Branko Vučković – Može li reč biti jača od mača

Autor: Branko Vučković, Izvor: Novi magazin

Poemu „Lekcije iz pamćenja“ za ovogodišnju tradicionalnu manifestaciju Veliki školski čas, koja se održava u kragujevačkim Šumaricama u čast nevinih žrtava ratnog zločina fašističkih okupatora napisao je književnik Dragan Hamović, a režirao Nebojša Dugalić. „Morao sam najpre zaroniti u građu, u svedočenja, u istoriografska istraživanja. Težio sam da izdvojim što više likova, čak s imenom i prezimenom, koji su se našli u povorci bez povratka, ili su bili očevici i pamtioci toga velikog meteža i zločina“, kaže Hamović za Novi magazin.

Među svedocima su, na primer, bili i tadašnji dečaci, budući bardovi srpskog glumišta Mija Aleksić i Ljuba Tadić, nastavlja naš sagovornik: „Trebalo je postaviti dokumentarnu podlogu daljoj pesničkoj obradi. A takva podloga daje najčistije i najtačnije impulse pesničkoj imaginaciji. Sam naslov, koji je postao i lajtmotiv čitave poeme, preuzet je iz jednog pisma. Navedeno je u studiji o kragujevačkom zločinu, Lepeza smrti Viktora Bejatovića. Reč je o iskazu izvesnog Franca Garhofera, datiranom pola veka posle svršetka rata. To je odgovor na jedno istorijsko istraživanje sa početka devedesetih. Negdašnji nemački oficir tu mirno priznaje da su 1941. u Kraljevu i Kragujevcu streljali mušku populaciju. Jedva su, kaže, izašli na kraj sa ustaničkom pobunom, ali nakon streljanja mase, ne samo muških civila, nego usput i žena i dece, sve je u Srbiji, svedoči taj Garhofer, bilo mirno. Ono što privlači pažnju je rečnik koji taj učesnik zločina koristi posle pola veka. Održali smo im lekciju – piše bez imalo suočavanja sa prošlošću, sa pozicije natčoveka koji može nekažnjeno da čini šta mu je volja. Zato, nema mesta čuđenja zbog aktuelnog razgorevanja neonacizma. Bio je samo prigušen.“

Kome su i zašto upućene „lekcije iz pamćenja“?

Živimo u vremenu strateškog zaborava, istina, selektivno primenjivanog zaborava. Lekcije iz pamćenja obraćaju se onima koji imaju sluha da čuju i razumeju lekcije iz tog osnovnog predmeta za svakog pojedinca i za svaku kulturu. Pre drugih, sve je upućeno potomcima žrtava Kragujevca – ali ne samo Kragujevca. Toliko je takvih mesta da ih je teško pobrojati. A svi smo mi, u neku ruku, njihovi potomci i srodnici, makar u duhu i po udesu koji se periodično navraća. 

U Kragujevcu je u ponedeljak 21. oktobra, održan „Veliki školski čas“, tradicionalna antiratna manifestacija u čast civilnih žrtava zastrašujućeg ratnog zločina, koji su 21. oktobra 1941. godine u tom gradu počinile nemačke okupacione snage.

Nemačke okupacione snage su 21. oktobra 1941. godine, u znak odmazde zbog akcije dva pokreta otpora u kojoj je ubijeno 10 i ranjeno 26 vojnika Vermahta, streljale 2.796 civila iz Kragujevca i okolnih sela, među kojima je bilo i đaka i profesora Prve kragujevačke gimnazije.

Obeležavanju 83. godišnjice zastrašujućeg ratnog zločina nad nedužnim civilnim stanovništvom, prisustvovalo je i više hiljada građana Kragujevca i njihovih gostiju iz gradova širom Srbije.

Kragujevac 21. oktobra slavi i 80 godina od oslobođenja u Drugom svetskom ratu.

 

Da li je to što ste rođeni u Kraljevu u kome je, kao i u Kragujevcu, u jesen 1941. godine počinjen masovni ratni zločin nad civilnim stanovništvom, prednost ili otežavajuća okolnost?

Kraljevo i Kragujevac dva su čina iste tragedije, koji su se odigrali bukvalno jedan za drugim. Streljanje je izvela ista jedinica, 749. pešadijski puk 717. posadne divizije, čija je komanda bila u Kraljevu. U njenom je sastavu bio malopre pominjani Garhofer, koji nam je održao krvavu lekciju. Čitava moja generacija rasla je u obaveznom prisustvu komemorativnim svečanosti sredinom oktobra, sa lozinkom da „kraljevački oktobar više nikad i nigde ne ponovi“. Svest o pripadnosti matičnoj sredini i slobodarskom narodu utiskivao sam na tom stratištu..

Da li mirovne poruke koje se šalju iz Šumarica i sa drugih stratišta širom sveta dopiru do svesti svetskih moćnika koji odlučuju o životu i smrti miliona nedužnih?

Pri početku poeme, u pesmi „Šumarice“, stoji apel koji glasi: „Zapamti takve slike iz povesti / Da ih ne ugledaš svojim očima“. Ljudima treba tako nešto stalno ponavljati, ali i istorija i savremenost pokazuju da je takvo ukazivanje pomalo uzaludno. Ekspanzivna moć, koja bi da postane totalna i bezuslovna, opravdava svoja razorna dejstva lepo upakovanim razlozima. Ili ih više i ne opravdava. A nepojmljivo užasne činjenice vapiju do neba za pravdom. U medijskim i političkim lagarijama prepoznajemo zlo koje vitla u sve ogoljenijem obliku. U razumevanju takve opšte situacije pesma nas iznutra može usmeriti i ojačati, može obodriti da podignemo mač u odbranu života i svega onoga do čega nam je stalo. I pesma je mentalni mač, zapravo. Nosimo to u zajedničkom iskustvu. A overena iskustva valja pamtiti, jer su potvrđena.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.