Kako me je Džejn Džejkobs vratila ulici? (FOTO/ VIDEO)

Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja, predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost

„Gledam taj veliki grad

kako se budi

kako u noći treperi i nestaje

kako se prazni i puni

Po satima, godišnjim dobima

gledam kako se menja

preoblači iz kaputa i cipela

u majice i patike

Gledam kako se rađa, kako

kako po grobljima umire

gledam, gledam

gledam taj veliki grad

kako, kako u smradu tone”

(Goribor/Grad)

U predvečerje, dok se Bor prepušta onoj čudnoj tišini između radnog dana i noći, šetam ulicom koja vodi do moje osnovne škole. Trotoar je širok tačno onoliko koliko je neko odmerio da bude dovoljno — za jednog čoveka. Na trotoaru je parkiran automobil. Vlasnik je očigledno smatrao da je ovo mesto za njegovog čeličnog prijatelja. Nema mesta za dečicu koje će sutra ujutru ovuda trčati sa rancem na leđima.

Kako sam izašao na glavnu ulicu ugledao sam majku sa ćerkicom kako zabrinuto stoje na ivici trotoara, neodlučno gledajući u ulicu sa četiri saobraćajne trake. Semafor im je u tom trenutku davao osam sekundi. Osam sekundi da pređu oko petnaest metara. Osam sekundi da odluče da li da pretrče ili da sačekaju sledeći ciklus.

Semafor kao mašina uvek nagrađuje drugu mašinu — automobil, dajući mu više vremena. Nije semafor tu problem. Njega je projektovao čovek koji je izgubio svoju ljudsku suštinu. Ovo je priča o toj suštini, jednoj knjizi i borbi protiv takvih ljudi.

Pomenuta scena na ulici me je naterala da po drugi put sa police uzmem knjigu Smrt i život velikih američkih gradova. Na korici ima mrlju od kafe — ostatak jednog prepodneva i uspomene na život u  studentskom domu Karaburma. Gledajući u korice razmišljam, ponekad te knjige ne pronalaze i ne dozivaju slučajno, već dolaze kao odgovor na pitanja koja svakodnevno sebi postavljaš. Nije to bila literatura iz struke, niti obavezna lektira u školi. Ova knjiga je simbol urbane revolucije. Ne one bučne, ne one koja gori na trgovima, već one tihe, ali neizbežne — revolucije koja ulicu vraća ljudima.

Džejn Džejkobs je rođena 4. maja 1916. godine u Skrantonu, u saveznoj državi Pensilvaniji. Nije bila urbanista, nije bila arhitekta, niti saobraćajni inženjer. Bila je novinarka i publicistkinja, a po životnom pozivu — revolucionarka. I hvala Bogu na tome. Da je bila deo struke, možda bi poverovala da su gradovi skup pravila, regulacija i zgrada. Možda bi učila o gradovima iz ptičje perspektive, kao o mapama, a ne o živim organizmima. A ona je stajala dole, na zemlji, među decom, penzionerima, dostavljačima, komšijama i psima. Među onima koji zaista žive i stvaraju grad. I to ju je učinilo nepogrešivom u stavovima, idejama i razmišljanjima. Tako je postala besmrtna.

Džejnine „oči na ulici” — to je jedna od najsnažnijih metafora koju nam je ostavila. To nisu kamere. Nisu policajci. Nisu znakovi zabrane. To su prodavačice u radnji na ćošku. Penzioneri koji sede na klupi. Komšinica koja iznosi đubre. Deca koja se igraju ispred zgrade. Oči na ulici su garancija života. Ne kao kontrola, već kao prisutnost.

Džejn je tvrdila da sigurnost ne dolazi od izolacije i zatvaranja, već od toga da ljudi vide jedni druge. Da se poznaju, makar pogledom. Da prostor nije pust. Da neko uvek gleda. Ne da bi prijavio, već da bi prepoznao. Da bi reagovao. Da bi bio tu. Grad koji ima oči na ulici je grad koji ima imunitet. On ne traži represiju, on se brani prisustvom.

