Egzodus Italijana: zločin za koji niko nije odgovarao

Piše: Željko Pantelić

U evropskom “Kratkom veku”, među brojnim zločinima koji su se ređali kao na traci na Starom kontinentu, prošlo je gotovo u tišini etničko čišćenje Dalmacije i Istre. Grube računice navode da je na kraju II svetskog rata proterano oko 300.000 Italijana a preko 20.000 ih je ubijeno i bačeno u jame, na sličan način na koji su ustaše likvidirale prethodno Srbe u NDH-a.

Tragedija dalmatinskih i istarskih Italijana je posebna jer su oni bili dvostruke žrtve: masakrirani su i proterani iz Jugoslavije, a u Italiji su dočekani kao fašisti i neželjeni rođaci, odnosno simboli režima koji su u Italiji hteli da zaborave i izbrišu, kao da ih nikada nije ni bilo. Što bi rekao Čerčil, neposredno po završetku rata: “Italijani su baš bizaran narod. Jedan dan imamo 45 miliona fašista, dan posle 45 miliona antifašista. Pa opet na popisu stanovništva ne rezultira da ih ima 90 miliona”.

Proterivanje Italijana u Jugoslaviji je pravdano dvadesetogodišnjim fašističkim režimom Benita Musolinija i navodnim masovnim doseljavanjem italijanskih građana između dva svetska rata. Činjenica je da su među domicilnim Italijanima bili manjina i jedni i drugi: fašisti i doseljenici.

Habsburška monarhija je favorizovala čitav 19. vek Hrvate i Slovence na prostoru Istre i Dalmacije na račun Italijana jer je za opstanak dvoglavog kraljevstva smatrala opasnijim italijanski iredentizam nego slovenački i hrvatski nacionalizam. Beč je primenjivao staru taktiku “divide et impera” sejući mržnju između starosedelaca Italijana i njihovih jugosloveneskih komšija.

Otrovni plod politike Austrougarskog carstva je bila diskriminacija jugoslovenskih naroda između dva svetska rata na teritorijama koje su u ušle u sastav Kraljevine Italije. Naravno, niko ne želi da relativizuje i umanji zločine italijanskog fašističkog režima. O tim zlodelima postoji vrlo obimna građa, kako na italijanskom tako i na južnoslovenskim jezicima, dok su patnje nedužnih građana italijanske nacionalnosti bile negirane ili ignorisane više od pola veka, sa izuzetkom najznačajnijeg italijanskog novinara 20. veka Indra Montanelija.

Brojni gradovi i varošice su imale apsolutnu italijansku većinu pre početka Drugog svetskog rata, od Kopra preko Rovinja do Rijeke. Pula i Zadar su čak imali oko 90 odsto stanovnika italijanske nacionalnosti. Saveznička avijacija je sravnila Zadar u finišu II svetskog rata i pored toga što nije imao geostrateški značaj a kamoli ozbiljniju vojnu formaciju ili utvrđenje. Jedina krivica Zadra je bila njegova “italijanština”. U razorenom gradu i sa novim “oslobodiocima” za Italijane više nije bilo mesta. U dalmatinskom gradu koji je imao blizu 25.000 stanovnika ostalo je tek malo više od hiljadu stanovnika po odlasku Italijana.

Kao Zadar, i Rijeka je besomučno bombardovana u finalnim mesecima rata bez ijednog opravdanog razloga. Po ulasku partizanskih jedinica ubijeno je, bez suđenja, više od 600 građana a kada je 1947. godine Fiume definitivno postalo Rijeka više od 70 odsto Fjumana je zauvek napustilo grad predaka.

Pula je bukvalno ispražnjena posle terorističkog atentata poznatog kao “Vergalorski pokolj”. Nikada nije utvrđeno ko je postavio 28 podvodnih mina koje su eksplodirale tokom plivačkog mitinga u prisustvu velikog broja gledalaca. Nije teško zamisliti ko je stajao iza tog masakra u kojem je život izgubilo 116 Puljana, Italijana.

Pomenuti zločin je bio okidač da 28.000 stanovnika Pule od 31.000 koliko ih je živelo u istarskom gradu po završetku II svetskog rata zauvek napusti grad u kojem su u senci rimskog amfiteatra, Pulske arene, odrastale generacije njihovih predaka.

Nekoliko desetina hiljada prognanih Puljana i Istranina je čekalo tek neprijatno iznenađenje po iskrcavanju u Ankoni i na putu do Specije. Italijanski komunisti su nazvali konvoj koji je prevozio nesrećne ljude “fašističkim vozovima”. Organizovali su zasedu u Bolonji gde su pobacali po šinama spremljenu hranu, vodu i mleko za bebe i decu. To im nije bilo dovoljno pa su uz pogrdne uzvike kamenovali vagone sa Istranima. Ne čudi što je više od polovine proteranih Italijana odlučilo da se odseli na drugi kraj sveta u Ameriku i Australiju, daleko od Titove Jugoslavije i Toljatijevih sledbenika u Italiji.

