Lekovit bi bio zagrljaj društva, potrebna podrška države, a neophodan jedan leks specijalis (FOTO)

Autorka: Snežana Miletić

Upravo to – lekoviti zagrljaj društva, podrška države, ali i jedan leks specijalis, mogli bi da pomognu u vidanju nezalečivih rana, nastalih nakon prošlogodišnjih majskih tragedija u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju. To je glavni utisak sa tribine posvećene sećanju na te tragedije, koju je u subotu, u okviru kampanje „Škola za sve nas“, treći put organizovalo društvo “Koraci”, ovaj put u Sremskim Karlovcima.

Suzana Stanković Čikić, majka dečaka Andrije Čikića, učenika sedmog razreda koga je u “Ribnikaru” ubio vršnjak, rekla je na početku da – s ove distance – može da razume da kao društvo i država nismo znali šta da radimo prve dve nedelje nakon tragedije. Bili smo u stanju šoka, jer se desilo nešto što se nikad pre nije desilo u našoj zemlji, ali da je sve ono što je potom urađeno – činjeno pogrešno. Čak ni pomoć koju je trebalo da dobiju porodice pobijene dece nije bila dobro osmišljena. 

Strah od preispitivanja, krivice, odgovornosti

Čikić veruje da je to sve bilo iz nekog straha – straha od novih grešaka, straha od preispitivanja odgovornosti, ali i nerazlikovanja krivice od odgovornosti. Rekla je da smo mi odranije bili svesni da nešto ne funkcioniše u sistemu, da smo znali da je loše, ali da smo po sistemu – samo da ne bude gore, nema veze – terali dalje… 

A onda je gore došlo… Međutim, i nakon toga najgoreg što je došlo, došlo je do nečinjenja. Puštalo se da “stvari prođu”, da se sve “vrati u normalu”… Ali koju normalu, upitala je majka ubijenog Andrije Čikića. 

“Nisam verovala da posle ovakvog događaja mi kao društvo možemo biti na različitim stranama.”, rekla je Čikić, koja smatra da je potonje nečinjenje dalo prostora za dezorjentaciju, a možda i neke lične interese, “dok tragedija koja se desila nije bila nešto oko čega je trebalo da se delimo.”, naglasila je, dodavši da su tišina i nečinjenje doveli potom do širenja nasilja, među maloletnicima pre svega.

U pamćenju joj je, nastavila je, ostalo i to da su se mediji dosta loše poneli u izveštavanju o tragičnom događaju. Govorilo se više o počiniocu zločina, pravili su od njega antiherija na koga će se neki drugi maloletnici s pogrešnim postavljenim svetonazorima ugledati. Logično je, naravno, bilo da se javnost interesovala šta će biti s počiniocem zlodela i njegovim roditeljima, ali način na koji su mediji izveštavali o tome još je više traumatizovao roditelje ubijene dece, istakla je Čikić, koja veruje da je i priču s pravima dece trebalo tačnije postaviti: deca, naravno, nedvojbeno treba da imaju svoja dečja prava, ali ih njihovi roditelji moraju naučiti – ne samo pravima, već i odgovornostima koje imaju. 

Govoreći o tome kako smo kao društvo potpuno pogubili konce kada su solidarnost i saosećajnost u pitanju, Andrijina mama je kao primer ispričala da je nakon što je na društvenoj mreži podelila tekst o slučaju američkog maloletnika koji počinio masakr, zbog čega je – jer je zanemarivala dete – osuđena njegova majka, dobila komentare da su roditelji dece ubijene u “Ribnikaru” sami krivi “jer svoju decu nisu naučili da se brane”. 

“Šta je trebalo da uradim?”, upitala je glasno Suzana Čikić. “Da svom sinu kupim pištolj, da ga vodim u streljanu, da mu – kad krene u školu, sa knjigama u ranac spakujem i pištolj?