U društvu koje svesno proizvodi nepoverenje, otuđenje i ograđivanje, „oči na ulici” su čin otpora. One su dokaz da se zajednica ne gradi na uniformi, već na susretu. Na svakodnevnici. Na ritmu poznatih lica. Ulice sa očima su ulice sa dušom. 

Oči ulice su postale sintagma koja se smatra njenim zaštitnim znakom i najsnažnijim uporištem njenog socijalnog koncepta i pogleda na svet.

Ovde bih sada izdvojio jedan citat iz knjige, citat o kom vam neće pričati na Saobraćajnom fakultetu: „Ulice u gradovima služe mnogo čemu drugom osim što obezbeđuju protok vozila, a gradski trotoari — delovi ulica namenjeni pešacima — služe mnogo čemu drugom osim što omogućavaju prolaz pešaka. Njihovo korišćenje je povezano sa saobraćajem, ali se ne može poistovetiti s njim, i oni su sami po sebi isto toliko bitni za pravilno funkcionisanje gradova kao i saobraćaj.

Gradski trotoar sam po sebi ne predstavlja ništa. On je prosto jedna apstrakcija. Dobija smisao tek u sprezi sa zgradama i drugim elementima u prostoru koji imaju različitu namenu i nižu se duž njega ili duž drugih trotoara u njegovoj neposrednoj blizini. Isto bi se moglo reći i za ulice, u smislu da se one koriste i u druge svrhe osim što se njihov središnji deo koristi za kretanje vozila. Ulice i njihovi trotoari, najvažniji javni delovi grada, su najvitalniji delovi grada. Na šta pomislite kad se pomene grad? Pomislite na ulice tog grada. Ukoliko su ulice zanimljive, onda je i grad zanimljiv. Ako ulice deluju dosadno, i sam grad izgleda dosadno.”

Više o ulici koja je od javnog dobra postala centar kapitalističke nepravde pročitajte na narednom linku.

Knjiga Smrt i život velikih američkih gradova objavljena je 1961. godine. Džejn ju je pisala iz lične nemoći i ljudske potrebe da odgovori na ono što je tada haralo američkim gradovima — modernističko, autoritarno planiranje koje je razaralo žive gradske četvrti pod izgovorom „obnove”, „razvoja” i „funkcionalnosti”. Živela je u Grinič Vilidžu u Njujorku i gledala kako se u ime progresa briše sve ono što je činilo grad živim — lokalne prodavnice, raznovrsne zgrade, mešovita upotreba prostora, ljudska gustina i raznolikost i svakodnevni haos koji je zapravo činio red.

Pisala je iz otpora, iz bola, iz ljubavi. Bila je svedok zločina koji se događa svakog dana — ulice su gubile svoju suštinu i moć zajedništva, gradove su projektovali i planirali ljudi koji u njima nisu živeli. Nije ćutala.

Njena knjiga je bez grafika, tabela i složenih statističkih modela, puna je opservacija iz svakodnevnog života. Napisala je ono što niko nije smeo — da je stručna „elita” pogrešila. Njen najveći otpor bio je protiv tada dominantnog modela „čistih zona” — ideje da treba odvojiti stambene, poslovne i trgovinske delove grada. To stvara mrtve zone, pisala je. Naselja, kvartovi, blokovi treba da imaju više funkcija, da u istoj zgradi ima stanova, prodavnica i kancelarija. Tako ta ulica, kvart ili blok živi ceo dan.

Kada je Robert Mos, moćni gradski planer, predložio da se njeno naselje sruši da bi napravio mesto autoputu, na scenu je stupila gospođa Džejkobs — dobri duh ulice. Predvodila je lokalni otpor, mobilisala zajednicu, pisala peticije, organizovala proteste — i na kraju pobedila. Zahvaljujući toj borbi, čitavi delovi Njujorka su sačuvani od destrukcije. 

Bitno je istaći da je Mos smatran „master builder”-om, čovekom koji je verovao u modernizam, automobile, i velike infrastrukturne projekte koji su često zanemarivali potrebe lokalnih zajednica. Jednom rečju, čovek iza koga je stajala politička moć i krupan kapital.