Za domaće komuniste dolazak Italijana koji su preživeli masakre ili su proterani iz Hrvatske i Slovenije bio je veliki problem da objasne kako je moguće da tako veliki broj ljudi beži iz obećanog, komunističkog, raja u koji su oni želeli da odvedu Italiju. Da bi opravdali svoje jugoslovenske kolege, komunistička propaganda je dehumanizovala i žigosala sve prognanike iz Dalmacije i Istre kao fašiste koji, u suštini, nisu zaslužili bolju sudbinu.

Jedina osoba koja je od prvog dana početka egzodusa Italijana iz Dalmacije i Istre, pričala, pisala i upozoravala na razmere nesreće, bio je Indro Montaneli, najveći italijanski i evropski novinar u 20. veku. I pored toga što je bio proganjan od strane fašističkog režima i zakleti liberal, italijanski komunisti su i Montaneliju prišili etiketu “fašista” jer se previše interesovao za stradanja sunarodnika u jugoslovenskom komunističkom edenu.

Među 20.000 Italijana koji su završili u istarskim, kvarnerskim i dalamtinskim jamama veoma mali broj čine fašisti i zločinci. Žrtve su vezivane žicom oko ručnih zglobova i postavljane su na ivicu jama a zatim bi dželati pucali u prva tri četiri nesrećnika koji su padajući u ponor svojom težinom povlačili druge u ambis. Na taj način su u jamama na najgoru smrt bili osuđivani oni koji su ostajali danima živi pored svojih mrtvih ili teško ranjenih zemljaka, u svojevrsnom paklu. Samo u jami u Bazovici je pronađeno tri hiljade posmrtnih ostataka.

Koliko je nacionalistička furija presvučena u ideološku uniformu komunizma bila jaka govori činjenica da se nije samo temeljno rušilo i poništavalo sve što je ukazivalo na prisustvo Italijana u Istri i Dalmaciji, uključujući čak i groblja, odnosno nadgrobne ploče.

Pod uticajem Italijanske komunističke partije (najjače komunističke organizacije s druge strane Gvozdene zavese) na Apeninskom poluostrvu je uspostavljen sličan tabu o egzodusu Italijana iz Istre i Dalmacije kao u Poljskoj o zločinu u Katinskim šumama. Čak su i u zvaničnim udžbenicima, sve do pada Berlinskog zida i kraha komunizma, za zločine bili optuživani nemački nacisti, baš kao i za masakr poljskih oficira, podoficira, vojnika i funkcionera, iako su za prvi masakr bili odgovorni Titovi a za drugi Staljinovi komunisti.

Tabu je cementiran posle raskola između Tita i Staljina 1948. godine, kada je Jugoslavija postala dragoceni partner SAD u obračunu sa sovjetskom imperijom. Zapadu nije bilo u interesu da kompromituje novog saveznika. “Istrianima” i “Dalmatama” nije samo negirana pravda već i pravo na sećanje, sve do 2004. kada je ustanovljen “Dan sećanja” koji se obeležava svakog 10. februara budući da je tog datuma 1947. potpisan Pariski mirovni sporazum s kojim se Italija odrekla Istre, Rijeke, Kvarnera, Zadra i Dalmacije.

Bilo je potrebno da SSSR nestane s geografske karte i da PCI promeni ime i simbol da bi žrtve etničkog čišćenja dobile pijetet kakav zaslužuju. Akile Oketo – poslednji lider PCI koji je predvodio tzv. Bolonjinski preokret na kojem je odlučeno da se komunisti transformišu u modernu partiju levice – priznao je da je za dimenzije i težinu drame Italijana u Istri i Dalmaciji saznao tek u smiraj 20. veka.

Za počinjene zločine nad istarskim i dalmatinskim Italijanima niko nije procesuiran a kamoli da je osuđen ili da je odležao dan zatvora. Tršćanski pisac Klaudio Magris je, svedočeći o radosti zbog ostanka Trsta u Italiji, opisao tragediju svojih zemljaka koji su se našli na pogrešnoj strani granice: “Radost zbog Trsta je prekrivala tugu u našim srcima zbog gubitka Istre i Rijeke. Dugo godina drama istarskih i dalmatinskih Italijana, koju su platili sva nedela fašizma za celu Italiju, je prećutkivana. Nekad zbog neznanja, nekad zbog neinformisanosti a nekad zbog kukavičkog straha da ako pričaš o tome budeš označen kao fašista i nacionalista”.

Tekst je prenet sa portala Vijesti.