Na svakih sat, zvona hrama Svetog Save kasne dva minuta, setite se Kate, ubijene dece i Dragana

Svakog 25. u mesecu u jednom bistrou u Beogradu okupi se, nekad veća, nekad manja grupa Katinih bliskih, da obeleže dan kada je Kata počela svoj život. Okupili smo se i 25. jula 2024. bez svećica na torti. Možda ni torte nije bilo, ne sećam se. Bilo je tople čokolade i kroasana, bilo je priče o svemu i svačemu, najviše o Kati.  Sigurno smo se okupili i 25. jula 2023., one grozne godine koju bismo svi da zaboravimo, ali se taj skup u mom sećanju ne pojavljuje.  Podsvest ga je izbrisala. 

Svećice u crkvama.

Kad nekud otputujem, prvo što potražim u gradu je neka mala crkva. Uđem i zapalim dve sveće. Jednu za Katu, a drugu za sve ostale drage osobe koje nisu više sa mnom. I sačekam da odgori jedan deo sveće i u mislima pričam s Katom o malim, svakodnevnim stvarima o kojima bismo inače pričale. Ako mi se posreći, nekad počnu da zvone zvona na nekoj od crkava baš u trenutku kad sam tu, s Katom u mislima. I to doda poseban osećaj povezanosti koju osećam sa njom. I uvek mi dođe ista misao i sećanje na jedan od razgovora s Katom. Pita ona mene da li sam primetila da zvona na hramu Svetog Save kasne dva minuta, kada označajavu pun sat. Kažem da nisam obratila pažnju. Od kad Kate nema, na svaki sat i dva minuta, kad se oglase zvona hrama, meni Kata dođe i kaže: „Šta sam ti rekla?“ Nemojte da pomerate zvona na hramu, neka kasne ta dva minuta, da bi mi Kata dolazila što duže.

Katina mnogo starija drugarica Nena