Pre otprilike godinu dana, spasili smo jednu iznemoglu i bolesnu kujicu koja se zove Luna, sigurne smrti sa ulice.

Besni starac, razularen i ljut zbog bukvalno najminimalnijih Covid mera koje će nula posto uticati na život ogromne većine gradjana, deset minuta viče u kameru nečijeg telefona iznoseći uglavnom uobičajene antivakserske gluposti.

Slušalac popularnog radija porukom odgovara na voditeljevo pitanje: "Šta bi radio kada bi na jedan dan bio nevidljiv?" svojom fantazijom o celodnevnoj bleji u tržnom centru, ali kao voajer u ženskim kabinama sa presvlačenje.

Mesecima sebi govorim da ne treba više da pišem o vakcinaciji, da je javni razgovor odavno u potpuno slepoj ulici, da je iz nje nemoguće ijednog antivakcinaša izvesti bilo kakvim racionalnim, naučnim, humanitarnim ili moralnim argumentom.

Nema se više šta novo reći o pomahnitalom zlu antivakcinaša, čija se aktivna, precizno organizovana, odlično finansirana kampanja u korist širenja epidemije Covida, razvaljivanja zdravstvenog, ali i ekonomskog sistema zemlje, od čijih posledica ćemo na kraju svi pocrkati, ali se ipak ni ne može ćutati.