Jama – Epizoda 1: Ugalj i crnina
Izvor: CINS
Novinar, scenarista i voditelj: Stefan Marković
Novinarka i voditeljka: Jovana Tomić
Urednik: Vladimir Kostić
Snimanje i dizajn zvuka: Dejan Tomka
Originalna muzika: Rade Sklopić
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS)
Podrška u realizaciji: Podcast.rs
Transkript intervjua: Sara Sekulić
Advokat: Slobodan Kremenjak
TRANSKRIPT
[Kratka napomena za slušaoce: Ovaj podkast sadrži detalje koji mogu biti uznemirujući. Takođe sadrži i vulgaran jezik.]
[Zvuk rudnika]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ova priča počinje ispod zemlje. Tačnije nekoliko stotina metara pod zemljom, u podzemnom rudniku mrkog uglja Soko. 1. april 2022.
Ponoć je prošla i Sokobanja je uveliko spavala. Još nije vreme turističke sezone, a Sokobanja je van sezone prilično mirno mestašce. Mnogo puta sam bio tamo. Leti ne možeš da nađeš stolicu u kafanama iz kojih trešti muzika, ma ne možeš ni da prođeš kroz šetalište koliko ljudi ima.
Ali van sezone je mirno kao i bilo koja druga varošica u Srbiji.
Pa svuda osim u rudniku koji se nalazi na samo 12 kilometara od centra banje.
Tamo je živo. Brundaju trake koje izbacuju ugalj na površinu, ventilatori, radnici se dovikuju, čuje se zvuk metala… Sa zvučnika postavljenih po jami čuje se glas dispečerke.
RUDAR: Emina, da li su ti se javili vetraši?
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: E, jesu, rekli su da premazuju pregradu.
RUDAR: Dobro…
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Emina Milovanović Stamenković, dispečerka u rudniku Soko koja komunicira sa rudarom. Njen posao je da sa površine prati stanje gasova u rudniku i da na ekranima prati situaciju u rudniku.
Dispečeri su u stalnoj komunikaciji sa rudarima pod zemljom. Govore im ako se pojavi neki gas ili nestane struja ili se pojavi bilo koji drugi problem. Znaju i da se našale. Ponekad rudare obaveštavaju o vremenskim prilikama, da li je pobedio Đoković i takve stvari.
Za rudare koji rade bez mobilnih telefona, dispečeri su jedina veza sa svetom.
Tako je bilo i tog jutra. 3. smena je neumorno radila.
Jedan broj rudara radio je na otkopu koji je otvoren samo 15-ak dana ranije.
Rad je tekao manje više uobičajeno… pa sve do 4 sata i 2 minuta.
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: Halo!
RUDAR: Kaži.
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: Imate metan iz otkopa 1.53.
RUDAR: Kaži.
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: Imate metan iz otkopa 1.54.
RUDAR: Ništa te ne razumem.
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: Imate metan iz otkopa 1.54.
RUDAR: (Nerazumljivo)
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Kao što čuješ, u 4 sata i dva minuta, metan na otkopu, mestu odakle se vadi ugalj, bio je 1.54%.
Kada je metan na otkopu u rudniku iznad 1.50%, obustavlja se rad. Odnosno, tako bi trebalo. Takva su pravila. Jer taj gas je užasno opasan. Lako zapaljiv, eksplozivan, nije otrovan, ali potiskuje kiseonik i vrlo brzo rudari mogu da se uguše.
Samo sedam minuta od ovog poziva, metana je bilo toliko u tom delu rudnika, da kiseonika skoro da nije ni bilo. Za neke rudare, spasa nije bilo.
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: Halo!
RUDAR: Kaži, Emina.
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: Kaži mi, je l’ su izašli svi sa VN3?
STEFAN (NARACIJA): VN3 vodi ka novom otkopu gde su rudari vadili ugalj. Mestu gde je izbio metan.
