Udruženje “Na pola puta”: “Naši korisnici su ravnopravni članovi društva”

14. Januar 2020.
Udruženje “Na pola puta” dugi niz godina pruža podršku osobama sa intelektualnim poteškoćama i njihovim porodicama, sa ciljem da im omogući što kvalitetniji život i uključenost u zajednicu.
na pola puta cover
Fotografija preuzeta sa portala Giving Balkans

Marina Kurilj, izvršna direktorka i Aleksandra Janić, zamenica izvršne direktorke, otkrile su nam više o svim postignućima udruženja, ali i izazovima sa kojima se u svakodnevnom radu suočavaju njegovi članovi, pokušavajući da za svoje korisnike obezbede dobre usluge, uključenost u zajednicu i kvalitetan život.

Kako je nastalo Udruženje “Na pola puta”? Sa kojom idejom je sve počelo, kako se razvijala vaša misija?

Marina: Udruženje je nastalo na inicijativu roditelja, tada mladih, osoba sa intelektualnim teškoćama koji su razmišljali o budućnosti svoje dece. U to vreme, 2005/6. godine prepoznala se potreba za uslugom stanovanje uz podršku, koja tada nije bila u Zakonu o socijalnoj zaštiti. Bez obzira na to, krenulo se u realizaciju projekta „Mala kućna zajedica“ koji je omogućio da mladi sa intelektualnim teškoćama i autizmom žive samostalno uz podršku u zajednici u kojoj su odrasli. Tada projekat, a sada usluga socijalne zaštite koja je prepoznata u Zakonu ali i u gradskoj odluci o socijalnoj zaštiti grada Pančeva, pruža priliku da osobe sa intelektualnim teškoćama žive u skladu sa svojim godinama, potrebama i mogućnostima, uz odgovarajući nivo podrške, u gradu u kojem su odrasli, sa ljudima koje poznaju, a ne zatvoreni u institucije.

Vremenom se prepoznala potreba i za organizovanjem brojnih drugih aktivnosti i za korisnike koji nisu u usluzi Stanovanje uz podršku, poput radionica samozastupanja, usluge pomoći u kući, servisa za ranu intervenciju za najmladje, sportskih i muzičkih radionica, dramskog kluba, savetodavnih aktivnosti za roditelje kroz Roditeljski klub, kako bismo omogućnili potpunu inkluziju ove populacije u društveni život zajednice.

Koja je bila Vaša lična motivacija za rad u neprofitnom sektoru?

Aleksandra: U Udruženju radim već 7 godina, i kada sam počinjala bilo je to kroz volonterski angažman, koji je kasnije prerastao i u stalno zaposlenje. Mogućnost stalnog usavršavanja, i profesionalnog razvoja kao i ostvarivanje rezultata koji imaju za cilj opšte dobro građana naše zajednice zaista su više nego motivišući.

Kroz rad u Udruženju imamo puno prilika za susrete sa kolegama iz inostranstva, kao i pristup različitim programima za profesionalni razvoj. Ukoliko se pogleda broj projekata i pozitivnih promena za lica sa intelektualnim teškoćama koje smo ostvarili u našoj lokalnoj zajednici, onda je to izuzetan podstrek za svakog ko želi dobro i sebi i ljudima oko sebe.

Na koji način Udruženje Na pola puta doprinosi razvoju filantropije u Srbiji?

Aleksandra: Svi koji smo posvećeni radu u Udruženju duboko verujemo da bez filantropije ne možemo dovoljno dobro raditi ono zbog čega smo osnovani, a to je podrška socijalnoj integraciji ljudi sa intelektualnim teškoćama.

Briga o licima sa intelektulanim teškoćama kroz uslugu Stanovanje uz podršku i prevencija institucionalizacije iz našeg ugla je u velikoj meri je odraz dobročinstva i za zajednicu i pojedinca.

Šta je u vašem radu najveći doprinos zajednici?

Aleksandra: To što smo uspeli da uključimo naše korisnike u razne aspekte društvenog života naše zajednice. Što ih sugrađani prepoznaju, javljaju im se na ulici, dolaze na njihove predstave i tribine, kupuju njihove proizvode i razgovaraju sa njima o svakodnevnim temama.

Tako smo unapredili kvalitet života naših korisnika, i populacije sa intelektualnim teškoćama i autizmom uopšte, ali unapredili smo i našu zajednicu koja sada prepoznaje razlike i prihvata ih, te ne beži od njih već sa puno razumevanja i prihvatanja im prilazi.

Kako uključujete zajednicu u svoj rad i šta vam to donosi?

Aleksandra: Zajednica se uključuje kroz volonterski rad kao i kroz aktivnosti na projektima, pa tako učestvuju i deca školskog uzrasta kao i njihovi nastavnici, različite lokalne firme kao i javne ustanove.

Obostrana je korist i za naše korisnike kao i za sugradjane. Prvenstveno na ovaj način veliki broj gradjana saznaje o mogućnostima i sposobnostima lica sa intelektualnim teškoćama, što doprinosi razbijanju predrasuda i pružanje prilike mladima sa intelektualnim teškoćama da ravnopravno učestvuju u životu zajednice.

