Adrijana van Heteren o Dušanu Mašiću

Draga Dušanova porodico, draga Mimi i Džulija, dragi prijatelji,

Stojim ovde kao prijatelj Dušana i Džulije i kao član velike porodice B92.

Mimi draga, ovo nisu slatke šesnaeste kojima smo se nadali. Premlada si da izgubiš oca sada i na ovakav način.

Ali mi ga vidimo u tebi, u tvojim očima, tvom licu i prepoznajemo ga u tvojoj pametnoj upornosti i osećaju svrhe koja će ti, sigurna sam, na kraju doneti onaj plavi Tesla automobil kakav želiš. Grlim te najviše na svetu.

Džulija, draga, sada kada konačno starimo – iako se čini da se ti ne daš, i da si bolja u tom izvrdavanju – imamo to ogromno skladište divnih uspomena i svih tih priča koje treba da podelimo. Jer uistinu, život nam nije bio dosadan.

Među tim pričama, ključna je ona o godinama proživljavanja duboke ljubavi, snažne, iskrene i istinite, ali i komplikovane i pune blagoslova, bola i protivrečnosti koje život nosi.

Izgubili ste dete.

To je bilo tako teško za oboje.

A vi, hrabri koliko ste oboje bili, stvorili ste drugo divno ljudsko biće ne zadugo potom.

I tako moja draga prijateljice, ti duboko u sebi znaš da će i ovaj gubitak ponovo odneti više života.

Kada sam čula za Dušanovu smrt, cunami sećanja me je poneo i još uvek se vrtim u njemu, jedva uspevam da udahnem vazduh.

Imena, mesta, godine, ludi, ludi događaji smenjuju se u mom mozgu. Ljudi koji su nas već napustili, pokoj njihovim dušama, i mnoga dešavanja gotovo zaboravljena, sada su oživela u bljesku iznenadnog bola.

Prošlost koja se vraća živopisno kao da je bila juče.

Dušana sam, zapravo, prvi put srela u pokvarenom liftu Doma omladine, ove zgrade, koja je sada u mnogo boljem stanju koliko vidim nego te davne 1993. Nisam želela da mi se pridruži u tom liftu koji se, iz nepoznatog razloga, često zaglavljivao na 7. spratu – 4 sprata pre moje destinacije – na spratu koji nam nije bio potreban. Bilo je komešanja jer je vreme čekanja lifa moglo baš da se otegne.

Često je dolazio pravo sa ulice donoseći vesti. To su bile godine kada ste tamo prikupljali vesti. Tamo, na ulici, na uglu, u kafiću, radionici, trgu, od pravih ljudi sa kojima ste razgovarali. Licem u lice. Ili je možda razgovarao sa nekim zvaničnikom ili nekim od mnogih apsurdnih likova koji su tada okupirali političku scenu.

Jedanaesti sprat Doma omladine bio je veoma nezdravo mesto. U nekom trenutku su se pojavile glasine da smo opasno izloženi zračenju zbog predajnika na krovu zgrade… a onda: DIM! – Ne mogu sad ni da pomislim kako smo uopšte uspevali da boravimo na tom spratu, a kamoli da radimo, ali bilo je puno smeha, velike drame i sijaset sumanutih ideja, od kojih je Dušan pomogao realizaciju mnogih, svojom retkom diskretnom tvrdoglavošću. Držao je određeni tempo. Nikada nije žurio, ali je bio nepokolebljiv, kao da je uvek znao kuda ide.

U nekom trenutku je imao devojku, koju je upoznao u Pragu?? I koja je postala njegova žena – koliko se sećam, prilično brzo – i pošto je bila Engleskinja, začas je de facto vodila engleski servis vesti. Ili ju je osnovala. Tako su stvari nekako funkcionisale.

Gledam fotografije ranih godina i osećam snažnu čežnju, nešto što znam da osećaju svi koji su bili deo te priče. Te slike na kojima svi sede jedni preko drugih u toj prostoriji u uglu tokom redakcijskih sastanaka, a Dušan se smeje i cereka.

