Izlaz iz nesklada

Autorka: Isidora Everts, Izvor: Novi magazin

Sandra (51) iz Ljiga, koja se celi život osećala kao žena, doživljava 1. april kao svoj drugi rođendan. Ona je na ovaj datum, pre dve godine, imala operaciju prilagođavanja pola koju ljudi laički zovu promena pola. Seća se da je tog dana bila najsrećnija žena na svetu.

Lana (20) iz Pančeva je od vrtića znala da se ne uklapa među devojčice. Svakodnevno se svađala sa majkom jer je oblačila isključivo bermude i igrala fudbal. Odbacivala je svaku aktivnost povezanu sa ženskim polom.

Đorđe (24) je bio baletan koji se na velikom odmoru između časova družio sa devojčicama. Nije voleo ni fudbal ni košarku i nije mogao da se uklopi u osnovnoj školi gde nije bilo prihvatljivo biti drugačiji. Dečaci su ga prozi-vali i provocirali jer su prepoznali da im ne pripada. Mnogo godina kasnije, niko ko ga je poznavao nije bio šoki-ran kad je sa 22 godine postao Sara, transrodna devojka.

Proces preispitivanja identiteta i tranzicije je bio jednako dug i naporan za sve: godinu dana razgovora sa psihi-jatrom, laboratorijske analize, ultrazvuci, konsultacije sa endokrinologom u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije (UKCS), sakupljanje novca za operaciju. Po završetku konsultacija, svi su dobili hormonsku terapiju, zva-nično promenili imena u pravnim dokumentima i započeli nove živote. Mada prilagođavanje pola nije nikome rešilo sve probleme, svi su mnogo zadovoljniji danas.

Transrodna populacija se suočava sa mnogim problemima, od kojih su neki praktični, dok su drugi emocional-ni. Pravni status, zdravstvene usluge, dokumenti i nabavka hormonske terapije predstavljaju svakodnevne pro-bleme

RODNA DISFORIJA: Prema Američkoj nacionalnoj medicinskoj biblioteci, procenjuje se da oko 25 miliona ljudi širom sveta pati od rodne disforije, od toga oko 20.000 živi u Srbiji. Pošto je u pitanju populacija koja je margi-nalizovana, ne postoji zvanična procena. Poremećaji koji često prate rodnu disforiju su depresija, anksioznost i suicidne misli.

Rodna disforija podrazumeva nesklad između biološkog pola i subjektivnog osećaja pripadnosti tom polu koja često počinje u detinjstvu ili u pubertetu. Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi šta uzrokuje rodnu disforiju, mada stručnjaci veruju da hormoni u materici, geni, kulturni i ekološki faktori mogu doprineti ovom stanju. Naučnici su svesni da endokrini sistem proizvodi hormone koje utiču na razvoj mozga fetusa i ponašanje odra-slih, ali istraživači tek počinju da razumeju interakciju između neuronauke i ovih hormona. Naučni rad objavljen 2023. godine u časopisu Adaptivno ljudsko ponašanje i fiziologija pruža dokaze da hormoni prisutni tokom ra-nog razvoja u materici mogu uticati na seksualnu orijentaciju osobe.

„Ja sam uvek sanjala da imam malu devojčicu koju ću da vodim na balet i da je oblačim kao malu princeza“, seća se Lanina majka Marina: „Imala sam tešku trudnoću. Kasno sam je rodila i možda je to sve povezano, ne znam. Žao mi je što je njeno detinjstvo bilo večita svađa između nas, valjda zato što je nisam uopšte razumela. Ni sad je ni razumem, ali sam morala to da prihvatim.“

Dodatni faktor rizika koji doprinosi rodnoj disforiji je trauma iz detinjstva, najčešće roditeljsko fizičko ili emoci-onalno zlostavljanje. Transrodne žene su često zlostavljali očevi, dok su transrodni muškarci statistički iskusili zlostavljanje majki.

Rodna disforija ima duboke korene u psihi i mnoge osobe koje se identifikuju kao transrodne imaju nerešene traume iz detinjstva koje su ih dovele do prekida identiteta sa svojim biološkim polom. No, mnogi stručnjaci smatraju da se dijagnoza rodne disforije postavlja prelako i da se problemi mentalnog zdravlja i rešavanja tra-uma zamenjuju hormonskom/hirurškom promenom pola, dok su uzroci zanemareni i ne nestaju samom opera-cijom.

