„Ako ne budeš slušao, ukrašće te Cigani“
Piše: Veran Matić
Na žalost, ne postoji ozbiljni, temeljni, kontinuirani napor da se takav prikaz promeni, isto kao i da se promeni odnos prema Romima u socijalnom, obrazovnom i svakom drugom smislu. Velika retkost je afirmativan pristup. Čak i kada, kao juče, imamo adekvatna podsećanja na zločine kakav je ubistvo trinaestogodišnjeg Dušana Jovanovića, ono traje jedan dan i bez evolucije u konkretnom stalnom delovanju koje bi menjalo odnos prema celoj zajednici, stvarajući preventivne barijere.
Arsen Dedić u pesmi „Da su me ukrali Cigani…“ daje sjajan primer kako je moguće afirmativno empatično predstavljati zajednicu i vrednosti.
Ono što figurira kao najgore u stereotipima koji proizvode stalnu mržnju, agresiju, potcenjivanje, Arsen pretvara u nešto poželjno, nešto najbolje.
Arsen Dedić
„… Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porijekla.
Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dijete,
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sjete;
imao bih svoj šator i medvjeda na lancu,
svoju zvjezdanu kuću, konja i kruh u rancu.
Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
ležeći u travi kraj autostrade,
svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće, slobodno i divlje.“
Drugi primer empatije i praktične solidarnosti možemo da čitamo u autobiografiji Bekima Fehmiua „Blistavo i strašno“:
„Veče. Sedim u bifeu Ateljea 212. Ušao je kolega Zoran Radmilović, gladeći svoje guste brkove. Naslonio se na zid, šarmantno isturio stomak i počeo da ga gladi zadovoljno puštajući zvuke podrigivanja: “Oh, oh, oh. Zoro, daj mi jednu dobru kafu“.
„Jesi li se toliko najeo baklava?“, dobacio mu je drugi kolega.
„Jesam, mamu vam j…. nacionalističku.“
Te večeri saznajem da je Zoran Radmilović, u znak protesta, svakog dana i večeri, posećivao porazbijane poslastičarnice u Beogradu čiji su vlasnici bili Albanci. Nije bio ješan, ali bi popio neku bozu ili kafu i ohrabrivao ih. Zoran Radmilović je bio Čovek.“
Jedan je bio Zoran Radmilović, jedan Bekim Fehmiu, jedan Arsen, sva tri neponovljiva, ali kako bi neverovatno bilo da imamo više takvih Ljudi.
