Mali korak za Francusku, ali veliki za čovečanstvo
Autor: Uroš Ćemalović, doktor Univerziteta u Strazburu, Izvor: Novi magazin
Godina je 1963. i An Dišen, pametna i vredna devojka iz skromne porodice, započinje studije književnosti u Angulemu. Sve u životu joj ide po dobru, dok ne sazna da je trudna i ne odluči da dete ne želi da zadrži. Hod po mukama koji za An tada započinje, otpori i prezir zatucane sredine, strah i licemerje većine lekara (od kojih neki ne žele da joj pomognu, a neki joj i odmažu) vode je do žene koja joj – naravno, ilegalno, za novac, i to iz drugog pokušaja, uz ozbiljno ugrožavanje života – obavlja abortus. An završava u bolnici, upoznaje i lekara koji joj pomaže jer, za promenu, ne podržava tada važeće retrogradne i po živote žena pogubne vrednosti i zakone.
Događaj (L’Evènement) – kako se i zove ovaj izuzetan, zapažen i nagrađivan francuski film iz 2021. godine – se po An završava srećno, nastavlja studije i njen život dalje ide putem koji je sama izabrala. Mnoge druge žene, ne samo u Francuskoj, nisu bile te sreće.
Glavna zasluga što već skoro 50 godina ovakve priče, bar iz ove evropske države, možemo da vidimo samo na filmu, pripada još jednoj ženi, Simon Vejl. Počevši od januara 1975. godine, kada je – posle opsežne i dugotrajne društvene debate, a na inicijativu gospođe Vejl – izmenama Zakonika o javnom zdravlju, dobrovoljni prekid trudnoće postao legalan, Francuska, a i veći deo sveta, prošli su veliki put. Taj put je bio težak, trnovit, praćen brojnim ideološkim sporenjima i društvenim tenzijama, a glavni problem pomenutog puta je to što – kao što svedoči razvoj događaja u Sjedinjenim Državama – ume da krivuda, ide ivicom litice, pa i pripreti da povede nazad u ponor. Da bi ostvareni društveni napredak i stečeni nivo prava žena kada je u pitanju kontrola rađanja postali nepovratni, Francuska je početkom marta ove godine slobodu žene na dobrovoljni prekid trudnoće učinila ustavnom kategorijom. Iako ni ovaj poduhvat nije prošao bez izvesnih sporenja i ozbiljne debate, atmosfera u kojoj se o ustavnim izmenama raspravljalo i način na koji su usvojene svedoče da su u poslednjih pola veka društvo i njegove vrednosti – kako u Francuskoj, tako i u sretnijem delu sveta – doživeli duboke promene.
Da počnemo od kraja. Francuska, koja ima viševekovnu istoriju različitih političkih sporenja – od kojih su mnoga nadahnula čitavo čovečanstvo i istinski promenila način na koji i danas poimamo vrednosti, društvo i pravo – bila je neobično jedinstvena tog 4. marta 2024. godine. Kongres (kako se naziva zajedničko zasedanje oba doma francuskog parlamenta) je ovako glasao o predlogu da pravo na dobrovoljni prekid trudnoće postane ustavna kategorija: za 780, a protiv 72 predstavnica i predstavnika građana, uz 50 uzdržanih. Prepunom salom prolomio se dugotrajan aplauz. Baš dugotrajan. Francuska ponovo piše svetsku istoriju, jer ovom odlukom postaje prva država koja pravo na prekid trudnoće podiže na ustavni rang, koji, recimo, imaju i „sloboda, svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju“ iz člana 2. čuvene Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine. Na ovom mestu, vredi se kratko osvrnuti na bivšu Jugoslaviju. Član 191. Ustava SFRJ iz 1974. godine – iako izuzetno napredan u tom istorijskom trenutku – ne sadrži eksplicitno pozivanje na pravo na abortus, ali ga široko omogućava („pravo je čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece“). Naime, svoj puni smisao pravo na abortus ima samo ako je definisano kao pravo žene.
Šta praktično znači i da li išta konkretno menja odluka francuskog Kongresa od 4. marta ove godine? Za razliku od An Dišan sa početka teksta, već skoro pola veka svaka Francuskinja ima pravo da dobrovoljno prekine trudnoću i, laički posmatrano, ne može imati „više“ ovog prava nego što ga već poseduje. Iako ima i značajne pravne reperkusije, duboki smisao ustavne reforme je društveni, vrednosni i međunarodno-politički.