Većina transrodnih osoba tokom života prolazi kroz proces socijalne, pravne i medicinske tranzicije. Lečenje rodne disforije podrazumeva kombinaciju psihosocijalne i medicinske terapije. Postoje dve široke kategorije: neoperativno i operativno lečenje, Neoperativna terapija se sastoji od psihosocijalne i hormonske terapije dok se operativna terapija fokusira na operacije genitalne transformacije.

Cilj psihoterapije je da se, kroz komunikaciju i pružanje stalne podrške, pomogne pacijentu da se integriše u društvo. Cilj hormonske terapije je da promoviše karakteristike željenog pola pacijenta uz minimiziranje karak-teristika biološkog pola. Postoji rizik od neželjenih efekata hormonske terapije: kardiovaskularnih bolesti, hi-pertenzije i tromboembolijskih događaja među drugima. Uprkos ovim mogućim neželjenim efektima, većina transrodnih osoba vidi hormonsku terapiju kao spas koji im pruža priliku transformacije.

RODITELJI: Ana (26), transrodna žena koja se nedavno preselila u Beograd sa juga, ne govori sa svojim rodite-ljima godinama. Ona opisuje svog oca kao nasilnog, hladnog, patološko narcisoidnog alkoholičara sa kojim nema nikakvog kontakta od svoje petnaeste godine. Ona ne zna da li su mržnja prema ocu i nepoverenje u muški rod doprineli njenoj rodnoj disforiji, ali ne isključuje tu teoriju. Išla je kod mnogih terapeuta, ali nije ose-ćala da bi joj bilo koji od njih mogao pomoći sa besom koji godinama oseća prema ocu zbog nasilja, a prema majci zato što je godinama trpela nasilje.

„Mislila sam da ću se bukvalno ubiti ako ne dobijem hormone,“ seća sa Ana, koja sad uzima i ženske hormone i blokatore svog biološkog muškog hormona, testosterona: „Ne znam koja je svrha svih tih analiza koje smo radili kad na kraju mi svi primamo istu terapiju.“ 

Kako opisuje, pacijenti na Klinici za endokrinologiju satima u hodniku čekaju konsultaciju sa prof. dr Svetlanom Vujović, direktorkom Klinike za endokrinologiju pri UKCS i međunarodno priznatim stručnjakom: „Ona važi za najbolju u gradu, ali je zauzeta, preteško je doći do nje. Za dve godine imala sam samo dva pregleda kod nje i konsultacije su trajale po desetak minuta. Ona samo jedan dan nedeljno radi sa transrodnim osobama, a viđa i pacijente sa raznim endokrinološkim problemima.“ 

„Šta da ti kažem kad ima samo jedan specijalizovani endokrinolog u državi“, dodaje Sandra.

Prema rečima profesora dr Miroslava Đorđevića, poznatog hirurga u oblasti transrodne medicine, u Srbiji go-dišnje 13 do 14 osoba promeni pol, a prosečna starost je oko 23 godine

PROBLEMI I POSLEDNJA FAZA: Hirurški zahvat usklađivanja pola spada u poslednju fazu lečenja. Neke transrodne osobe su zadovoljne rezultatima hormonske terapije i nemaju potrebu za operacijom svesni da što je tretman invazivniji, neželjeni efekti i postoperativne komplikacije mogu biti ozbiljnije. 

Individualni pristup i otvorena komunikacija između lekara i pacijenata igraju ključnu ulogu. Prema rečima Mi-ka van Trotsenburga, holandskog specijaliste ginekološke endokrinologije, „ginekologija za transrodne osobe je vrlo kompleksna stvar, a nedostatak znanja ginekologa o posebnim potrebama transrodne populacije i uzdr-žan stav mnogih lekara prema ovoj populaciji ograničava negu koja im je dostupna“.

Transrodna populacija se suočava sa mnogim problemima, od kojih su neki praktični, dok su drugi emocional-ni. Pravni status, zdravstvene usluge, dokumenti i nabavka hormonske terapije predstavljaju svakodnevne pro-bleme.

Muški hormon testosteron, koji se proizvodi u Srbiji i koji koriste bodibilderi, jeftin je i dostupan u svim apote-kama. Blokatori testosterona su takođe dostupni u Beogradu. Međutim, Estrofem, lek koji sadrži ženski hor-mon estradiol, nije registrovan u Srbiji. Uvozi se iz zemalja EU i dostupan je u dve apoteke u Beogradu. Na „crno“. Milena (48) je transrodna žena kojoj nabavljanje i plaćanje hormona predstavlja najveći problem: „Ja imam velike probleme sa zapošljavanjem jer sam transžena, dobijam malu socijalnu pomoć i stalno moram da skupljam pare za lekove za koju država ne snosi troškove i koji se jedva nalaze u zemlji.“ 