Kako se finansira Udruženje “Na pola puta” – sa kojim različitim tipovima donatora sarađujete i na koji način?

Marina: Udruženje se uglavnom finansira putem projekata. Saradnju ostvarujemo sa ministarstvima, Pokrajinskom vladom, ambasadama i sl.

Za uslugu Stanovanje uz podršku za lica sa intelektualnim teškoćama imamo potpisan ugovor sa gradom Pančevom, ostvaren putem javne nabavke. Naš grad trenutno je jedna od retkih lokalnih samouprava koja prepoznaje značaj ove usluge i koji je kontinuirano od 2009. godine i finansira u delu honorara zaposlenih i angažovanih. Ostale troškove usluge pokrivaju sami korisnici kroz participaciju odnosno njihovi roditelji/staratelji.

Prihod kojim pokrivamo troškove drugih usluga i aktivnosti koje nisu finansirane putem projekata, ostvarujemo putem donacija, članarina ali i prodajom proizvoda koje ručno izrađuju naši korisnici u našem Radnom centru.

Šta mislite da izdvaja Udruženje “Na pola puta” u odnosu na ostale organizacije u vašem okruženju?

Marina: Izdvaja nas to što naše korisnike gledamo kao ravnopravne članove našeg društva, a ne kao “večitu decu” i “anđele”. Oni kao i mi imaju apsolutno iste potrebe, s tim da im je za zadovoljenje nekih potreba potrebna podrška. Ta podrška je individualizovana i u skladu sa individualnim potrebama svakog ponaosob.

Naši korisnici usluga idu u na predstave, manifestacije, koncerte, sportske aktivnosti, putuju uz podršku asistenta, zajedno sa vršnjacima koje posećuju, istovremeno kada i svi ostali gradjani našeg grada.

Da li postoje druge neprofitne organizacije sa kojima sarađujete, koje i na koji način?

Aleksandra: Saradjujemo sa organizacijama koje su usmerene na mlade kao i na lica sa invaliditetom, kao i sa planinarskim društvom, potom sporskim klubovima, ustanovama kulture, uglavnom se saradnja ogleda u zajedničkoj relalizaciji projekata kao i drugim aktivnostima koje su od značaja za integraciju mladih sa intelektualim teškoćama u lokalnu zajednicu.

Koliko članova ima vaš tim i kako izgleda jedan vaš prosečan radni dan?

Aleksandra: Naš tim čini oko 25 saradnika različitih profila, defektolozi, specijalni pedagog, socijalni radnik, asistenti podrške u uslugama Stanovanje uz podršku i Pomoć u kući, kao i drugi saradnici koji su prema potrebi angažovani na različitim projektima.

Radni dan nam počinje u 8h i traje do 16 časova, sastoji se iz mnoštva obaveza, organizovanja aktivnosti, praćenje projekata i osmišljavanje novih. Nekada se radni dan ne završava radnim vremenom s obzirom da su usluge koje pružamo specifične i prate život naših korisnika, a život nema radno vreme, tako da smo često mobilni jer smo potrebni našim korisnicima.

Puno vremena trošimo u komunikaciji kroz različite medije /mejl, viber/, ali često se dešava da imamo dosta sastanaka što sa partnerima što sa roditeljima ili sa našim korisnicima koji dolaze sa svojim problemima i zahtevima. Svakako je uvek dinamično, uvek nešto novo i uvek se paralelno radi više stvari.

Koji su najveći izazovi sa kojima se susrećete u radu?

Marina: Prvi i večiti izazov jeste obezbeđivanje redovnih finansijskih sredstava za sve usluge i aktivnosti koje realizujemo, za pokrivanje indirektnih troškova i za razvijanje i realizaciju novih ideja koje imamo.

Izazov, nažalost još uvek ume da bude i stigmatizacija korisnika i njihovih roditelja/staratelja/članova porodice, koji ponekad teško prihvataju naše ideje I projekte/aktivnosti koje želimo da realizujemo a koji podrazumevaju njihovo uključivanje na određeni način.

Šta su neka od najvećih postignuća vaše organizacije, a šta tek želite da ostvarite?

Aleksandra: Jedno od izuzetnih postignuća smatramo uspostavljanje usluge Stanovanje uz podršku za lica sa intelektualim teškoćama, kao i licenciranje i očuvanje usluge proteklih 13 godina, za šta smo 2011. dobili i priznanje Erste fondacije iz oblasti socijalne integracije.

Pružanje usluge pomoći u kući u Žitištu, za decu i mlade sa invaliditetom, je takodje jedno od važnih postignuća, potom opremanje senzorne sobe i sobe za reedukaciju psihomotorike za najmladju decu kod koje su dijagnostifikovane razvojne smetnje.

Planovi za naredni period su rad na proširenju usluge Stanovanje, kao i rad na evropskim projektima. Smatramo da je značajno da se za decu sa intelektualnim teškoćama i dalje razvijamo Servis za ranu intervenciju te će nam to u narednom periodu biti jedan od važnih zadataka.

Tekst je prenet sa portala Giving Balkans.