RUDAR: Nisu, Emina. Nisu. Imamo mrtvi ljudi, pogušeni. Nek dođe pomoć još.
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: A je l’ se zna koliko? Šta se dešava?
RUDAR: Ne zna se tačan broj. Još se ne zna.
EMINA MILOVANOVIĆ STAMENKOVIĆ: Šta?
RUDAR: Ne zna se tačan broj. Ništa.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Tog jutra od metana se ugušilo osam rudara. Njih 20-ak bilo je povređeno.
DRAGANA JOVANOVIĆ: Jedino što znamo je da je došlo do proboja metana i da su se oni ugušili, bukvalno da je smrt nastupila istog trenutka. To je sve što ja znam.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovako o nesreći govori Dragana Jovanović, supruga Bojana Stajića Boke. Rudara koji je sa još sedam svojih kolega poginuo u rudniku Soko.
DRAGANA JOVANOVIĆ: Kažem šta ako je metanska jama, ‘ajde sad svi neka poginu. Valjda treba idu da rade, kao na svako radno mesto. Da odu da zarade tu platu i da se vrate porodicama kući. Nije izgovor metanska jama. Znam da nisu imali nikakave uslove za rad, znam kako su ih tretirali dole, da su oni samo broj za njih.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pa kako su ih tretirali?
Kakvi su uslovi za rad u rudniku?
I ono što je najvažnije, da li je neko odgovoran za smrt osam rudara kao što to smatraju porodice ili je to ipak viša sila kako tvrdi Tužilaštvo i rukovodstvo rudnika?
A moja koleginica Jovana Tomić i ja rešili smo da ovo istražimo i da i sami poput rudara uronimo u jamu u kojoj se skriva istina.
[Uvodna špica]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković. Ovo su Tragovi. Druga sezona: Jama.
U ovoj sezoni Jovana Tomić i ja istražujemo šta se dogodilo rano ujutru 1. aprila 2022. godine kada je poginulo osam rudara u rudniku Soko. Kroz intervjue sa onima na koje je direktno ili indirektno uticala ova nesreća, potragu za odgovornima, kroz analizu dokumentacije i jedno dugo putovanje automobilom po rudarskim mestima pokušavamo da odgovorimo na pitanja koja sve muče:
Da li je zaista u pitanju viša sila, kako uporno tvrdi tužilaštvo ili… ipak postoji nečija odgovornost? I čija?
Epizoda 1. Ugalj i crnina.
[kraj uvodne špice]
GPS: Posle osam stotina metara, izađite na izlaz desno.
[zvuk automobila]
GPS: Izađite na izlaz desno.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Bio je decembar 2022. Prošlo je skoro devet meseci od nesreće. Jovana, ja i naš urednik Vladimir Kostić popakovali smo mikrofone, snimač, laptopove i seli u auto.
GPS: Izađite na izlaz desno.
(Proba mikrofona) STEFAN MARKOVIĆ : Jedan-dva. Je l’ se čujemo. Ček. Jovana, kaži nešto.
JOVANA TOMIĆ: Test, test. Je l’ radi to?
STEFAN MARKOVIĆ: Pa malo probija.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Jovana je zapravo odmah posle nesreće počela da prikuplja dokumentaciju i podatke. Sumnjali smo da stvari baš i nisu tako jednostavne kako se predstavljaju u javnosti.
I… ispostaviće se da smo u pravu.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Mene je vest o nesreći baš pogodila. Interesovalo me je ko su ljudi koji su poginuli, kakav život zapravo žive rudari u Srbiji ali, pre svega, želela sam da do detalja saznam šta se dešavalo tog jutra u jami.
A da bismo shvatili sve to, morali smo da odemo tamo. Da se upoznamo sa porodicama poginulih rudara. Prva stanica nam je zato bio Aleksinački Rudnik, malo mesto, odakle je rudar Bojan Stajić. Kada je poginuo imao je nepunih 34.
Iza sebe je ostavio bebu od mesec i po dana i suprugu Draganu.
