IFJBlog: Slučaj Dade Vujasinović i zavera ćutanja u Srbiji

Autorka: Jelena L. Petković, Izvor: IFJ

Njeno ime bilo je Radislava Dada Vujasinović. Njeno prezime je bilo — hrabra novinarka.

Izveštavala je sa ratišta u Bosni i Hercegovini za magazin „Duga“ o ratu i organizovanom kriminalu kojem je svedočila. Imala je samo 30 godina kada je pronađena mrtva 8. aprila 1994. godine u svom stanu, u Ulici treći bulevar broj 118, na Novom Beogradu.

Njena porodica i prijatelji nikada ne nisu složili sa zvaničnom verzijom, da je uperila lovačku pušku sebi u grudi i pucala. Stalno insistiranje na transparentnoj istrazi, otkrivanju počinilaca i nalogodavaca i podizanju optužnice vodilo je samo u ćorsokak. Usled protoka vremena i očiglednih opstrukcija, ove godine je potraga za istinom izgubila svaku pravnu šansu.

Zastarelost je konačna.

Iz crne kutije Srbije, u kojoj je od početka 2025. godine registrovano 128 napada i pritisaka na novinare, prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), i uz apsolutnu nekažnjivost za ubistva novinara između 1994. i 2001. godine — nada u istinu odavno je isparila.

Kriminalna hobotnica

„Tokom ratova devedesetih, gotovo cela medijska scena u Srbiji podržavala je verziju tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića: Srbija nije u ratu, krivi su uvek Hrvati i Bošnjaci. Dada je rođena u Bosni i savršeno je razumela sredinu u kojoj je izbio rat. Odmah se prijavila da izveštava sa ratišta, što je tada bilo vrlo neobično. Bila je veoma mlada, “ priseća se Vesna Mališić, dugogodišnja urednica, novinarka i Dadina prijateljica:

„Nije išla na front da izveštava o ratu, već da prikaže život.“

Kada govore o Dadinom izveštavanju, srpski iskusni novinari uvek ističu njenu tačnost, pripovedački stil i sposobnost da prikaže zlo, greh, podlost i surovost rata.

To nisu bili izveštaji novinarke koja je sedela na srpskoj strani i samo beležila zločine „drugih“. Njeno pero je svedočilo o sudbinama ljudi.

„Dada je otkrila šta rat donosi ljudima i kako se uspostavlja kriminalna hobotnica koja prelazi granice između „naših” i “njihovih”. Vrlo brzo je počela da priše o tome kako se ideali prodaju za razne stvari. Tajne službe su odigrale vitalnu ulogu u stvaranju te kriminalne hobotnice organizujući više  paravojnih i kriminalnih grupa. Njihove pipke osećamo i danas, ali u mirnodopskoj verziji.“, objašnjava Vesna Mališić, glavna i odgovorna urednica nezavisnog nedeljnika “Radar” i ističe:

„Data je pisala o Erdutu (mestu gde su pripadnici Srpske dobrovoljačke garde počinili zločine i imali obuku). Pisala je o generalima koji donose sulude odluke, o haotičnim pucnjavama srpskih paravojnih jedinica koje su dovodele do toga da Srbi budu povređeni. Njene priče su donosile stvarnost života u ratu, a ona nije zatvarala oči pred onim što su sami Srbi činili. Prikazala je celokupnu sliku”.

Kada je cenzura njenih tekstova počela, odustala je od izveštavanja sa ratišta i fokusirala se na Sandžak.

„Tamo je, po meni, naišla na ono što ju je koštalo života. Nije to bio “klasičan” šverc, koji je okupio Srbe, Hrvate i Bošnjake. To je bila državna korupcija. Tajne službe su preprodavale oružje bez obzira na nacionalnost kupca. Dada je o tome objavila tekst, ali mnogo toga nije mogla da objavi“, kaže Vesna Mališić.

Zelena fascikla

Dada je živela pod stalnim pretnjama. Danju su stizale u redakciju, noću na kućni telefon. Jednom prilikom je mrtva ptica ostavljena u njenom automobilu, kao jasna i poruka sa ciljem da zastaši. Pretio joj je i Željko Ražnatović Arkan, vođa paravojne Srpske dobrovoljačke garde.

„Dogovorile smo se da se nađemo, ali se nije pojavila. Uveče me pozvala njena mama u panici. Krenuli smo u potragu“, seća se Vesna Mališić.

Dadin dečko ju je pronašao kako leži na podu dnevne sobe, 20 cm od fotelje u kojoj je na smrt iskrvarila.

