Kvadrat (sitne) duše: O pismu roditelja i memorijalnom centru u “Ribnikaru”

Piše: Bojana Nedeljković, majka deteta učenika OŠ “Vladislav Ribnikar”

Roditelji ubijene dece,kako sami kažu, će svakodnevno oživljavati svoju decu u svojim mislima i nositi ih u sebi dok su živi, a memorijalni centar će postojati za sve nas kao spas od zaborava, ali i da baš vas opomene i podseća na šta ste sve bili spremni od 3. maja do danas kako se nikada ništa slično ne bi dogodilo. Od insistiranja da se gazi po hodnicima gde su samo nedelju dana pre toga ležala ubijena deca, do otimanja kvadrata od mrtve dece za svoje sitne duše.

Neverovatno da za 100 dana niko od vas nije probao da zamisli kako je izgledao taj 3. maj drugim očima. Kapaciteti za to očigledno ne postoje i opis toga možete pročitati na svim društvenim mrežama u obliku raznih komentara:

”Mi kao društvo nismo zakazali, to pokazuje iskrena žalost hiljade ljudi za tom decom. Mi kao društvo smo samo dozvolili da su ljudi sa iskrivljenim vrednostima u svojim glavama najgalsniji”

Ljudi koji nisu zadojeni sebičnošću i ohološću i koji nemaju pogan jezik i pero svaki dan pomisle na to jutro.

***

3. maj

Jutro.

Dobili ste sumanute pozive i poruke i trčite ka školi. Ispred je gužva i mnogo ljudi i neprijatna tišina. Stojite i čekate svoje dete. Neka deca su već tu napolju, grle ih njihovi roditelji. I vi ih grlite. Sve su to naša deca. Tu su sada već i bake i deke i starija braća i mladje sestre i sve je čudno i neobično i jezivo. Imate mučninu i nadu istovremeno. Jedino što želite je da ugledate svoje dete kako izlazi iz škole. Stižu vesti o ranjenoj deci. Ali kako? Jutros vam je stigla poruka da joj je grozna frizura ili da je dežurna ili da jedva čeka slikanje za Almanah ili da danas neće da popravlja ocenu,tek je prvi dan posle praznika. Nemate čega da se plašite, pa niko ne postane mrtav u školi. Pre samo sat vremena je bilo živo i zabrinuto oko tinejdžerskih problema. Ma sad će da izađe, samo što nije. Ali bila je pucnjava. Svi vas gledaju i plaču. Nećete da vas gledaju i plaču. Objavljuju se inicajli ubijene dece i svet staje.

Vaš svet. Vaš ceo svet. Molite sve bogove da nije istina. Možda vam je dete ranjeno, ali je živo. Možda su pogrešili. Niko na svetu ne treba da izgubi dete. I dalje su vam oči uprte i pogled fiksiran samo na taj izlaz. Na izlaz školske zgrade gde se desio masakr. Samo da se pojavi! Vreme prolazi, nemate snage da pomislite na najgore, ali vaše dete ne izlazi i nikada više neće izaći. Ostajete tu samo vi i roditelji koji dele vašu sudbinu ljudi kojima su deca ubijena. Ne poznajete se svi, ali se prepoznajete. Vi ste ti. Govore vam da idete u Tiršovu, pa u policiju, pa opet u školu, pa opet i tamo i tamo i tamo… i vi idete tražeći svoje dete. Tražeći sve svoje. I na kraju taj kobni poziv iz MUP-a. Gotovo je. Nema više ničega. Dete vam je ubijeno u školi.

***

Nemoguće da niste bar ni na trenutak razmišljali ovako. Da ste u ovih 100 dana samo jednom zamislili da je 3. maj, bili biste nemi pred srećom što vam je dete živo i nemi pred bolom od pomisli da je taj dan za vas mogao da bude drugačiji. Bili biste nemi, a to je trenutno jedino bitno kada ste vi u pitanju.

Napomena: Za delove teksta koji navodi neke od poslednjih poruka dece pred smrt, autorka teksta ima saglasnost roditelja.

Članak je prenet sa portala Nedeljnik.