DRAGANA JOVANOVIĆ: Ah, pa mi smo se upoznali sasvim slučajno, na Fejsu. I cela ta naša priča je bila jako čudna, jako neobična i koga god da pitate ovde bili smo nešto posebno i na poseban način smo i završili. Nažalost.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Kada smo mi upoznali Dragana bila je sva u crnini. Oko vrata joj je visila crna marama, onakva kakva se viđa u manjim mestima kod žena koje žale.
U drugoj sobi spavao je Lav. Njen i Bojanov sin.
Pokazala nam je fotografiju uslikanu dan pre nesreće na parkingu tržnog centra u Nišu. Na slici Bojan, Lav koji je tada bio star tek četrdesetak dana i Dragana.
Dragana se promenila od tada. Onako kako samo tragedija može da promeni čoveka. Osmeh su zamenile suze. Lice joj je natečeno i ispijeno od plača.
DRAGANA JOVANOVIĆ: I krivo mi zato što u trenutku kad smo najsrećniji bili, kad je on bio najsrećniji kad ne mogu da vam opišem taj period. I ispratim ga u treću i dočekam ga u kovčegu. Ma i sad mi neshvatljivo, nepojmljivo. Kakvi, gore kad odem na groblje, gledam onu sliku, gledam spomenik ja to ne mogu uopšte da shvatim. Uopšte. Gledam dete, a dete preslikao oca. Znači svaku crtu mu je skinuo. To mi je još teže.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Iako je iz Niša, Dragana je tada živela u Aleksinačkom Rudniku. Tako se zove naselje nadomak Aleksinca, a ime je dobilo, razume se, po rudniku. Bilo je to nekad živo mesto, a onda se 1989. dogodila najveća rudarska nesreća na ovim prostorima.
Poginulo je 90 rudara. I onda je sve stalo.
DRAGANA JOVANOVIĆ: Nije hteo nigde nigde ni da živi na drugom mestu osim na Aleksinačkom Rudniku, a radio je na rudniku Soko. On je voleo Niš i sve to stoji, ali nekako bio vezan za ovo mesto i da mu ovde dete odrasta i negde, ne negde ja sam to prihvatila sve je to okej.
Ovde se na svakom koraku vidi trag odumiranja. Na oljuštenim fasadama, na ispucalom asfaltu, na zatvorenim lokalima. A nekada je tu radio i hotel.
Pa iako je to mesto bez neke naročite perspektive, Bojan ga je baš voleo.
Bojan je voleo još jednu stvar – svoj posao.
DRAGANA JOVANOVIĆ: Kažu da to uđe pod krv, uđe pod kožu da. Kol’ko puta sam ja pričala sa Bojanom reko daj ajde više kaže ti ne znaš kad mi dole ponesemo ono što ponesemo od hrane i sa onim prljavim rukama crnim kad mi to međusobno delimo. Ti ne znaš taj osećaj. Znači, bukvalno kad priča o svom poslu kao da je ne znam, neko direktorsko mesto. Prosto neverovatno.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali tog 31. marta nije mu se išlo na posao.
DRAGANA JOVANOVIĆ: E te noći mu se nije išlo na posao. Mi smo bili u Nišu i to nam bila prva šetnja sa bebom i poslednja. I uopšte mu se nije išlo i onda je zvao šefa da li ima višak šihte,
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Šihte su smene u rudarskom žargonu. Pošto mu je šef rekao da nema viška slobodnih smena, Bojan se spremao da krene u treću.
DRAGANA JOVANOVIĆ: I pođe do vrata, poljubi mene i bebu, pođe do vrata i ponovo se vrati poljubi bebu i ode. Bukvalno ni vrata nije zatvorio samo kaže zaključaj dva puta i čuvaj Lava.
[emotivna tema]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dragana i Bojan su imali tradiciju: kada stigne na posao i kada završi sa poslom, pošalje joj poruku.