„Policija je došla bez istražnog sudije, što je nezamislivo.

Prvobitna policijska istraga je zaključila da se ubila. Međutim, na osnovu položaja tela bilo je sasvim jasno da to nije mogao biti slučaj. Pored nje je postavljena dugačka puška. To bi značilo da je sama pucala, krvarila na fotelji, a zatim se pomerila na pod. Štaviše, postojali su i drugi detalji koji su ukazivali na ubistvo, poput kose koja je pronađena iza fotelje. Ali oni koji su istraživali slučaj žurili su da ga zatvore“, ističe Mališić i podvlači:

„Roditelji su se lavovski borili da se slučaj ponovo otvori, ali je bilo jasno da država to ne želi. Čim je njena majka ušla u stan, prva stvar koju je tražila bila je zelena fascikla sa dokumentima koje je njena ćerka prikupljala. Dada je imala snimke brojnih razgovora, uključujući one sa pripadnicima tajnih službi. Mnogo toga je nestalo. Sigurno, Dada ih nije bacila.“

Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, kaže da je slučaj Dade Vujasinović za istraživanje, jer su i policija i tužilaštvo su odmah zaključili da je reč o samoubistvu. Ipak, porodica je angažovala veštaka koji je to osporio i zaključio da je reč o ubistvu.

„Komisija je tražila materijalne dokaze koji su sakupljeni na mestu zločina 1994 i uključivanje spoljnih eksperata koji bi istražili slučaj. Usledio je niz loših istražnih radnji: policija je saopštila da je ovaj dosije nestao. Nakon našeg insistiranja na utvrđivanju odgovornosti, pronađena je kesa sa dokazima. Država je platila veštačenje u Nacionalnom forenzičkom institutu u Holandiji, a zaključak je bio da nema dovoljno dokaza da se utvrdi kako je došlo do Dadine smrti: Moglo je biti ubistvo, samoubistvo ili nesreća”.

Nakon toga, sve vezano za istragu je obustavljeno.

„To je velika zavera ćutanja“, kaže Matić. „Njena smrt povezana je sa vrhuncem mračnih zločina u ime režima Slobodana Miloševića, sinergija državne bezbednosti koja je formirala paravojne jedinice, paravojnih formacija čiji je simbol bio Arkan, i konflikta i nesposobnosti vojne komande. Moj utisak je da su svi oni zajedno uticali na smrt Dade Vujasinović”.

„Na kraju, to je trijumf duboke države. Savest niko neće imati. Ti sistemi su toliko surovi da ih upravo ta surovost sprečava da ikada progovore. I mi i dalje živimo s tim“, zaključuje Vesna Mališić.

Dada je ubijena

Nekažnjivost zločina iz prošlosti stvara teren za nasilje u sadašnjosti.

Osvrćući se, Matić primećuje da ga eskalacija nasilja i pretnji u Srbiji podseća na vreme kada su ubijeni Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić. Veoma je zabrinut je da bi se slični napadi mogli ponoviti.

Mi propovedamo — novinari moraju biti tačni, objektivni i nepristrasni.

Mi beležimo — dok izveštavaju o korupciji, novinari trpe pretnje i rizike.

Mi šapućemo – Sagnite glavu. Novinar je ubijen.

Evropska federacija novinara (EFJ) je na svojoj skupštini 2025. usvojila rezoluciju o nekažnjivosti, sve većim pretnjama i napadima na novinare u Srbiji. Delegati iz cele Evrope izrazili su ozbiljnu zabrinutost zbog rasta fizičkog i drugih vrsta nasilja nad novinarima u Srbiji, uključujući ilegalni digitalni nadzor, dok policija često ostaje pasivna ili hapsi novinare umesto napadača.

U evropskoj Srbiji, njeno ime bilo je Radislava Dada Vujasinović.

Kako bi se danas prezivala?

Ne smemo zaboraviti. Moramo biti jedinstveni. Moramo delovati.

Ovaj članak je napisala istraživačka novinarka Jelena L. Petković. Ona se dugi niz godina bavi borbom protiv nekažnjivosti za zločine nad novinarima i tokom mnogih godina je sprovodila istraživanja o ubistvima i nestanku novinara na Kosovu. Obavila je intervjue sa više od 200 sagovornika: rođacima, kolegama, poznanicima i članovima međunarodnih misija, otkrivajući nove informacije o nestancima i ubistvima.

Tekst je prenet sa portala IFJ