Dehumanizacija u digitalno doba

Autor: Miroslava Pudar, Izvor: Novi magazin

Smrt je uvek tako blizu. Ne bira ni mesto ni vreme, pa iako se čini da se njom niko rado ne bavi, sem onih koji moraju, širok je spisak uticaja konačnosti, najviše u umetnosti koja pruža slobodu da se odluta od datog ali se i stvarnom životu vrati. A to kakvi smo u smrti i oko smrti, koliko otuđeni sada usred digitalnog doba, usred globalizacije, uz avione, kamione i telefone, ogolila je nova predstava Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u nedavno postavljenom komadu „Telefon mrtvog čoveka“ savremene američke autorke Sare Ruhl. 

I sama autorka, američka dramaturškinja, pesnikinja, esejistkinja i profesorka koja predaje dramu na Univerzitetu Jejl i ovenčana je nagradama za istaknutog dramskog pisca, a još više ekipa zrenjaninske predstave podsećaju nas šta se sve događa kada nastupi smrt, jer kratak je spisak prava koje ima pokojnik. Sve se svodi na nasledstvo, obustavljanje sudskih postupaka, ako ih je bilo, i eventualno donorstvo organa, jer, kao što znamo, po aktuelnom zakonu u Srbiji svi smo potencijalni donori. Teške stvari, ali neizostavne, čak i za pozorište. Reč je o praizvedbi dela u Srbiji, u Americi izvedenog pre više od deset godina, tačnije premijera je bila 2007. godine a tekst je za potrebe igranja kod nas preveden (Višnja Sretenović i Nikola Jovanović) i u originalu postavljen krajem prošlog meseca.

„Imali smo u pripremi ovaj tekst, bila je ideja i želja da se i ovakav komad nađe na repertoaru i to je na kraju uvršteno u izbor, mislim da će publika biti zadovoljna“, kaže umetnički direktor zrenjaninskog pozorišta Bojan Žirović.

Sve se svodi na nasledstvo, obustavljanje sudskih postupaka, ako ih je bilo, i eventualno donorstvo organa jer, kao što znamo, prema aktuelnom zakonu u Srbiji, svi smo potencijalni donori

Komad „Telefon mrtvog čoveka“, kako navodi sama autorka, delo je o tome kako se sećamo mrtvih i kako nas to sećanje menja, to je putovanje jedne žene prinuđene da se suoči sa svojim pretpostavkama o moralu, iskupljenju i izolaciji u društvu opsednutom tehnologijom.

„U ovom komadu se dvostruka finalistkinja Pulicerove nagrade poigrava motivom dehumanizacije u digitalnom dobu. Komičan, nadrealistički i poetski, ovaj dramski tekst priča o tome šta se dešava kada mobilni telefon pokojnika završi u rukama neznanca, koji, podstaknut ljubavlju i saosećanjem, počne da reinterpretira njegov život koristeći njegov mobilni telefon i njegove kontakte“, objašnjava Bojan Žirović.

Zrenjaninsko pozorište počelo je pripremu nove predstave, takođe modernog komada, objašnjava Bojan Žirović. U pripremi je predstava „Efekat“, britanske spisateljice Lusi Prebl, koja je osim po dramskim delima poznata i kao jedna od scenaristkinja HBO serije „Naslednici“.

„U ovom komadu koji nudi intenzivan doživljaj kako na intelektualnom tako i na emotivnom planu, suočavamo se sa pitanjima na koje delove našeg bića, tela i mozga, možemo da se oslonimo i da ih kontrolišemo i to da li ljudsko ponašanje može da se objasni i svede na dejstvo hormona i neurotransmitera. Ovaj komad režira Đorđe Nešović“, objašnjava Žirović.

HUMANOST U PRVOM LICU: U drami komičnog karaktera centralni lik je usamljena devojka Džin, koja će preuzeti mobilni telefon preminulog i nastaviti da komunicira sa njegovom porodicom i kolegama, pokušavajući da lažima popravi za života narušene odnose, na kraju će čak donirati svoje organe. Glumica Nataša Ilin kaže da je za nju ova uloga imala poseban značaj jer je i sama donorka i svesna je koliko je ova tema važna.