DRAGANA JOVANOVIĆ: I tad isto, ta poslednja poruka je bila volim vas i čuvaj Lava. I to čuvaj Lava sad kad gledam ja sam mislila čuvaj ga do ujutru dok ne izađe, nisam znala da to ustvari čuvaj ga nadalje.
[reklama]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dok se u rudniku dešavala katastrofa, Dragana je bila sa bebom.
[tenzična muzika]
DRAGANA JOVANOVIĆ: Ja sam bila pored bebe, beba je tada imala 43 dana, ja sam njega uporno zvala telefonom. Prvo ujutro oko 6 sati meni je bratanac poslao poruku, samo je pitao kad radi Boka. Znam da nisam ni odgovorila, pozvala sam ga i rekla sam mu da je na poslu. Kaže je l’ sad otišao u prvu. Rekoh ne, u treću. Au, odmah ga zovi, zovi ga što pre. Ja ne znam šta se dešava uopšte. Zovi kaže bila neka nesreća u rudniku, ima mrtvih.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Na 10 kilometara odatle, u selu Subotinac, druga ulica desno od seoskog groblja, stanuje Sanja Trivunac. Ima dve ćerke i supruga Nenada. I Nenad je baš kao i Bojan tog dana bio na otkopu u rudniku Soko.
JOVANA: Dobar dan, Jovana.
SANJA TRIVUNAC: Sanja.
STEFAN: Stefan, drago mi je.
SANJA: Sanja. Ne morate da se izuvate…
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sanja stanuje u prelepo sređenoj kući. U dvorištu novogodišnji ukrasi. Decembar je i praznici su pred vratima…Ali oni teško da donose neku radost.
U dnevnoj sobi porodične fotografije. Na njima je i Nenad. Visok čovek. Snažan. Nasmejan.
SANJA TRIVUNAC: Mnogo dobar. Znači stvarno, ja sam njemu pričala i dok je bio tu kao pričali sam mu budi malo bezobrazan, budi malo pokvaren. Nemoj da dozvoljavaš, mnogo je bio mekan. Mnogo je bio popustljijv. Ko god da ga nešto pita, može. Ajdemo, hoću. Ništa mu nije bilo teško. Mislim koga god da sretnete u selu, u Aleksincu, samo ćete da čujete nešto lepo. Kao otac, kao roditelji kao suprug i kao čovek i kao drug i kao brat i kao sve.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Nenadov brat je takođe rudar. Radio je u istoj jami. 31. marta radio je u drugoj smeni. Sa Nenadom se sreo ispred rudnika. Pozdravili su se rudarskim pozdravom: „Srećno“.
SANJA TRIVUNAC: Mahnuo mu. Baš on priča, mahnuo mi, srećno, srećno. Pozdravili smo se i on ode, ja dođem kući.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Ali porodicu Trivunac je tog dana sreća mimoišla.
[tenzična tema]
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): 1. aprila u sedam ujutru Sanja je spavala. A onda je zazvonio telefon.
[zvuk telefona]
SANJA TRIVUNAC: Ja znam samo da sam se tog jutra, to jest, jetrva me probudila pozivom, kao „šta radiš?“. Ja kažem, još spavam, rano je, sedam sati i ona mi prekinula vezu. Međutim, ona mene zove ponovo i ja vidim da nešto nije u redu. I ona meni kaže „budi jaka, nešto se desilo“.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): „Budi jaka. Nešto se desilo“. Reči koje lede krv u žilama.
Sanja je sa svojim ocem, koji je takođe rudar u penziji, pošla ka Sokolu.
SANJA TRIVUNAC: Onda smo stigli na rudniku, pustili nas da uđemo u onde njihovu kako se zove, dvorište. Ja sam videla da su ljudi uznemireni. Plaču. Znači atmosfera je bila katastrofa. Kišica prska, hladno. Ono tmurno vreme je ubitačno.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sve što je Sanja osećala tamo ispred rudarskog okna bio je strah.