„Ja sam rođena u unutrašnjosti, u Ljigu, i tamo sam imala najviše problema“, priča Sandra, koja se nedavno preselila u Beograd: „Maltretirao me je otac u porodičnoj kući gde sam živela, ali i jedan homofob u mom mestu. To je trajalo deset godina dok policija nije rešila da ga privede. Ali pošto je ovo Srbija, on je pobegao. Raspisana je poternica za njim, ali već četiri godine ne mogu da ga pronađu. Sad će 1. aprila biti tačno dve godine kako sam imala operaciju, a pre toga sam imala dosta problema. Za sada nemam nikakvih problema u svakodnevnom životu, ali dosta je stigme i diskriminacije u ovoj našoj Srbiji. Nikako da usvoje zakone o LGBTQ osobama.“

Sandra kaže da joj nabavka lekova predstavlja najveći problem jer je njena hormonska terapija, neofolin (estradiol) u ampulama za injekciju, nedostupna: „Ove injekcije moraju da se primaju svakih sedamnaest dana, a dostupne su isključivu na privatnim klinikama, pa su neke trans žene odlazile u Češku i Slovačku da tamo kupe Neofolin.“ 

Zato što je u teškoj finansijskoj situaciji, ona se oslanja na donacije preko društvenih mreža i Pejpal računa za svoju terapiju.

Prema podacima organizacije Transgender Europe, 320 trans osoba je ubijeno između 2022. i 2023. godine. Devedeset posto žrtava su biletrans žene, koje trpe mikroagresije, diskriminaciju i progon na svakom polju. U samoj porodici su često odbačeni, a u školi su mete vršnjačkog nasilja. Teško se zapošljavaju i iznajmljuju sta-nove, a svakodnevno doživljavaju pretnju i uvrede od strane društva. Stigma usmerena prema trans osobama je sveprisutna, a u manjim mestima život im je skoro nemoguć.

POGLED UNATRAG I GETEN: Prva operacija prilagođavanja pola, koja važi za jednu od najzahtevnijih medicin-skih procedura, u Srbiji je izvedena 1989. godine. Danas ljudi širom sveta dolaze u Beograd radi ove operacije koja je moguća na Kliničkom centru, Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front,“ i u privatnim bolnicama. Prema rečima profesora dr Miroslava Đorđevića, poznatog hirurga u oblasti transrodne medicine, u Srbiji go-dišnje 13 do 14 osoba promeni pol, a prosečna starost je oko 23 godine.

Geten, Centar za prava LGBTIQA osoba, osnovan je u Beogradu 2001. godine kao prva sveuključujuća organi-zacija koja okuplja i podržava, među ostalima, lezbijke, gej muškarce, biseksualne i transrodne osobe. Otvoreni pristup organizacije omogućava osobama koje su često izolovane da se upoznaju, podele probleme i iskustva, i da razmene informacije. Prema rečima osnivačice Geten, transrodna populacija je i dalje stigmatizovana, naročito u ruralnim krajevima Srbije gde trpe neprestani strah da mogu biti ubijeni kad izađu na ulicu. Transrodnost je najveći društveni tabu..

U okviru ove organizacije formirana je prva grupa podrške za trans osobe u avgustu 2006. godine. Grupa se sastaje dva puta mesečno i vode je trans aktivisti koji se bave temama: odnos prema sopstvenom telu, odnos sa porodicom, odnos sa sredinom, transfobija i diskriminacija, tranzicija (rizici i mogućnosti), iskustva pre i nakon tranzicije, partnerski odnosi, pravna regulativa u Srbiji i ostale teme koje su od izuzetnog značaja za trans osobe. Ova organizacija takođe pruža psihološku podršku, savetovanje i psihoterapijju koje su besplatne i anonimne.

Mada su teme rodne disforije i transrodnosti danas sve više zastupljene u medijima, veliki broj trans osobe sanjaju odlazak u inostranstvo, u zemlje gde će biti prihvaćeni na način na koji ne osećaju da mogu biti prihva-ćeni u patrijarhalnoj, konzervativnoj Srbiji. Organizacije kao Geten i onlajn grupe često predstavljaju jedini vid upoznavanja i stupanja u kontakt sa drugim osobama iz zajednice, a svi su svesni da bi im položaj bio drugačiji u velikim svetskim metropolama.

„Srbija je vrlo konzervativna zemlja i moramo uvek da budemo na oprezu“, kaže Ana: „Nikad ne znaš na koga možeš slučajno da naletiš.“

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.