Džejkobs je na kraju i uhapšena 1968. godineu Njujorku, tokom jednog od protesta protiv izgradnje autoputa. Optužena je za izazivanje nereda, uništavanja javne dokumentacije i ometanja rada javne institucije. Kada optužite vlasti za korupciju, zloupotrebu, manipulaciju i ignorisanje glasa zajednice — dobijete hapšenje. Zvuči poznato?

Ovo je bio jedan od najvažnijih urbanističkih sukoba u dvadesetom veku. Ovaj sukob je oličenje borbe između tehničko-autoritarnog urbanizma odozgo i ljudskog, participativnog urbanizma odozdo. Mos je simbolisao viziju grada prilagođenog automobilima, dok je Džejkobs branila grad prilagođen ljudima. On je gledao odozgo — u mapama, grafikonima, saobraćajnim brojkama. Ona je gledala sa ulice — u očima ljudi, u spontanosti života, u neformalnim pravilima zajednice. Njihov sukob nije bio samo lični, već ideološki i paradigmalni. Takav vid sukoba i danas odjekuje u mnogim gradovima širom sveta.

Danas kada god se osećam obeshrabreno — kada investitori betoniraju neki park ili zelenu površinu, kada kreatori saobraćajne politike ukidaju biciklističku stazu ili iscrtavaju parking mesta na trotoaru, kada nam vlasti kažu, žao nam je, ali „nema prostora” za decu, tu smo planirali tržni centar i sl.  Setim se kako je jedna žena bez diplome iz arhitekture, urbanizma i saobraćaja uspela da zaustavi autoput. Otpor je moguć.  Hvala joj na toj lekciji.

Prava društvena promena dolazi uvek odozdo, od ljudi koji se organizuju i bore zajedno. Odozdo — sa ulice, iz gužve, iz borbe. Sedamdesetih godina prošlog veka u Holandiji je formiran pokret „Stop ubistvu dece”, koji je pokrenuo saobraćajnu revoluciju više na linku. Devedestih godina u San Francisku je pokrenut globalni biciklistički pokret „Kritična masa” više na linku.

Dok su planeri gledali gradove sa visine, Džejkobs je gledala sa nivoa ulice. Videla je ono što oni nisu — da su uske, krivudave ulice zapravo bezbednije od širokih bulevara. Da su male prodavnice na uglovima prirodni čuvari kvarta. Da su klupice ispred zgrada mesta gde se stvara zajednica. Ona je prva koja se pobunila protiv onog što mi danas zovemo investitorski urbanizam. 

Kada sam prvi put pročitao tu knjigu, nešto u meni se nepovratno promenilo. Do tada sam i sam, iako sa kritičkom svešću, poneo nasleđe „planiranja” koje su me učili na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. Učio sam da se saobraćaj rešava putem širih kolovoza, više traka, bržih tokova. I onda me je Džejn ošamarila — rečima, argumentima, uličnom mudrošću. Pokazala mi je da brzina nije uvek napredak, da veći kapacitet motornog saobraćaja može biti nevidljivo nasilje, da se sigurnost ne meri saobraćajnom signalizacijom i opremom, već prisustvom života na ulici.

Kako je Džejn govorila: „Nisu televizija ni ilegalne droge, već je automobil bio glavni uništavač američkih zajednica.” Često je kritikovala mit o automobilu kao rešenju. Što šire ulice gradite, više automobila će privući, upozoravala je. A onda ćete opet imati gužve, samo sa više betona.

Više o mašinofiliji i zavisnosti od automobila pročitajte na narednom linku.

U jednom od svojih brojnih intervjua, Džejkobs je izjavila: „Nisam stručnjak. Ja samo gledam.” Ta jednostavna rečenica sadrži ključ njenog genija — sposobnost da vidi ono što školovani urbanisti, arhitekte i saobraćajni inženjeri ne vide. Da vidi „ulicu” umesto „saobraćajnice”, „zajednicu” umesto „stambenog bloka”, „život “ umesto „urbanističkog plana”.

Naš problem nije nedostatak stručnosti — već nedostatak „gledanja i posmatranja”. Projektanti grade za automobile, investitori za profit, a niko za onu devojčicu koja svakog jutra trči da stigne u školu pre nego što semafor promeni boju. 