SANJA TRIVUNAC: Samo strah kakav će da izađe. Ja sam rekla, nek izađe polomljen da kažem, lupam gluposti, samo da je živ. Znači nebitno kakav god jer ja takav poso radim da sam se sa svim i svačim susretala da kažem kakav god mi ćemo da ga pazimo. Znači tu će da bude sa mnom, sa decom, samo da izađe živ. Bez noge. Bez noge. U tom trenutku ja nisam znala, jesam čula izbio metan, ali ja sam mislila da je to nešto palo i da ih potpralo. Ja nisam shvatila da je to bio gas koji ih je ugošio.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Sanja je primetila pogrebna kola. Ali nije ni pomišljala da će u njima biti odvezen i njen Nenad.
SANJA TRIVUNAC: Ja pitam oca zašto su ovi došli. Mislim, nisam se ni nadala da ima mrtvih. I on kao, verovatno mora tako. Mislim, i on je ćutao sve dok je mogao. I ja već sam počela tu da sumnjam. Međutim, kad sam videla 8 pogrebna vozila meni je sve jasno. Jer sam znala da su osmorica dole.
[vesti]
TATJANA ALEKSIĆ: Ponovo idemo do rudnika Soko, gde se jutros desila nesreća u kojoj je stradalo osam rudara, 18 je povređeno. Tamo je naš reporter Milan Stojanović. Milane, šta se… šta se trenutno dešava?
MILAN STOJANOVIĆ: E, pa, evo, Tanja, upravo u ovim trenucima su izvučena tela iz jame, poginulih rudara. Osam ih je, podsetiću. I kreću automobili, ako se ne varam, pogrebne opreme, prema ovom izlazu. Zbog toga smo morali i da se pomerimo, jer nas policija pomera. Dakle, sa ovog mesta gde se nalazimo, ispred samog rudnika.
Čini se da je ovo neki trenutak kada i porodice ispraćaju. Neki članovi jesu pored ovih automobila pogrebne opreme.
[tenzična tema]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da bi bolje razumeo šta se dešavalo te noći, spustićemo te u jamu.
[zvuk rudarskog lifta]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pokazaćemo ti iz ugla jednog rudara kako je u tim trenucima bilo tamo dole.
JOVANA TOMIĆ: Možeš samo da se predstaviš?
SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ: Zovem se Dimitrijević Slađan. Imam 33 godine, selo Dugo polje kod Sokobanje. Radio sam u rudnik Soko. Učestvovo sam u nesreći koja se desila 1. aprila.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Slađan je onako baš drag čovek. Znaš one ljude za koje kažeš da mu se i oči smeju. I ovako dok razgovaramo sa njim, ne bih rekao nikada da je preživeo strašnu traumu. A jeste.
SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ: Sanjao sam tako, sanjam te ljude koji su te noći preminuli. Sanjam jamu, znači kako radim s njima. Ovo konkretno sam sanjao više puta ovog šefa našeg, tog smenovođu koji nam je bio Darko Zlatković. Njega sam sanjao više puta.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I Darko Zlatković je poginuo te noći. Ali Slađan, iako je bio blizu onih koji su stradali, uspeo je da se izvuče.
Priča nam da je i taj radni dan bio uobičajen.
SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ: Obično me mrzelo da idem u treću smenu. Ali šta ću, mora se, naravno. I ništa, sve normalno bilo. Otišli smo na poso, sišli dole u jamu i počeli da radimo. Sve normalno, do trenutka, dok se nije čulo u otkopu kao da se nešto obrušava.
Znači nije eksplozija, ali je tipa kao da se srušila neka veća količina uglja i pala. U tom trentku sam se okrenuo glavom znači tamo lampom osvetleo i video sam neku prašinu koja izalzi tuda. Znači dve, tri sekunde, četri posle toga se ugasila ventilacija.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): A onda je jedan od njegovih kolega shvatio o čemu se zapravo radi.
SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ: Iskusniji kolega koji je bio tu sa nama, metan, povlačite se nazad. Istog trenutka sam ja krenuo da se povlačim prema vetrenoj vezi koja je bila na nekih možda petnaestak metara udaljena od mene. A taj otkopni deo je bio znači tamo gde, to se desilo obrušavanje nekih isto možda desetak metara od nas. Mi smo bili negde između. Tačnije ja. Krenuli smo ka vetrenoj vezi, ka izlazu.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Vetrena veza je tunel kroz koji protiče svež vazduh. To je jedino logično mesto gde rudari mogu da potraže sklonište od opasnih gasova.
A ako se pitaš, zašto ne izađu iz rudnika, odmah da ti kažem, to je praktično nemoguće. Jer od mesta otkopa uglja, do izlaza, ima nekada više i od čitavog kilometra. A za to se u ovakvim situaciama svakako nema vremena.
SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ: Osetio sam blagu mučninu, kao da ću da se ispovratim maltene na neki način i onda video sam vetrena veza tu je blizu, rekoh ajde sad ću ja da se strčim. Kad sam krenuo da se spuštam niz tu vetrenu vezu, znači par koraka naniže, prekid filma odjednom. Prekid svesti, gubitak svesti. Pao sam, pretpostavljam da sam pao na glavu pošto nos mi bio skroz ogreban, znači sve. Šlem, bio sam bez šlema. I to je to. Sledeća scena čega se sećam je pogod trake sedam, to je znači onako da kažem solidno daleko odatle, tu je sveža vetrena struja. Tu sam odvukli. I tu sam se prosvestio. Nakon toga smo izašli iz jame išli u ustanovama. Znači hitna Sokobanja, iz hitne u Sokobanji u Aleksinac u bolnicu tamo smo lečeni nekih 24, 48 sati. Pušteni posle na kućno lečenje. To je sve.
JOVANA TOMIĆ: Je l’ se sećate trenutka kad ste se osvestili?
SLAĐAN DIMITRIJEVIĆ: Naravno, sećam se. Prvih par sekundi nisam znao, pitao sam kolegu pored mene gde smo. On mi je rekao na pogon trake 7. Ovaj, razgledo sam oko sebe i onda polako mi postepeno počelo da mi se vraća šta se ustvari desilo. Nisam ni sluti da je došlo do smrtnih ishoda. Tek pet, šest minuta nakon toga je došo kolega drugi i rekao da nisu svi preživeli. Prvi za kog sam čuo je dečko odavde iz sela, znači, moj drug i kolega znači. On je prvi za kog sam čuo. I posle sam saznao znači u toku dana i za ostatak ekipe koja nije uspela da se izvuče.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ono što smo Jovana i ja morali da shvatimo je šta je uopšte metan.
I kako on uopšte utiče na čoveka?
ZLATKO PETROVIĆ: Znači, mi kad pogledamo ovako vazduh mi ne vidimo ništa. Ali pošto znamo osobine metana, znamo da je metan lakši od vazduha.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Zlatko Petrović, rudarski inženjer u penziji. Veliki deo svog radnog veka proveo je u Aleksinačkom rudniku, pa i u Sokolu. Tamo gde se desila nesreća.
I on će mnogo bolje od Jovane i mene da ti objasni šta je zapravo metan.
ZLATKO PETROVIĆ: Metan pliva po vazduhu. On se skladira u najvišem delu i polako potiskuje vazduh. Slično kao kad bi uzeli jednu supu kući kad kuvate kako ulje stoji, ako je supa normalna stvar masna, pileća ili teleka, kako ulje pliva na supi, na vodi, znači tako slično pliva i metan, al mi to ne vidimo. Ali ako domaćica pogreši pa sipa joj se cela flaša onda bi joj ulje zauzelo nekoliko centimetara u onome. Tako isto znači polako, i metan potiskuje odozgo.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali šta se desi sa čovekom koji udahne metan?