DUGA BORBA: Iako se to ne može zaključiti iz nesvakidašnje ubedljivog rezultata glasanja, politička borba da u Francuskoj dođe do konstitucionalizacije prava na abortus traje relativno dugo i nije bila uvek jednostavna. Dok je još 2017. godine podneta jedna takva inicijativa pred francuskim Senatom, tek je odluka Vrhovnog suda SAD od 24. juna 2022. godine predstavljala pravi motiv da se tema dobrovoljnog prekida trudnoće i u Francuskoj ponovo vrati na dnevni red društvene debate i političkog delovanja. Naime, Trampovim postavljenjima novih, uglavnom veoma konzervativnih sudija, politički svetonazor većine u najvišoj američkoj sudskoj instanci skrenuo je odlučno udesno, što je omogućilo njenu odluku da odustane od svog tumačenja donetog još 1973. godine u čuvenom slučaju Roe v. Wade. Tada je Vrhovni sud SAD stao na stanovište da sloboda donošenja odluke o tome da li će trudnoća biti nastavljena treba da pripada ženi, a ne državnim vlastima, dok je ustavno utemeljenje ove slobode pronađeno u 14. amandmanu na Ustav SAD.
Iako je u svojim brojnim odlukama donetim u međuvremenu Sud potvrdio ovakvo tumačenje – označavajući pravo na abortus kao suštinsku slobodu, usko povezanu sa pravima da se donose odluke o privatnom životu u sferama braka, intimnih odnosa i telesne autonomije – skoro pola veka kasnije, isti sud poriče ranije donetu presudu, vraćajući brojnim federalnim jedinicama koje čine SAD pravo da dozvole abortus ili ne. Ne samo da je ovom odlukom veoma otežan život brojnih Amerikanki (abortus je ponovo zabranjen ili veoma ograničen u 14 država), već je i ozbiljno dovedeno u pitanje jedinstvo federalnog pravnog poretka.
Dakle, pretnja po stečena reproduktivna prava je počela da se pomalja sa druge strane Atlantika i počesto inertne francuske političke elite su se pokrenule. Američki slučaj belodano pokazuje da ono što nazivamo društvenim progresom nije jednosmerna ulica i da već osvojene slobode mogu biti ponovo dovedene u pitanje.
I tako, samo 12 dana nakon što je Vrhovni sud SAD značajno ugrozio pravo na abortus vrativši ga u nadležnost država, pred francuskim Senatom podneta je inicijativa za njegovu konstitucionalizaciju. Iako su iza ove inicijative – koja isprva nije bila prihvaćena pred nadležnim odborom Senata, uz pomalo čudno obrazloženje da „davanje ustavnog ranga ovom pravu ne bi doprinelo njegovoj efektivnosti“ – stajali predstavnici partija levog centra (NUPES), njima se, početkom 2023. godine indirektno pridružuje i jedan senator desnog centra (LR – Republikanci), predlažući da se termin „pravo“ zameni pojmom „sloboda“.
SAVEST: U nameri da čitaoce poštedimo nekih samo za francusku unutrašnju politiku značajnih semantičkih i pravnih finesa, na ovom mestu pomenućemo samo da Senat 1. februara 2023. godine, sa „tankom“ većinom od 166 glasova za i 152 protiv, ipak usvaja inicijativu. Posebno zanimljivo je primetiti da – iako su šefovi senatske većine bili protiv – većina senatora glasa na drugi način i otvara vrata nastavku kako društvene debate, tako i složene procedure konstitucionalizacije.
Ministar pravde Francuske je decembra 2023. godine predstavio konačan predlog ustavnog zakona, koji se opredeljuje za relativno blagu formulaciju, navodeći da se radi o „garantovanoj slobodi žene da pribegne dobrovoljnom prekidu trudnoće“. Možda baš zbog toga što je napadan sa (skoro) svih strana, ovakav odabir reči se pokazuje kao dobitna kombinacija. Za godinu dana, od „mršave“ većine u Senatu, predlog biva usvojen sa ogromnom razlikom u glasovima u oba doma parlamenta, da bi sve bilo zakucano još ubedljivijom razlikom na zajedničkom kongresnom glasanju.
Na kraju, jedan detalj koji može da bude veoma koristan i svim sadašnjim i budućim parlamentarcima u Srbiji. Iako je očigledno da su protiv dodeljivanja ustavnog statusa pravu na abortus glasali uglavnom predstavnici desnice i ekstremne desnice (LR, Nacionalno okupljanje), značajan broj parlamentaraca iz ovih partija je glasao i za.
Prema ličnom uverenju i sopstvenoj savesti (kakav svaki glas uvek treba da bude), podstaknuti možda nekom porodičnom pričom ili životnom sudbinom An Dišan sa početka teksta. Ono što je sigurno je da u Francuskoj, za razliku od SAD, više nema nazad. Bar ne po ovom pitanju.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.