Deponija Vinča

Piše: Jelena Aleksić. Novi magazin

Nedavno je na Zvezdaru u dva po podne pala magla. Bilo je to onomad dok su se gradski oci raspravljali sa aktivistima da li na deponiji u Vinči ima vatre ili nas samo truje dimom koji kulja iz smetlišta visokog skoro 70 metara. “Požar na deponiji Vinča nastao je usled pojave pukotina, izazvanih klizištima nastalim kao posledica podzemnih i procednih voda. Oni su posledica oslobađanja metana nastalog anaerobnom razgradnjom deponovanog otpada”, reći će televiziji N1 neimenovani stručnjak iz gradskog Sekretarijata za zaštitu životne sredine, zaključujući:

“Na deponiji Vinča nema otvorenog požara, pa samim tim ni opasnosti po ljudsku i životnu sredinu, kao i kvalitet života naših sugrađana”.

Nešto slično izjaviće Siniša Mali, tadašnji gradonačelnik Beograda, kada pre dve godine deponija gori punih 40 dana, a građani u blizini smetlišta povraćaju gušeći se u smradu koji se širi okolinom. Tridesetog dana požara Mali će izjaviti da “sa deponije u Vinči nema sivog dima već samo belog metanskog, koji se pretvara u vodonik i koji nije opasan i nije štetan po zdravlje”.

U Srbiji je, prema zvaničnim podacima, oko 3.500 divljih deponija, dok nezvanične brojke idu i do tragičnih 30.000

TROVAČNICA: Beli dim – crna istina, moglo bi se zaključiti ako se veruje stručnjacima, doktorima, poput profesora Ivana Gržetića. Dekan Hemijskog fakulteta će tada objasniti da ni beli, a ni ovaj potonji sivi koji samo tinja nije baš tako bezopasan.

“Ja sam već dugo zabrinut zbog toga, problem u Vinči je dugogodišnji jer to nije prava deponija već se može svrstati u smetlište. Ona je potpuno neregulisana i onaj silni materijal, otpad koji se tamo nalazi stalno podleže procesima raspadanja. Na tu deponiju odbacujete hranu, papir, krpe i slično. To kada se posle određenog vremena nakvasi i nađe u kontaktu s kiseonikom počinje da vri, smrdi, otpušta razne supstance”, kaže Gržetić objašnjavajući dalje da kada metan počne da gori u dodiru s kiseonikom, gori i smeće na dubinama od 20 do 30 metara, a to nije bezopasno, zaključiće profesor.

“Moram da priznam da su ti materijali koji se oslobađaju i isparavaju zajedno s tim toplim gasovima koji izbijaju iz deponije ponekad i vrlo opasni po ljudsko zdravlje. Naša sreća je što su te deponije daleko od Beograda i dok vetar nosi taj dim i smrad u isto vreme razblažuje. Ali, naša nesreća je što se unutar tih gasova nalaze brojne kancerogene i supstance opasne po ljudsko zdravlje, kao što su polihlorovani dibenzoflurani ili dibenzodioksini, odnosno to mogu da budu polihloridna i aromatična jedinjenja, a vrlo verovatno da ih ima”, kazaće dekan Hemijskog fakulteta pre dve godine.

U međuvremenu gorele su deponije oko Prijepolja, Novog Sada, Knjaževca, Valjeva… a i da nisu, dovoljno je što postoje. Reč je uglavnom o divljim deponijama, a to znači da ne zadovoljavaju osnovne sanitarne uslove, što opet znači da je na samo njih deset u Srbiji sprečeno da sve loše materije dođu u životnu sredinu, a naročito vodu.

U Srbiji čak 99 odsto otpada završi na deponiji, u EU samo 28 odsto, a u uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope oko 50 odsto

JEDAN ODSTO: U Srbiji je, prema zvaničnim podacima, oko 3.500 divljih deponija, dok nezvanične brojke idu i do tragičnih 30.000. Građani Srbije godišnje proizvedu oko 2,3 miliona tona otpada, od čega se svega jedan odsto reciklira, jasno je da divlje, a zapravo domaće deponije u Srbiji predstavljaju ekološki, ali i zdravstveni problem.

Poređenja radi, čak 99 odsto otpada u Srbiji završi na deponiji, a u EU samo 28 odsto, dok je u uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope ovaj procenat oko 50 odsto.

Na najveću deponiju na Balkanu Vinča ostavi se dnevno 2.700 tona otpada. Samo beogradska industrija godišnje proizvede oko 1,2 miliona tona hemijskih materija i 15.000 tona otpada. U Dunav i Savu godišnje se izlije oko 200 miliona kubika nepročišćenih fekalnih voda. Pepeo iz Termoelektrane “Nikola Tesla” u Obrenovcu, koji se skladišti na deponiji, zagađuje vazduh i zemljište.

Ipak, posle proglašenja Beograda za najzagađeniji grad na svetu u vreme dok je smetlište nedavno “tinjalo”, nismo čuli ama baš ništa čemu bi se moglo poverovati kada je u pitanju spalionica koja je planirana za izgradnju na mestu ove “Planine đubreta”. Sadašnja i prethodna vlast utrkivale su se u međusobnim optužbama ko je hteo, odnosno ko je namerio da opljačka građane, ne objašnjavajući zašto je spalionica loše rešenje i šta je to što Evropska unija zamera zamišljenom projektu. Inače, to da se EIB povukla iz projekta čuvano je “kao zmija noge”, da bi prošlog meseca nadležni ministar Goran Trivan konačno priznao, rekavši da je to “pitanje njihove politike”.

Istina je da se kao glavni razlog navodi da će spalionica “sprečiti Srbiju da postigne ciljeve postavljene u Poglavlju 27” koji se tiču recikliranja i cirkularne ekonomije, a pored neposredne opasnosti po zdravlje Beograđana, “ukoliko vlast sprovede projekat spalionice u Vinči, to će imati posledice na sve građane Srbije jer se ugrožava ulazak Srbije u EU”. Dakle, ne samo da bi spalionica mogla da nas udalji od EU, mogla bi i da nas dodatno “ošamuti” gasovima i teškim metalima koje će ispuštati u atmosferu.

Hoće li, posle svega, Vinča (p)ostati “Smrdljiva bajka”, “Spalionica razuma” ili “Spas za Beograđane”m kako je predstavljaju gradski oci, ostaje da se vidi ili još gore – oseti.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.