ZLATKO PETROVIĆ: Jednostavno, kad imate vi ispod 15,16 posto kiseonika u atmosferi vama se istog momenta prekida film u glavi. Pošto je metan gore višlje u prostoriji i čovek stoji uspravno u 99 posto slučajeva, on kad udahne tu smešu gde ima malo kiseonika on pada. I kad padne dole obično dole ima više kisonika i on nastavi da živi ali ne zna šta se desilo.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Još jedan rudar koji se onesvestio od metana bio je Saša Dimitrijević. Iako deli prezime sa Slađanom, oni nisu rod. Njega je metan pokosio u sekundi, i samo je pao u nesvest.
[snimak ispred rudnika]
RUDAR: Čekaj, čekaj, čekaj, prihvati ga bolje.
RUDAR 2: Samo da mu skinemo opasač.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Ovo što sada čuješ je snimak ispred rudnika neposredno nakon nesreće.
Ošamućeni rudarski bravar Saša Dimitrijević kog svi zovu Jasenje, sedi dok mu kolege pomažu da se raskomoti. Tek što je izvučen iz jame. Svuda okolo su ekipe Hitne pomoći.
RUDAR: Stani samo, Sale, ne mrdaj da ne padneš.
Drži, popij, bori se.
SAŠA DIMITRIJEVIĆ: U, dete mu jebem.
RUDAR: Dobro je. Boli. Glava će niz vetar. Polako. ‘Ajde. Malo samo da ga potovarimo, ej.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Brundanje koje se čuje u pozadini je zvuk traka koje izbacuju ugalj iz rudnika. Tog jutra umesto rude, izbacivale su mrtve i povređene rudare.
RUDAR 3: Jasenje, kako je?
RUDAR: Dobro je, sad, malo se ispovraća, će bude bolje… Daj ovamo, daj mi ovamo. To je bravar. Skini mu opasač.
RUDAR 2: Skinut.
RUDAR: Skinut? ‘Ajde polako.
RADNICA HITNE POMOĆI: Hoće neko vodu?
RUDAR: Dajte ovom. Dajte mu šećer. Nešto za smirenje mu dajte.
RADNICA HITNE POMOĆI: Imamo sok.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Jovana i ja smo Sašu potražili upravo u Jasenju, seocetu po kojem je i dobio nadimak. Ovaj žilavi čovek čija kosa neposlušno raste na sve strane dočekao nas je ispred kapije.
[lavež pasa]
STEFAN MARKOVIĆ: Dobar dan.
SAŠA DIMITRIJEVIĆ: Moje poštovanje.
STEFAN MARKOVIĆ: Kako ste?
SAŠA DIMITRIJEVIĆ: Pa, čim mrdamo, dobro je. Dok se mrda, sve je dobro. Samo pravo. Samo pravo.
JOVANA TOMIĆ: Hoćete Vi ispred nas?
SAŠA DIMITRIJEVIĆ: Nema veze. Kučići su vezani.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Baš kao i Slađan, odjednom je ostao bez svesti. O tome šta mu se dogodilo pričale su mu kolege. Zatekli su ga u nesvesti.
SAŠA DIMITRIJEVIĆ: Oni kažu kako si uzeo rabalicu tako si pao u sipku a iznad mene smenovođa bio ovaj dečko iz Subotinac, oni mrtvi a ja na tri metra od njih sam bio ispod njih sam kako sam pao pa ima metar ipo e ta visina sa sve rabalicom kažu ti si gu zagrlio kao Boško Buha bombu i to je tolko bilo.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): I Saša se priseća da je ventilacija stala.
SAŠA DIMITRIJEVIĆ: Ventilacija nije radila, to pufnulo jedan dečko rekao begajte, ljudi, kaže metan. Samo se osetio hladan vazduh i magla i oni kako se gde koji našao, kaže pacovi bili isto po hodnici kad je ulazila četa; pa možda milijardu pacova imali. Pocrkali od ovo, i kako koji i kraj samo udahnuli i gotovo. Puknu pluća i završio posao.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Tog jutra, dok su se izvlačili povređeni, u jamu se spustila i inspektorka Ministarstva rudarstva Zorica Vukadinović. Ona je trebalo je da ustanovi uzrok nesreće.