Nečinjenje i domino efekat traume

Majka ubijenog dečaka mišljenja je da se, ako već nismo mogli da predvidimo, ni u snu da sanjamo da se tragedija koja se desila u “Ribnikaru” može desiti u nekoj našoj školi, ona u Duboni i Malom Orašju mogla sprečiti, jer je mladić koji je počinio taj masakr već ranije pravio probleme, ali su ga poluge moći njegove porodice štitile od primene zakona. 

Čikić smatra da mi kao društvo zapravo nismo svesni kakva se trauma dogodila tih majskih dana, dodala je da njome nisu pogođene samo porodice ubijenih, deca koja su preživela tragediju i njihove porodice, već i svi njihovi drugari u muzičkim i baletskim školama, na raznim sportovima koje su trenirali, a da su svi oni, kao i roditelji ubijene dece, bili prepušteni sami sebi, da se spasavaju kako znaju – a to nije dobro, naglasila je, uz reči o potrebi suštinskog menjanja situacije u društvu:

“Mnogo toga treba da menjamo. Ne želim da zvučim napadački, želim zajedničko delovanje. Moramo suštinski menjati obrazovni sistem, medije, socijalnu politiku, zdravstveni sistem, moramo menjati naš odnos prema mentalnom zdravlju. I moramo znati da svako čekanje i oklevanje vodi do novih tragedija. “Ribnikar je bio skretanje pažnje na to, ali posle se dogodilo još dosta nasilja.”, zaključila je Suzana Stanković Čikić. 

Srbija je morala stati jer “sistem nije zakazao”

Ivan Božović, otac Ane Božović, petakinje koju je 3. maja ubio vršnjak na njenom prvom školskom dežurstvu u životu, prisetio se najpre da su mnogi ljudi dirljivo reagovali na tragediju u “Ribnikaru”, jer su danima ispred škole u tišini ostavljali cveće, tugavali i palili sveće. Ali sve drugo je bolelo: mediji koji su gotovo sve pogrešno postavili – iznosili detalje o ubici, policija koja je otkrivala detalje koje nije smela da iznosi, pa onda i netačna priča, koju su mediji pokušali da zavrte, da je počinilac masovnog ubistva žrtva nasilja.

“Srbija je morala stati, jer se desilo nešto što je presedan. Ali niko nije stao.”, rekao je Božović. “Svi su požurili da sve bude kao pre. Država je požurila da kaže da je sve pod kontrolom, premijerka da “sistem nije zakazao”, stigla je šokantna odluka da se deca posle sedam dana vrate u školske klupe i na hodnike gde se samo nekoliko dana ranije odigrala nezapamćena tragedija, dok su psiholog i pedagog vodile drugove stradale dece do mesta gde su deca pobijena da bi se “suočila s traumom”… Sve je to mnogo bolelo.”, rekao je Božović koji je tom nizu pogrešnih poteza dodao i činjenicu da ih, nakon što im je tadašnji ministar Ružić izjavio saučešće, niko iz državih institucija nije kontaktirao ni tri nedelje nakon tragedije. 

Posebno što boli, naglasio je Anin tata, da iz svega nismo izvukli nikakve pouke. Nasilje je posvuda: na televiziji, ali ne samo u rijalitijima, nego i u političkim emisijama… Nasilje se sistemski propagira. Mi nismo u stanju da pričamo par minuta, a da ne padnemo u neku vatru, rekao je, kao da smo stalno u nekoj dijagnozi, stalnom nervnom rastrojstvu. Posle 3. maja bavili smo se formom, poput postavljanja policajca na ulaze u škole, umesto da smo se suštinski bavili decom. Jer, ako im serviramo lepe stvari i podstičemo ih na njih, to ćemo i dobiti, kao što sada dobijamo nasilje, jer ih bombardujemo nasiljem. Ako nasilje gledaju kod kuće, šta će onda drugo pokazivati u školi nego nasilje?, zaključio je Ivan Božović.

