Aleksandar Popov: U malom Schengenu nema Dodika i RS-a

Piše: Tamara Nikčević

Ono što su predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i premijeri Sjeverne Makedonije Zoran Zaev i Albanije Edi Rama početkom novembra u Ohridu definisali kao inicijativu za 21. vijek, preostale zemlje zapadnog Balkana dočekale su sa stanovitom uzdržanošću. Čuvaj se Danajaca i kada darove nose mogao bi, u najkraćem, da glasi manje ili više direktno saopšten odgovor Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Kosova na prijedlog Srbije o malom Schengenu koji bi, uvjerava predsjednik Vučić, omogućio otvoreni protok ljudi i robe kroz cio region. Da li je zaista mali Schengen začetak četvrte Jugoslavije ili je, pak, riječ o pokušaju poboljšanja regionalne saradnje i ostvarenju zajedničkog cilja – članstva u Evropskoj uniji?

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže da iako razumije uzdržanost pojedinih država zapadnog Balkana u odnosu na prijedlog predstavljen u Ohridu, ipak vjeruje da je u osnovi to dobra ideja za region. Uostalom, podsjeća Popov, Igmanska inicijativa je još 2002. godine predložila svojevrsni mini Schengen.

“Ekspertska grupa Igmanske inicijative predložila je tada formiranje zone slobodne trgovine između Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Predlog je prosleđen šefovima država i ministrima spoljnih poslova tih zemalja, koji ga nisu prihvatili. U međuvremenu je potpisan CEFTA, sporazum koji u potpunosti ipak nije uspeo da eliminiše probleme kretanja roba i ljudi između zemalja regiona”, objašnjava Popov. “Ohridski predlog da iz jedne u drugu državu građani prelaze samo uz ličnu kartu, ali i predlog da se međusobno priznaju radne dozvole, samo je deo rešenja. Naime, neophodno je obezbediti integrisano upravljanje granicom, što znači da sve nadležne službe sa jedne i sa druge strane granice međusobno dobro komuniciraju. Govorim o policiji, o carini, o sanitarnoj kontroli što bi omogućilo brži prelaz ljudi i robe. Pogledajte mađarsku granicu, gde, ako idete iz Srbije, morate računati na barem dva sata čekanja, kako prilikom ulaska, tako i prilikom izlaska iz zemlje”.

DANI: Kako tumačite rezerve koje pojedine države regiona iskazuju u odnosu na ideju malog Schengena? Crnogorski predsjednik Milo Đukanović, na primjer, kaže da je Crna Gora veoma otvorena za saradnju sa svim zemljama zapadnog Balkana, ali da je njen prioritet članstvo u EU, a ne nekakva alternativna rješenja.

POPOV: Crna Gora, koja je najdalje odmakla u pregovorima sa Bruxellesom, s pravom postavlja pitanje da li je mali Schengen zamena za članstvo u EU. Hoćemo li od država bivše Jugoslavije da napravimo malu EU, kako bi prava EU lakše komunicirala sa ovim regionom, pita se Podgorica, koja očekuje da će upravo Crna Gora biti prva sledeća članica EU. Lično mislim da to i nije naročito jak argument.

DANI: Zašto?

POPOV: Zato što bi se, kada se jednoga dana konačno dođe do članstva u EU, veoma lako izašlo iz malog Schengena. Čini mi se, dakle, da bi, uprkos skepsi koju pokazuje predsednik Đukanović, u zemljama regiona bilo dobro unapred uvežbavati način na koji u EU funkcioniše sistem brzog prelaska granice i brisanje carinskih barijera.

Kada je reč o malom Schengenu, Crna Gora ima rezervu i zbog toga što se, u političkom smislu, ovde susrećemo sa problematičnim trouglom. Naime, i Kosovo je pozvano da bude deo sistema, iako su i dalje na snazi takse koje je Priština uvela na uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Crna Gora u to očito neće da se meša.

Sa druge strane, jasno je da uvođenjem Albanije u priču o malom Schengenu Aleksandar Vučić pokušava da kosovski problem, koji mu nad glavom visi kao Damoklov mač, nekako relativizuje, da ga smekša. Zasad to ide veoma teško, što dokazuje činjenica da politički prvaci u Prištini otvoreno napadaju premijera Ramu zbog toga što je, bez prethodnih konsultacija sa Kosovom, zajedno sa Vučićem i premijerom Zoranom Zaevom prihvatio ideju malog Schengena.

