Biljana Srbljanović o Dejanu Mijaču

Cv mi je rekao da treba da mu pridjem i da mu kažem da želim da mi on režira komad, jer on sam već želi, ali čeka moj znak.

Ja sam mu prišla, predstavila se i rekla. I od tada smo bili jedan čudan par.

Režirao je moja tri komada, više nego bilo ko drugi. Bio je mnogo stariji i iz potpuno drugačijeg miljea, ali smo se razumeli skroz.

Vodio me na ručkove da me otrgne melanholije, nije priznavao moje dijagnoze i kad sam mu gurala papire pod nos.

Bio je nežan i plahovit, lagao me i varao da mu nešto poverujem, pa posle ipak pristajao na moje ideje (uvek inferiornije od njegovih).

Kad sam dobijala PRemio Europa, tražila sam da mi budu sa mnom Ostermajer, Cvele i on.

Imala sam tremu do potpune paralize svih motornih funkcija, a jedini gori od mene je bio on.

Reć mi nije rekao, ni da me ohrabri, ni da se požali, ni da me razume, samo me je gledao tako da sam morala da se saberem i da se ja bavim njim.

Sve je probao i sve znao, sve je voleo i mrzeo. Sve je izdržao i sve doživeo, sve je greške platio i naučio iz njih.

Kad smo jednom bili u Zagrebu, prvi put kao pozorište (Jugodrp) posle rata zvanično tamo, pa ujutru sedimo u onoj gradskoj kavani ili kako se zove već. I pričamo i ja gledam.

Predstava koja me je prelomila da želim da pišem bila je “Mrešćenje šarana” 1985. ili šeste. Vodila me mama, jer nije imala da ide s kim. Ta bolna ironija, taj porodični haos, prelomljen kroz tragediju društva, sa istorijskim posledicama, to je ono što ja pišem i danas dan.

Tog jutra u toj kavani gledam: reditelj moje predstave je reditelj i “Šarana”, Dejan Mijać. Kraj mene sedi Branko Cvejič, upravnik mog pozorišta, što mi je izabrao tekst. Cveja je Kumić Mića iz tog legendarnog “Šarana”. Glavnu ulogu u mom tom komadu igra Voja Brajević, tragičnar sa hibrisom Vasa Vučurević iz tog istog “Šarana”.

Mira Karanović, koja tog trenutka nije bila s nama, a koju sam zavolela i zapoštovala zauvek, u “Šaranu” bila mlada Mica. Rada Djurićin, mama mog voljenog druga Radan Popovic, bila je Gospava.

I ja nekako shvatim, tu, uz zagrebačku kafu sa previše šlaga, što nisam smela da vratim, da ne ispadnem prosta Srpkinja, da sam sve u životu napisala i izmislila, zato što sam sa 15 godina gledala Miča.

Prosto me udari u glavu, onda se i sama udarim šakom jer ne razumem kako to ranije nisam shvatila.

Rekla sam Miču, Deši, Profi, Dejanu, matorom, gospodinu Mijaču to.

A on mi se smejao i reko: dobro ste se setila, moja Srbljanovićeva.