Greška po greška – medalja

Ana Dimitrijević, majka učenice koja je preživela 3. maj, rekla je da joj je najjači utisak nakon majskih tragedija – nečinjenje, a da je sve ono što se činilo bilo pogrešno. Posledice tih grešaka, koje je potom taksativno pomenula, čini joj se da su dalekosežne: na konferenciji za medije načelnik policijske uprave Beograda Veselin Milić pokazao je spisak sa imenima dece za odstrel, koji je maloletni počinilac zločina sastavio. Tako su imena targetirane dece dospela do javnosti, do raznih ljudi koji su potom mesecima deci sa spiska slali preteće poruke “da će dovršiti posao/plan koji je počinilac zločina imao. Kada se predsednik Srbije prvi put obratio javnosti povodom “Ribnikara” govorio je o uglednoj porodici iz koje dolazi počinilac zločina kakav svet do 3. maja nije video. Spisku kobnih grešaka treba dodati i odlaganje dana žalosti – zbog utakmice, a da je toga dana proglašen dan žalosti, možda se mogao sprečiti užas koji se desio u Duboni i Malom Orašju. U istom nizu je i obavest da se deca vraćaju u školu sedam dana po tragediji, u dan kada se još uvek sahranjuju žrtve zločina, dodatna bizarnost je da je planirano da se deca vrate u školu u sredu, dakle na isti dan kad se desila i tragedija, s istim rasporedom koji je bio u danu tragedije. U nizu grešaka, Dimitrijević je pomenula još dve: pomoć ugroženima i traumatizovanima najavljena je u prostorijama škole, nadomak mesta gde je zločin počinjen, a na sve to došlo je i odlikovanje načelnika policijske uprave Beograda, koji je javnosti pokazao spisak dece za odstrel. 

Leks specijalis – za nauk drugima

U istom rangu pogrešnih poteza, svakako je i odnos škole “Ribnikar” prema tragediji. Ana Dimitrijević smatra da je bilo pogrešno i to što niko nije izašao i postavio neka pravila, već je pušteno da svako radi po svom ritmu i osećaju, što je dovelo do podela, koje su dovele do drugih problema u etičkom sagledavanju cele situcije. U školi su odmah počeli da rade istraumatizovani nastavnici, kojima takođe niko nije pomogao, kao ni deci, ni roditeljima koji su u tom trenutku bili neuračunjivi od bola. Mnogi nastavnici branili su zgradu škole, iako to više nije mogla da bude škola. Škola ne može biti mesto na kojem je ubijeno devet učenika i njihov čuvar. Dimitrijević ima utisak da se zapravo čekalo da sve prođe, da bude po onoj “svakog čuda tri dana dosta”, pa da se sve zaboravi i potisne. 

A sve te greške jako bole – roditelje ubijene dece, roditelje preživele dece, sve one koji duboko osećaju ovu tragediju, istakla je Ana Dimitrijević, koja je podsetila i na vrlo važnu mogućnost – samo u jednom trenutku kratko pomenutu u javnosti, a onda potisnutu i zaboravljenu. 

“Možda se sve moglo rešiti jednim leks specijalisom, koji bi bio nauk za sve potencijalne maloletnike koji su na putu da počine neki zločin.”, zaključila je Ana Dimitrijević, uz podsećanje da se jedan krug ljudi oko porodica čija su deca ubijena mesecima borio da se zgrada, u kojoj se dogodila nezapamćena tragedija, zatvori. Na koncu je i zatvorena, uprkos šokantnom protivljenju jednog neshvatljivog dela školske zajednice samog “Ribnikara”, što takođe pokazuje da je nasilje sveprisutno i raznoliko, rekla je Dimitrijević, uz zaključak da je pogrešno ophođenje prema uzrocima nasilja, kao i korenima koji su doveli do njega, stvorilo okolnosti i za zločin maloletnog počinioca. Nažalost, posle svega, naučili smo samo da nema pomoći od institucija, nego da možemo samo da se oslonimo jedni na druge. 