„Ja sam i sama donirala organe, to se desilo pre dosta godina kada je počela kampanja za donorstvo. U Zrenjaninu je, u zgradi pozorišta, tokom kampanje u nekadašnjem Klubu ’Zeleno zvono’, bila organizovana akcija. Čini mi se da je to sada utihnulo, manje se o tome govori i zato mi je drago da je ova predstava pokrenula i tu temu. Donorstvo smatram humanim delom a u predstavi se dotičemo i etičkog odnosa i kriminala, jer jedan od likova u predstavi trguje ljudskim organima, zarađujući na teškoj sudbini siromašnih koji prodaju svoje organe, kako bi došli do novca i rešili bar neki od svojih životnih problema“, ističe Nataša Ilin.

Ali, sem glavne junakinje i svi ostali likovi demonstriraju spremnost kako na dobra dela, tako i na laži. „Čovek se prosto zamisli da li je ispravno to što se radi“, priča protagonistkinja uloge i dodaje da ima nešto u tome kako nas moderna tehnologija gura, iako se ne čini da su zbog tehnološkog napretka ljudi mnogo srećniji.

„Da li je bolje ljudima reći istinu ili laž, to moja junakinja ispituje u predstavi. Džin je dobri duh komada, neko ko pokušava donese ljubav i utehu u jednu porodicu. Ona ljudima vraća nadu i raduje je tuđa sreća, donosi utehu likovima iz komada a nadam se, i publici. Od prve laži, koju izgovori nesigurno kada teši ljubavnicu preminulog, posle se laži nižu sve lakše i ubedljivije dok sreće majku, brata, ženu. Ljudima nije lako pomoći, svi imamo neka takva iskustva. Zato mi nije bilo teško da shvatim lik koji igram. Za mene je ova predstava najviše o usamljenosti, odnosu prema smrti, ljubavi i pomaganju drugim ljudima“, kaže Nataša Ilin.

VIRTUELNO ILI STVARNO: U samom komadu, kao i u svakodnevnici, komunicira se mobilnim telefonima. Telefon kao sprava toliko je prisutan u našim životima, da stvari idu do krajnosti kao u slučaju prošlogodišnjeg dopisivanja sutkinje i čuvara u američkoj državi Oklahoma tokom suđenja za ubistvo dvogodišnjeg dečaka, kada je poslato 500 bizarnih poruka ili sve češćih izveštaja kako policija pokušava da prstom pokojnika otključa njegov mobilni telefon i dođe do tragova.

„To je prosto svakodnevnica, mi živimo sa tim, generacije naše dece ni ne znaju za drugo. Mobilni telefon je naša realnost, pa čak i u nekim ekstremnim situacijama, o čemu je reč u predstavi. Trudili smo se da se svim ovim ozbiljnim temama, sledeći osnovnu nit autorke, bavimo na prihvatljiv i humoran način“, kaže Žirović.

Savremenu predstavu u modernoj dramatizaciji potpisuje reditelj Rastislav Ćopić, koji je do sada režirao predstave „Džepovi puni kamenja“ u Kikindi, „Boing, Boing“ u Nikšiću, „Bajka o Noćurku i Danici“ u Pozorištu lutaka Niš, dok je tokom studija radio Brehta.

„Teme o odnosu prema smrti me intrigiraju, naročito ako je to napisano na duhovit i crno-humorni način, što olakšava pristup temi. Takvu filozofiju smo prigrlili i sproveli na sceni, postavljajući komad integralno, tako da sve počinje smrću čoveka u kafeu, gde devojka za susednim stolom priskače i javlja se na njegov telefon“, opisuje Ćopić rad na predstavi.

Dodaje da koliko god se činilo da smo tehnološki napredovali kao ljudski rod, mišljenja je da to nije mnogo promenilo ljudsku prirodu.

„Pre će biti da je tehnologija samo učinila ljude i njihove karaktere vidljivijim. U našoj predstavi mobilni telefon ima ulogu inicijalne kapisle, on je okidač za sve što će se dešavati. Mobilna tehnologija našoj predstavi daje samo kontekst, dok su glavne teme ljudska usamljenost i koliko poznajemo jedni druge“, priča reditelj Ćopić.

Glumac Miljan Vuković a Dvajt u predstavi, brat umrlog i partner glavne junakinje, smatra da mobilni telefon ubija društveni angažman kod ljudi.

„Još je Čarli Čaplin u svom Velikom diktatoru ukazao na taj odnos čoveka i tehnologije, jer umesto da nas zbližava i da nam pomaže da manje vremena provodimo u radu a više u odnosima sa drugim ljudima, u današnje vreme, kada se radi od jutra do sutra, kada se juri sa jednog na drugi posao radi pukog preživljavanja, tehnologija nije ispunila svoj cilj“, smatra Vuković. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.