To je bio njegov svet – i ostao njegov svet – kao referentni okvir za sve što je kasnije došlo. Nisam sigurna da li je iko ikada pričao o bilo čemu drugom osim o Miloševiću, Srbiji, Jugoslaviji i B92. Živeo si to, disao i da si mogao time i da se hraniš, verovatno bi i to radio. Čak i ako si kritikovao, radio bi to sa više energije, strasti i posvećenosti nego bilo šta drugo, jer da li je bilo šta drugo imalo smisla?

Naše prošlosti su toliko isprepletane da shvatam da razmišljajući o njemu ne mogu da prestanem da razmišljam o sebi i o Džuliji i Mimi, Veranu i Saši i našim kućama u Amsterdamu – slobodnoj B92 kancelariji u egzilu – i Mađarskoj – slobodnoj kancelariji B92 u Budimpešti – i Londonu i svim divnim ljudima i akcijama i ljubavi i bolu i ljutnji i svačijim divnim i ludim idejama, napornom radu… I sav taj džez.

U kasnijim godinama, dok je London bio samo jedan let daleko od Beograda, i dalje u ekstazi kao posledici kreativnog zanosa B92, Dušan je gajio ekspanzivne ideje, ali ne toliko lude.

Prsten oko Rusije?? ANEM za Rusiju? TV za Rusiju? Zna li iko? Dušan je imao spreman plan da krene još 2012. godine.

I tako dalje. Nisi čovek bez projekta! Što bi u prevodu bilo nešto poput: ti nisi pravi čovek bez projekta. Nakon što se neizbežno vratio u Srbiju – neizbežno jer je povlačenje bilo preteško, a strastveni angažman prejak – nastavili smo da se sudaramo na rođendanima i predstavljanjima knjiga, Miša Glenija, Ajvora Robertsa, onih uporišnih tačaka u kojima se nalazite ponovo u istom čamcu sa svim poznanicima, prijateljima, neprijateljima i voljenima koji su definisali veliki i važan deo vašeg života.

Bila sam srećna zbog njega što se vratio u Beograd jer sam uvek mislila da je nešto u njemu ostalo nerazrešeno dok je boravio u inostranstvu.

Veran je pisao o Dušanovoj suštinskoj ulozi u istoriji B92 i ANEM-a. Napisao je da je ANEM šablon za mnoge prakse razvoja medija na drugim mestima, i dalje izuzetno relevantan.

To je tako istinito.

Prvo je postojala paradigma saradnje i umrežavanja. Saradnja… Siroti Dušan je morao nekako da zadrži sve ove direktore lokalnih radio stanica u nekom obliku saradnje. I uspeo je. A onda zastanite na trenutak i razmislite o logistici distribucije dnevnog informativnog programa na kasetama širom zemlje. Nedavno sam ponovo razmatrala tu ideju u vezi sa Severnom Korejom i sa gašenjem interneta koje brzo postaje preovlađujući metod suzbijanja medija od strane autoritarnih vlada, radio odjednom nije tako stara ideja, a ni distribucija na fizičkim nosačima zvuka. I muzika!! Pogledajte Avganistan. Muzika je političko bojno polje. A lokalne radio stanice na liniji fronta.

Dušan je u velikoj meri doprineo ukorenjivanju svesti da slobodna štampa može opstati samo kroz saradnju, održavanjem odgovarajućih struktura, stalnom obukom i pre svega istrajnošću u održavanju profesionalnih standarda i etike u novinarskoj praksi.

Ali sigurna sam da je on takođe bio svestan da ljubav, strast, humor i posvećenost moraju biti deo te mešavine da bi bila uspešna.

Volim da mislim o B92 kao o velikom inkubatoru ideja i ljudi. Kao takvi, svi oni koji su bili u B92, žive i dalje u svemu što je iz toga proizašlo. A to je pakleno mnogo!

Nedostajaće nam i pamtićemo ga.

Adrijana van Heteren,
7. februar 2022. godine