Stručnjaci su morali predvideti

Učesnica tribine Branislava Kostić, doktor nauka bezbednosti, ustvrdila je odmah da su straučnjaci morali da predvide tragičan događaj, ali je problem što pravi stručnjaci, koje mi zaista i imamo, nisu u prilici da odlučuju i upravljaju krizama. Rekavši da atmosfera u našem društvu podseća na vreme uoči ubistva Alda Mora, Kostić je ocenila da onda nije ni čudo što se dešava ovakvo vršnjačko nasilje. U “Ribnikaru se desilo ciljano vršnjako nasilje, objasnila je, a ono se dešava u društvima gde je nasilje prihvaćeno i  popularizovano, gde je školsko vršnjačko nasilje dopušteno – jer nije kažnjeno, tek onda dolaze lične karakteristike ubice. 

U Americi, gde su ovakvi masakri češći, Kongres je osnovao posebno odeljenje koje se vrlo ozbiljno i temeljno bavi ovakvim traumama, a naše ministarstvo nalaže nešto za šta zna da ne može biti izvedeno, iz prostog razloga jer škole nemaju resurse, nemaju autonomiju odlučivanja, ni kodeks, a sve zajedno to nema ko da sprovede. 

Nasilje – prihvaćeno, dopušteno, popularizovano 

Kostić je podsetila na ogromnu količinu legalnog i nelegalnog oružja koje kod nas postoji. Mišljenja je da normalizaciji korišćenja oružja vode i pucanja na svadbama i veseljima. Podsetila je, takođe, da je moratorij na izdavanje oružja koji je donet posle tragedije, ukinut već krajem oktobra. Zato mi sami moramo da se čuvamo i da menjamo ono što možemo da promenimo, a to je naše razmišljanje o bezbednosti, savet je Branislave Kostić. 

Veoma je važno da onaj ko ima dozvolu za oružje mora da ga čuva daleko od maloletnika i onih koji nemaju dozvolu da ga koriste, i ne samo zato što činjenice govore da su svi maloletni počinioci zločina oružje uzeli od roditelja ili bliskih prijatelja, Niko ga nije kupio u nekoj radnji. Podsetila je i na to da deca od 16 godina danas, sama, mogu da kupe vazdušnu pušku, npr, a ni vazdušna puška nije bezopasno oružje. Nekada je i ona bila oružje vojske, podsetila je učesnica tribine. Izlaganje je završila šokantnim podacaima o količini legalnog oružja u rukama građana Srbije, ali i nelegalnog i onog koje je “legalno, ali se ipak ne zna čije je”, među kojim ima i nedozvoljenih komada, poput automatske puške.

Poslednja govornica na tribini, psihoterapeutkinja Jelena Zulević, govorila je o izbegavanju govorenja i negiranju traume kao čestom načinu reagovanja na nju, što neminovno vodi u polarizaciju društva. Kumuliranjem neobrađenih trauma dolazi do različitih društvenih ekscesa, rekla je, a u svemu tome, deca koja žive po modelima, vide da nasilje ne biva nigde sankcionisano – ni u školu, ni u medijima, ni na ulici. 

Zulević smatra da u danima posle tragedije nije toliko bilo traumatično što nije bilo idealnog odgovora na tragediju, već to što se negirala i što se nije nešto naučilo na greškama. Od tada se ništa nije promenilo, rekla je i dodala da je veliki propust našeg društva to što su ljudi s takvim traumama prepušteni sami sebi. Vreme je da više ne doprinosimo novoj traumatizaciji tih ljudi, već da ih podržimo i sačuvamo sećanje na njihovu ubijenu decu, poentirala je Zulević.

Tribinu je vodio Marko Oljača iz društva „Koraci“.