Džejkobs nas uči da gradovi nisu problem inženjeringa. Oni su ogledalo naših vrednosti. Dokle god cenimo parking mesta više od dece koja se igraju, bićemo zarobljeni u istim greškama koje je ona osudila pre više od šezdeset godina. Ulice imaju svoju logiku koja nema nikakve veze sa onim što stručnjaci crtaju i unose u svoje planove. Ono što naši stručnjaci nikako da ukapiraju je, gradovi postoje zbog onoga što se događa između zgrada, ne zbog samih zgrada.

Ona mi je pokazala da ulica nije tehnička jedinica, već kulturna i politička činjenica. Da trotoar nije samo površina, nego prostor susreta. Da je trgovinska radnja na ćošku važnija za bezbednost nego deset patrola saobraćajne policije. Da raznolikost ulica, naselja, kvartova i blokova nije estetski hir, već uslov života. Da monotonija ubija. Da su deca na ulici znak zdravlja, a njihovo odsustvo — tihi alarm umiranja.

Više o ulici kao simbolu društvene nepravde pročitajte na narednom linku.

Ipak, njen glas nije naišao na dobrodošlicu među „stručne krugove”. Urbanisti, arhitekte i saobraćajni inženjeri tog doba – deca modernizma dočekali su knjigu sa podsmehom, čak i prezirom. Zamerali su joj što nije deo struke, što ne koristi „naučnu metodologiju”, što piše previše emotivno. Ali u tome je bila njena snaga. Nije bila zarobljena u pravilima. Nije pisala iz kule od slonovače i iz zone komfora i profita. Pisala je iz prizemlja, iz prizora svakodnevnog života, iz dodira sa ulicom. I to je ono što struka tada — a ni danas nije mogla da oprosti.

Ovde mi je prilika da ponovo pozovem Džejn među ove redove, ipak je ovo tekst o njoj: „Kadgod su i gdegod su društva cvetala i prosperirala a ne stagnirala i propadala, kreativni i radno aktivni gradovi bili su jezgro fenomena. Zapušteni gradovi, propadajuće ekonomije i gomilanje socijalnih problema putuju zajedno. Kombinacija nije slučajna! ”

U svetlu Džejn Džejkobs, moji pogledi su se jasno izoštrili. Više nisam gledao na ulicu iz perspektive protoka motornih vozila, već iz ugla ljudskih odnosa. Više me nisu zanimali koridori motornog saobraćaja, nego tragovi koje svaki stanovnik grada ostavlja. Počeo sam da slušam grad kao što se sluša telo — gde boli, gde koči, gde ne cirkuliše krv. Jer grad je krvotok, a mi smo njegove žive ćelije.

Ova knjiga mi nije dala odgovore, već mi je dala instrumente da ne prestajem da pitam i da se pitam. Da sumnjam u sve što izgleda logično, a prazni i uništava grad. Da verujem više komšinici i radnici u prodavnici kod moje zgrade nego nekoj inženjerskoj komori. Da tražim puls ljudi umesto buke motornih vozila.

Džejkobs me je naučila da je svaki veliki plan koji ignoriše svakodnevicu — nasilje. Da su zoniranje, funkcionalna odvajanja i sterilna igrališta znak da je neko prodao grad investitorima, a kupio tišinu i mrtav prostor. Da su „uređeni” gradovi često najopasniji — jer u njima više nema spontanosti, nema greške, nema života. Samo simulacija stvarnosti.

Zato ja danas, kada pišem, kada govorim, kada predajem, nosim Džejn sa sobom. Ne kao citat, već kao način gledanja. U njenom duhu pišem o klasnom ratu u saobraćaju, o deci koje grad izbacuje sa trotoara, o automobilu kao ideologiji, o osobama sa invaliditetom zarobljene u nepokretnosti. Ona me je naučila da je svaka raskrsnica ideološka, svaki trotoar politika, svaki park dokaz ko ima, a ko nema pravo na postojanje.

Više o mobilnosti kao klasnoj privilegiji pročitajte na narednom linku.

