Iz serijala „Zločin u Malom Orašju i Duboni“: Ne sme da se zaboravi

Autorka: dr Slavica Plavšić

Nemanja Stevanović

28. februar 2002 — 4. maj 2023

Rođendan Nemanje Stevanovića. Napunio bi 24 godine

Živeo je brzo, glasno i veselo, upravo onako kako je voleo život.

Nemanja je 28. februara 2023. proslavio svoj 21. rođendan. Njegov život trajao je samo 21 godinu i 64 dana. Završio se tog kobnog 4. maja uveče, zajedno sa životima njegovih najboljih drugara.
Danas bi napunio 24 godine.

Nekada bi to bio dan slavlja koje traje do jutra, uz muziku, društvo, smeh i energiju kakvu je samo on umeo da pokrene.

Nemanja nije znao da živi polovično. Gde god bi se pojavio, donosio je vedrinu, radost života i onu posebnu lakoću zbog koje su ljudi želeli da budu pored njega.

Bio je boem u najlepšem smislu te reči. Momak koji je voleo muziku, društvo, automobile, provode i sve ono što mladost čini živom i neponovljivom.

Zato njegov rođendan ni danas ne prolazi u potpunoj tišini.Porodica, prijatelji i društvo, okupljaju se, puštaju balone, donose muziku i uspomene, upravo onako onako kako bi Nemanja voleo.

Njegovo ime se tog dana izgovara glasno, jer je tako i živeo.

Ali iza svakog osmeha stoji praznina koju niko ne može da popuni.

Za njegove roditelje, Mirjanu i Gorana, sestru Teodoru i devojku Anđelu, Nemanja nije uspomena. On je i dalje svakodnevna stvarnost koja nedostaje u svakom delu dana: ujutru kada ga nema da se probudi, tokom dana kada se ne javlja i uveče kada se ne vraća kući.

Njegova soba stoji kao što je bila. Njegove stvari čuvaju se kao najveće dragocenosti. Otac svakodnevno odlazi na groblje, majka razgovara s njim u tišini, sestra mu saopštava sve što bi mu inače rekla, a devojka pokušava da nastavi život čuvajući ga u najlepšim uspomenama.

Nemanja je bio momak koji je voleo ljude i koji je bio voljen. Radio je, zarađivao za sebe i porodicu, borio se u surovom svetu, ali je u svemu nalazio igru, zabavu i druženje. Bio je iskren prijatelj, najbolji sin i brat, neko na koga su svi mogli da se oslone.

Voleo je automobile, motore, kamione… voleo je život i umeo da uživa u njemu, ali i da ga drugima učini lepšim — makar osmehom ili onim svojim prelepim plavim očima. Voleo je društvo i bio spreman da za njih učini sve. Tako su, kao što su uvek bili zajedno, i otišli sa ovoga sveta.

Imao je i veliku ljubav, devojku koju je voleo neizmerno i bezuslovno. Te noći je jedva preživela, teško povređena, ne znajući da Nemanje više nema. Uprkos svemu što je preživela, i danas govori o njemu, čuva uspomene i pokušava da živi kako bi on želeo.

Majka Mirjana i dalje čeka njegov zagrljaj, čeka sina da se vrati s posla i ispuni kuću smehom. Zna da se to neće dogoditi, ali ne zna kako da prestane da čeka.

Niko nije stigao da mu pokaže koliko je bio voljen i koliko je život sa njim bio lep. Kratko je bio tu, kao da je samo svratio da zadivi svet i ostavi trag.

Otac Goran svako jutro u njegovu sobu odnosi kafu i rakiju, porazgovara s njim pre posla, a zatim svrati na groblje da zapali sveću i ispriča ono što je zaboravio.

Majka uređuje njegovu sobu i čuva svaku stvar. Ponekad prespava u njegovom krevetu, među uspomenama koje ne blede. Nedavno je smogla snage da ode u MUP u Smederevu da potraži njegove stvari koje porodici još nisu vraćene. Najviše želi njegov sat koji je za nju neraskidiva veza sa sinom, ali koji je na neki volšeban način netragom nestao.

Goran često izglanca Nemanjin crni „pežo 206“, koji je on sam kupio i voleo. Automobil je bio teško oštećen te noći, ali ga je otac obnovio. Danas stoji u dvorištu, čist i sređen, kao da će svakog časa ponovo krenuti. Majka nije dozvolila da se proda. Kada joj je najteže, sedne u njega i u tišini provede neko vreme.

Nemanja i njegov najbolji prijatelj Lazar bili su nerazdvojni od detinjstva. Različiti, ali slični po životnoj energiji i radosti. Išli su zajedno na utakmice svog fudbalskog kluba „Ravni Gaj“, pomagali jedan drugom i delili sve.I dobro i loše.

Ubijeni su iste večeri, jeda pored drugog. Tako su i sahranjeni. Jedan pored drugog.

Danas su tu fotografije, sećanja i pitanja na koja nema odgovora.

Ali danas je i njegov rođendan. Nemanja je živeo brzo, snažno i bez zadrške.Kao da je znao da vreme nije beskonačno.

I zato ga njegovi pamte onako kako je živeo: uz muziku, smeh i ljude koje je voleo.

U Malom Orašju i Duboni rođendani se više ne slave kao nekada, ali se pamte. Porodice dolaze, pale sveće, donose cveće, puštaju balone i izgovaraju imena svoje dece.
Ne zato što bol nestaje, već zato što ljubav ne prestaje.

Dok god se njihova imena izgovaraju, dok god se o njima piše, nisu zaboravljeni. Nisu žrtve drugog reda iz okoline…

Besmrtna pesma — Miroslav Antić

Ako ti jave: umro sam, ne veruj
Ja to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužna.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću, kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni, upamti:
to ja još uvek šašav letim, i živim.