DANI: Kandidat za premijera Kosova Albin Kurti odbacio je ideju malog Schengena, objašnjavajući da je riječ o pokušaju stvaranja četvrte Jugoslavije, odnosno neke nove velike Srbije. Imaju li ove ocjene osnova?

POPOV: Nemaju. Mislim da kosovska strana na ovaj način tvrdi pazar uoči nastavka pregovora Beograda i Prištine. Kurti ponavlja kako će, postane li premijer, uvesti mere reciprociteta sa Srbijom, sve sa ciljem da zvanični Beograd natera da odustane od lobiranja protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, odnosno od ubeđivanja pojedinih zemalja da povuku priznanje Kosova.

DANI: Vjerujete, dakle, da nikakve političke ili velikodržavna ambicija ne stoji iza ideje Srbije o malom Schengenu?

POPOV: Ne, meni to ne liči na mini Jugoslaviju o kojoj govori albanska strana. Doduše, ne isključujem da u svemu ima Vučićeve želje da EU pokaže da je lider koji ovde uvežbava malu Evropu, odnosno EU pre EU.

Šta je interes Albanije? Pritisnut protestima opozicije unutar svoje zemlje i nedavnim neuspehom oko otpočinjanja pristupnih pregovora sa EU, Edi Rama u Vučićevoj ideji malog Schengena traži način da politički preživi. Najzad, i treći učesnik sastanka u Ohridu, Severna Makedonija, takođe se suočava sa unutrašnjopolitičkom nestabilnošću i veliko je pitanje kako će Zoran Zaev proći na vanrednim parlamentarnim izborima, zakazanim u aprilu 2020. Budući da ni Severnoj Makedoniji nisu otvoreni pristupni pregovori sa EU, verujem da Skoplje ovim želi da pokaže kooperativnost i neodustajanje od evropskog puta. Zaev je očito prešao preko činjenice da je Srbija 2017. imala veoma sumnjivu ulogu u neredima u Sobranju, kao i preko kasnije odluke Beograda da povuče kompletno osoblje svoje ambasade u Skoplju. Ovim je Zaev pokazao da je, u smislu tolerancije, makar za dva koplja ispred ostalih političara u regionu.

Iako su i Zoran Zaev i Edi Rama prihvatili Vučićevu inicijativu o malom Schengenu, s obzirom na dinamiku kretanja i u regionu i u Evropi, ali i globalno, problem je što se ta ideja svakodnevno sudara sa situacijom na terenu.

DANI: A to znači…?

POPOV: To znači da međudržavni odnosi zemalja zapadnog Balkana za kratko vreme uspevaju da variraju od veoma srdačnih, do onih na ivici sukoba. Zato mislim da bi sve zemlje regiona trebalo da se ugledaju na dobro uređene odnose država Nordijskog saveta. Neke od tih zemalja danas su članice EU, neke nisu; jedne su deo NATO-a, druge to nisu. Iako su u vreme Drugog svetskog rata te države imale svoje međusobne zađevice, 1952. su ipak smogle snage da naprave Nordijski savet, koji je podrazumevao ne samo otvoreno kretanje ljudi i roba nego kasnije i školovanje stranaca pod jednakim uslovima kao i domaće stanovništvo, isto takvo lečenje i sl.

DANI: I mi smo, kako kaže predsjednik Vučić, devedesetih ovdje imali omanji rat…

POPOV: Da, omanji rat sa ogromnim žrtvama.

DANI: Nakon omanjeg rata dobili smo relativno miran period; a onda je Srbija, za razliku od ostalih postjugoslovenskih zemalja koje međusobno dobro sarađuju, od 2012, tj. od dolaska predsjednika Aleksandra Vučića na vlast, ušla u sukob doslovno sa svima. Uostalom, sjetite se oktobra 2016. i još nerazjašnjene uloge Srbije u pokušaju terorizma u Crnoj Gori; ili aprila 2017. i nasilja u makedonskom Sobranju, u kojem je učestvovao visoko pozicionirani pripadnik srpske tajne policije, a što ste već pomenuli; da ne govorim o očijukanju predsjednika Srbije sa Miloradom Dodikom i njegovim nacionalsocijalizmom. Zar onda ne zvuči apsurdno da baš od zemlje kakva je danas Srbija regionu stižu prijedlozi o dobrosusjedstvu i integracijama?