Oni koji je danas čitaju, čitaju budućnost grada. Jer svet koji je ona opisala nije nestao — on je tek sada došao do nas. Njeni neprijatelji su i dalje među nama: arhitekte bez osećaja, planeri bez empatije, saobraćajni inženjeri kao lobisti autoindustrije, političari bez obraza. I dalje nam prodaju rešenja koja rešavaju problem automobila, a ne čoveka. I dalje nas mere brojevima, kvadratima, betonom, i konjskim snagama.

Ali ako imamo Džejn, imamo šansu. Njena ulica je i dalje tu, negde, pod slojevima betona, pod parkiralištima, pod tržnim centrima. Treba je otkopati. Treba je vratiti ljudima. Treba je staviti na pozornicu.

Zato i pišem ovaj tekst. Znam da nismo zarobljeni zbog nemanja rešenja, već zbog toga što smo zaboravili da pitamo prave ljude. Džejn je pitala. I slušala. I zapisala ono što drugi nisu smeli. Zato njena knjiga ne stari. Jer ulica, ako joj dozvolimo, uvek zna kako da živi i kako da nam se vrati.

Džejn Džejkobs nas je napustila 25. aprila 2006. godine u Torontu, gde se preselila tokom Vijetnamskog rata, zajedno sa porodicom. Nije ostavila iza sebe teoriju — ostavila je nadu i viziju. Ostavila je grad po meri čoveka. Onakav kakav može biti, ako ga gledamo očima, a ne inženjerskim alatima. Ako ga živimo, a ne upravljamo njime.

Čitajte Džejn. Ne da biste se složili sa njom. Nego da biste videli grad. I da biste, jednom zauvek, shvatili: smrt grada ne dolazi od haosa, već od prevelike kontrole. A život — od haosa koji je smislen, koji je ljudski, koji je pun. Sa svake stranice njene knjige provejava, što bi rekao Viktor Frankl, nečujni vapaj za smislom.

Prošlo je devetnaest godina otkako nas je napustila gospođa Džejkobs — naš dobri duh ulice.  U Srbiji je njena ključna knjiga poslednji put objavljena 2011. godine. Od tada — tišina. Nema je u knjižarama, nema je na panelima, nema je u planerskim diskursima. Ne govori se o njoj u medijima, ne spominje se na stručnim skupovima. Tribine posvećenih njenom radu – ne postoje. A u političkim strukturama, čini se, jedva da i znaju da ova knjiga postoji. 

I za kraj, evo šta sama Džejn kaže o knjizi: „Ova knjiga je napad na uobičajeni urbanizam i rekonstrukciju grada. Ona je takođe, pretežno, pokušaj da se izlože novi principi urbanizma i rekonstrukcije grada, drugačiji ili čak suprotni onima koji su trenutno zastupljeni svuda, od škola za arhitekturu i urbanizam do nedeljnih podlistaka i ženskih časopisa. Moji napadi nisu zasnovani na verbalnom pretresanju o metodama rekonstrukcije, niti cepidlačenju o onome što se smatra modernim u projektovanju. To je pre napad na principe i ciljeve koji su oblikovali moderni ortodoksni urbanizam i gradsku rekonstrukciju. Izlažući različite principe, ja ću uglavnom pisati o običnim, svakidašnjim stvarima: na primer, koja vrsta gradskih ulica je bezbedna, a koja to nije; zašto su neki gradski parkovi divni,  a drugi su klopke zločina i mišolovke smrti; zašto neki sirotinjski delovi grada to zauvek ostaju, a drugi se regenerišu, uprkos finansijskoj i pravnoj opoziciji; šta nagoni trgovačke i poslovne četvrti da izmeštaju svoje centre; šta je — ako to uopšte postoji — zajednica susedstva u gradu, i kakva je uloga — ako je uopšte imaju — lokalnih zajednica u velikim gradovima. Ukratko, pisaću o tome kako gradovi funkcionišu u stvarnom životu, jer je to jedini način da se otkrije koji principi u urbanizmu i koji poduhvati u okviru rekonstrukcije mogu da unaprede društvenu i ekonomsku vitalnost u gradovima, a koji poduhvati i pincipi ove karakteristike umrtvljuju.”

Hvala ti Džejn.