarstvo i svedu profesiju na prenosioce državne propagande. Prema sudijama, novinar ne sme više zaključiti da su dva plus dva četiri, ukoliko to neki državni organ nije ranije saopštio.

Navešću sada neke od primera, koji su se dogodili KRIK-u ili našim kolegama iz drugih medija, a koje kada objašnjavam novinarima iz inostranstva, oni ne veruju šta čuju, budu šokirani ili misle da se šalim.

Zvuči neverovatno, ali KRIK je osuđen samo zato što je čitaocima preneo šta se dogodilo tokom bitnog javnog suđenja za organizovani kriminal – kruševačkoj Jotkinoj grupi. Naša novinarka Milica Vojinović objavila je da su u sudnici pušteni prisluškivani razgovori članova ove grupe u kojima su tvrdili da bivši šef BIA Bratislav Gašić radi za njihovog šefa Jotku – koristili su sleng izraz „Gašić je kod Jotke na kazanu“. Sudija Nataša Petričević Milisavljević, koja nas je osudila, očigledno smatra da novinari više ne smeju slobodno izveštavati iz sudnica, a problem joj je i što smo u tekstu ukazali šta (inače opštepoznat) izraz „na kazanu“ znači. Naravno da je novinarima osnova posla da čitaocima pojasne stvari, ali je ovom presudom to dovedeno u pitanje. Ni sudija, ni Gašić nisu u sudnici dali neko drugo značenje tog izraza.

Ono što je najstrašnije u presudi sudije Petričević Milisavljević je to što je istakla da je Gašić još više „povređen“ tekstom KRIK-a zbog činjenice da je tada vodio BIA-u. Bukvalno je obrnula stvari. Zapravo, istaknuti funkcioneri bi trebalo da više trpe kritiku javnosti i sudije bi zato morale da budu blaže prema medijima kada se bave funkcionerima. To je standard u svetu, ali očigledno ne i kod nas. Sudija Petričević Milisavljević je to što je Gašić vodio BIA-u uzela kao otežavajuću okolnost po nas.

U drugom postupku, u kojem nas je tužio Predrag Koluvija, sudija Bojana Čogurić sudila je na način koji nepogrešivo vodi ka tome da novinari budu osuđeni. Sudila nam je za dve-tri rečenice iz teksta koje je Koluvija citirao u tužbi i nije nam dozvolila da se u sudnici bavimo celim tekstom. Prema toj presudi, mi smo čitaoce doveli u zabludu da je Koluvija kriv i osuđen jer smo ga nazvali „optuženim narko bosom“ – iako je u pitanju bila vest sa njegovog suđenja, a iz koje je čitaocima apsolutno jasno da suđenje traje i da nije osuđen. Jednostavno, sudija nije želela da se bavi time da u sudnici pročitamo naš tekst i sagledamo koju poruku daje čitaocima, već se suđenje svelo na preanaliziranje izraza „optuženi narko bos“ i da li on čitaoce dovodi u zabludu. Iste i slične izraze, poput „accused crime boss“ koriste svi svetski mediji kada izveštavaju o kriminalu i KRIK se drži prihvaćene međunarodne prakse. Smatram da je iz izraza, kao i cele vesti sa suđenja, jasno da je Koluvija optužen i da mu se trenutno sudi. Kasnije je ova sudija učestvovala u pisanju priručnika za novinare, u kom jedan ceo deo izgleda kao da služi opravdavanju toga što nas je osudila u ovom slučaju.

Najbizarniji postupak je ipak onaj u kom nas je sudija Slobodan Keranović osudio samo zbog toga što smo objavili da su nas komandant jednog policijskog odeljenja i njegovi saradnici tužili. Praktično, po ovome, medij više ne sme u javnosti ni da se požali kada je tužen – kako ne bi povredio duševni mir onih koji podnose tužbe.

U ovom slučaju posebno je zabrinjavajuće to što su izmišljene rečenice koje ne postoje u tekstu, a koje su bile osnova da nas osude. Tako, u presudi Apelacionog suda, koja je potvrdila Keranovićevu, tvrdi se da smo naveli da su ovi policajci „po nalogu režima“ podneli tužbe protiv nas – što apsolutno nigde u tekstu nije napisano i što se svako može uveriti na ovom linku. Izgleda kao da su nam sudije „napakovale“ slučaj. Podseća na one situacije iz filmova kada policija nekom podmetne dokaze – sudije su nam podmetnuli rečenicu koja ne postoji.

Keranović je, inače, u javnosti poznat kao sudija koji je, po tužbi bivšeg ministra policije Nebojše Stefanovića, ekspresno osudio nedeljnik NIN koji se bavio odgovornošću ministra u slučaju Savamala.

Osvrnuću se na još jedan jako bitan i svež slučaj, nedavnu presudu protiv nedeljnika Vreme u kojem je ovaj list osuđen zbog teksta o Jeleni Trivan, gde su naveli da je direktorka Službenog glasnika prepisala barem 15 odsto svoje doktorske teze na Filološkom fakultetu.

Sud nije osporio da je deo disertacije prepisan bez navođenja izvora, ali tvrdi da to smeju i mogu da ustanove samo „stručna lica“ – nikako novinari. Ovo je još jedan pokušaj srozavanja novinarske profesije i svođenja novinara na nekog ko samo može da prenosi informacije, a ne i da zapravo obavi stvaran posao – prikupi dokaze, analizira ih, uporedi informacije i iznese zaključak na osnovu dokaza.

Na sličan način, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić na suđenju protiv redakcije BIRN-a pokušava da ospori mogućnost novinara da sami donesu jednostavan zaključak – da li je funkcioner koji nije prijavio imovinu prekršio zakon (koji ga obavezuje da Agenciji za sprečavanje korupcije prijavi imovinu).

Svi ovi postupci i presude, kao i način na koji se sudije postavljaju, mogu dovesti do velikih posledica po nezavisne novinare u Srbiji.

Mislim da je cilj da se potpuno redifiniše šta smemo da radimo, o kome i kako smemo da pišemo, pod pretnjom presuda i izgubljenih postupaka.

Očigledno da Vučić, koji pod kontrolom drži sve vodeće mejnstrim medije, godinama ima problem sa tim što ne može da preuzme i nezavisne medije. Kada direktno ne može preuzeti kontrolu, možda smatra da to može uraditi kroz sud – koji će presudama pokušati da izdiktira novinarima šta smeju, a šta ne smeju raditi. Presudama ih svesti na to da samo prenose šta državni organi, koje predsednik i njegova partija imaju pod kontrolom, imaju da kažu. To bi bio kraj novinarstva u Srbiji.

Ima naravno i dalje sudija koji su pošteni i profesionalci. Što se tiče onih koji sumnjivo sude, sigurno nisu svi pod političkim uticajem predsednika. Tu verovatno ima i nestručnosti. Njihove presude donete protiv nezavisnih medija u poslednje dve godine pokazuju da stvari ne idu u dobrom smeru.

Novinari su ugroženi i to mora da bude značajnija tema u javnosti.

Trenutno je u domaćoj i međunarodnoj javnosti fokus isključivo na tome ko tuži novinare i SLAPP tužbe koje podnose sa ciljem vršenja pritiska na redakciju, ali bi više pažnje u budućnosti trebalo posvetiti sudijama koje prihvataju ove neosnovane tužbe i osuđuju novinare.

 

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.