Katarinine drugarice

Pre 14 godina, na svet je došla jedna prelepa i predobra devojčica kojoj su dali ime Katarina. Ubrzo sam je upoznala i postala mi je jedna od prvih drugarica. A zatim i moja najbolja drugarica, moja druga polovina. Družile smo se kada bih ja dolazila kod bake i deke, pošto je živela u istoj zgradi kao i oni, pa sam jedva čekala da idem kod njih da bismo se viđale. 

U trećem razredu sam saznala da će nam u odeljenje doći dve nove devojčice. Jedna od njih je bila ona. Bila sam mnogo srećna jer ćemo se viđati svaki dan, zajedno sedeti u klupi, učiti, deliti užine, ponekad šaputati tokom časa, ali tiho, da nas niko ne čuje. 

Od tebe sam saznala šta znači imati pravog prijatelja i da sestra ne mora biti samo po krvi. Od moje male drugarice, porasla si u velikog prijatelja koji se sreće jednom u životu, ako imaš sreće. Toliko posebna na svaki način. Dobra, pažljiva, fina, uvek tu za druge, bila je Katarina. Hvala ti što si slušala svaki moj problem. Kada bi me neko pitao da od svih naših uspomena izaberem jednu, ne bih mogla, jer ima toliko puno lepih koje nikada neću moći da zaboravim. Neke od njih su bežanje od kiše i ulaženje u prvi kafić da tražimo kese kako bi ih stavili na moje čizme da se ne pokvase. Čak ponekad, i dan danas, krenem da te pozovem na putu do škole, da vidim da li ćeš doći. 

Nikada neću zaboraviti našu tradiciju da 31. decembra budemo zajedno. Kao i 1. januara. Da zajedno ispratimo jednu i uđemo u novu godinu. Jedna sa drugom, nerazdvojne. Koliko nam je bilo zabavno na neplaniranim spavanjima kod tebe… Toliko smo se smejale dok smo pravile keksiće za Kermes. Zajednička preslišavanja, izleti, tvoje spremanje za balet, pravljenje punđe. Toliko uspomena, od kojih mnoge još uvek čuvam samo za sebe. Zauvek ću pamtiti večeru 30. aprila, na kojoj smo se prelepo provele i napravile dogovor da spavaš kod mene sledeće subote. Samo da znaš, i dalje čekam tu subotu. 

Moja Francuskinjo, balerinice i anđele, srećan ti 14. rođendan. Danas ću misliti na tebe, kao i svake godine, samo što neću moći da ti dam poklon, čujem glas, ni da te zagrlim. Nadam se da si na nekom boljem mestu i da slaviš svoj rođendan sa svojim drugarima. 

Želim da znaš da te mnogo volim i nedostaješ mi, svakim danom sve više. 

Tvoja Matea

Ne, nije moj izbor da te se sećam, nije moj izbor da o tebi pišem u vremenu prošlom, nije moj izbor da se za ovih šest meseci nije dogodilo baš ništa, osim što je bol postala jača…

Najdraža moja Sunčice, najlepša Lepa Kato, najvrednija pčelice…

Još uvek verujem tvojim snovima, još uvek te vidim jasno, na vratima našeg stana kad ulaziš i unosiš ljubav, toplinu, miris čiste duše. Još uvek želim da ti kažem ono, što sam ti verovatno već rekla: Da treba da ostaneš takva! Da nastaviš putem koji si odabrala, da očekuješ od sebe (ne od drugih), da svakog dana budeš bolja, da uvek daš svoj maksimum, da veruješ u svoju snagu i posebnost! 

Moguće je da nisam imala sreću da upoznam druge devojčice, koje su slične tebi. Ali, nisam!

Samo ti si bila  istinski srećna, jer si porasla toliko da možeš uzeti Natinu haljinu, koja se njoj više ne sviđa. Samo ti si sa svog telefona uplatila novac za lečenje bolesne vršnjakinje, samo ti si želela da učiš na raspustu, samo ti si pozajmljivala po dve knjige za koje sam sumnjala da su za tvoj uzrast i vraćala ih za nedelju dana uz komentar: ,,Čitala sam ih u tramvaju do baletske, mnogo su mi se dopale…“ samo ti si želela da budeš i naučnica i balerina, samo ti si umela da proceniš ljude, situacije, prilike, kao da si odrasla. Dešavalo mi se da budem u dilemi i pomišljala sam: ,, Pitaću Katarinu, ona će biti,, jezičak na vagi“.. I bila si!

Ostala si moja mera za ispravnost, mera za lepotu, za snagu, istrajnost, za nežnost. Ostala si moja najbolja, najmlađa drugarica. Tvoja iskrenost, savesnost, trud, koji si ulagala u sve što radiš, bili su zadivljujući. 

Družile smo se često, razgovarale o svemu, pile smo čaj ,,Lady Grey„ iz naših Santoro šolja. Obe smo volele tu junakinju tvog detinjstva. Posle 3. maja obe šolje su se polomile. Kao i naša srca.

Radovala si se budućnosti, svakom novom danu. Radovala si se svom i uspehu tvojih drugova i drugarica. Uvek si, bez imalo ljutnje, govorila da je neko bolji, da više zna, da se lepo oblači, da lepo piše. ,,Ja sam mislila da si ti najlepša, najbolja, najtalentovanija, a ti si dozvoljavala da to budu i neki drugi i nekako mi uzgred dobacivala: ,,Ti tako misliš zato što me voliš, ali ja ću se truditi i jednog dana, biću poznata balerina!“ Verovala sam ti. Baš uvek sam ti verovala!

I strašno, strašno želim da vratim sećanje, na svaki, baš svaki trenutak, koji smo provele zajedno. Sećam se, rekla si mi jednom da ćeš mi prvoj otkriti ime simpatije, jer znaš da ne bih ni Aleksi odala, a zatim si dodala: “Nema veze, ako kažeš Aleksi, on ume da čuva tajnu.” Bila si prava drugarica prema tom brljivom, nestašnom dečaku, s kojim si i fudbal igrala i uvek nalazila opravdanja i ubeđivala me da je on “super”, diktirala si mu francuski i terala ga da radite domaći, odmah posle škole, da u bioskop s tobom obuče majicu s kragnicom i 

I pišem ti često, da bih tebi, tamo negde visoko izmamila osmeh i da bih sebi ovde olakšala bol. A znam da ono što se dogodilo, ono što nikada nije smelo da se dogodi, ne traži reč. Već tišinu i muk!

Tanja, Aleksina mama