Iz njenog zapisnika se vidi da je taj deo rudnika u trenutku nesreće radio bez odobrenja Ministarstva.
Takođe, projekat za otkop gde se desila nesreća je predviđao da se ugalj vadi sigurnijom metodom. A onda je izmenjen i kopanje se vršilo po staroj, nebezbednijoj. Vidi se i da je metan prelazio dozvoljene vrednosti nekoliko puta pre nesreće, a da se rudari nisu povlačili. Iako je trebalo.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Međutim, tužilac Osnovnog javnog tužilaštva u Aleksincu Janko Dinić je doneo odluku da niko nije odgovoran za nesreću. Tako je odlučio već u julu. Samo tri meseca nakon nesreće.
I to bez da je ikoga saslušao. [ubod]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da nema odgovornih odlučio je, između ostalog, i na osnovu Izveštaja stručne komisije formirane da ispita uzrok nesreće.
Komisiju su činila četiri člana – dvojica direktora i dvojica glavnih inženjera – svi iz redova javnog preduzeća Resavica, pod kojim radi rudnik Soko.[ubod]
DRAGANA JOVANOVIĆ: Iz tužilaštva iz Aleksinca je stiglo svim porodicama na kućne adrese istog trenutka da nema osnova za pokretanje tužbe
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Za Draganu i Sanju, koje su ostale bez svojih supruga ovakva odluka Tužilaštva bila je šokantna. Prisećaju se kako su se osećale kada su uzele taj papir u ruke.
[tenzična tema]
DRAGANA JOVANOVIĆ: Jadno, jadno. Besno, ljuto. Znate da ste izgubili sve i oni vas još gaze.
SANJA TRIVUNAC: Ja čitam, ono ne mogu da verujem. U dve rečenice kao da su zgazili mače na ulici, pa kao ajde gotovo, rešeno. Mislim stvarno.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Nenadova supruga Sanja kaže da je on danima pre nesreće predosećao da bi nešto loše moglo da se dogodi na ovom otkopu koji je radio tek petnaestak dana.
SANJA TRIVUNAC: Samo što znam te njegove, pet dana pre nesreće kad je izgovorio da će nešto da se desi, da se nešto muti. Da se nešto čudno, silaze po dva inženjera u jamu u svaku smenu. Što to stvarno nikad bilo.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Nešto nije štimalo. Ali šta?
[odjavna špica]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U sledećoj epizodi govorimo o tome zašto je jedan rudar pet dana pre nesreće izvukao čitavu smenu iz jame pre kraja radnog vremena?
SRĐAN COLARIĆ: i tu oko 15 do 5 dispečer zove i kaže možete da se vratite na radilište. Ima tu, instrumenti koji pokazuje skoro svako radilište koliko je gasno stanje. Ja sam pogledo, metan je u otkopu bio preko 2 posto.
JOVANA TOMIĆ (NARACIJA): Šta je sa nepravilnostima koje je pronašla inspektorka i zašto tužilac uporno odbija da pokrene krivični postupak?
[pištanje detektora metala]
JOVANA TOMIĆ: Došli smo da razgovaramo sa tužiocem Jankom Dinićem. Ovaj, došli smo da ga potražimo vezano za nesreću u rudniku Soko.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo su bili Tragovi. Druga sezona: Jama. Ja sam Stefan Marković.
JOVANA TOMIĆ: A ja Jovana Tomić.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Uređivao Vladimir Kostić.
Obrada i dizajn zvuka: Dejan Tomka. Muzika: Rade Sklopić.
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije.
Podrška u realizaciji: Podkast RS.
Hvala na slušanju!
Tekst je prenet sa portala CINS.