POPOV: Tačno, zvuči krajnje apsurdno… Valjalo bi razmisliti zbog čega je baš Aleksandar Vučić sada u sve to krenuo. Već sam rekao da predsedniku Srbije imponuje to što ga pojedini zapadni političari nazivaju faktorom stabilnosti, liderom regiona i slično i možda je, nakon svega, njemu danas izuzetno stalo da takav status nekako vrati. Inače, saglasan sam sa vašom drugom ocenom: Srbija je danas zaista u manjem ili većem sukobu sa svim zemljama zapadnog Balkana. Beograd je u konstantnim varničenjima sa Sarajevom, sa Podgoricom, sa Zagrebom, sa Tiranom; tek nedavno je otoplio odnose sa Skopljem. O Prištini da i ne govorim. Ovde se vraćam na nordijske zemlje, u kojima se, od te 1952. godine, ko zna koliko puta menjala vlast: jednom su na vlasti levi, drugi put desni; ipak, odavno definisani odnosi i savezi opstaju decenijama. Njih ništa ne može da poremeti. Doduše, za razliku od nas, građane nordijskih zemalja ne pokreću emocije i strasti, nego razum i interes. To je ključna razlika. Da smo pametniji, odavno smo tenzije mogli spustiti pomoću privredne saradnje, otvaranjem granica, a onda u hodu rešavati ostala otvorena pitanja – demarkacije granica, procesuiranja ratnih zločina i sl. Nažalost, očito nismo toliko pametni.

DANI: Pojedini analitičari vjeruju da predsjednik Vučić inicijativom mali Schengen poručuje da je i dalje na evropskom putu; istovremeno, suštinski, on pravi odstupnicu evropskim integracijama Srbije.

POPOV: Moram najpre ponoviti da mali Schengen nije loša ideja. A to da li Vučić ovim pravi odstupnicu… Mislim da je Vučiću laknulo kada je video da Bruxelles nije dao zeleno svetlo za otvaranje pristupnih pregovora Severnoj Makedoniji i Albaniji, jer mu to otvara mogućnost da nastavi da fingira reforme unutar srpskog društva. Možda je na ekonomskom planu u Srbiji i bilo nekih pomaka; međutim, kada je reč o vladavini prava, o borbi protiv korupcije, o slobodi medija, tu je Srbija išla nadole. Verujem da će u narednom periodu zvanični Beograd ponavljati da ostaje na evropskom putu, ali da će istovremeno raditi sve kako bi na unutrašnjem planu urušio one vrednosti koje se nazivaju evropskim i demokratskim.

DANI: Kako tumačite odnos Bosne i Hercegovine kada je riječ o malom Schengenu? Kako to da Milorad Dodik prvi put ne podržava ideju koju je iznio predsjednik Vučić? Šta je Dodikov problem?

POPOV: Priča o malom Schengenu suštinski kvari Dodikovu šemu o prekrajanju granica BiH; to je njegov glavni problem. Naime, mali Schengen predviđa saradnju države sa državom, ne saradnju entiteta sa državom. Dodik je, dakle, svestan da bi u tom slučaju ne Republika Srpska, nego BiH kao celina pravila međudržavni aranžman sa zemljama regiona i da u tome ne bi bilo mesta za njega i za RS. Na taj bi način pale u vodu sve Dodikove pretnje o odvajanju RS-a iz BiH, što bi u ogromnoj meri doprinelo smanjenju Dodikovog ucenjivačkog kapaciteta. Milorad Dodik je toga itekako svestan. Zato se protivi malom Schengenu.

DANI: Mislite da to neće značajnije uticati na političke odnose Dodika i predsjednika Vučića?

POPOV: Na Balkanu je nevolja to što svi uvek drže fige u džepu, što svi uvek računaju na rezervnu varijantu. Ne, ne mislim da novonastala situacija može ozbiljnije poremetiti odnose Dodika i Vučića. Tim pre što znaju da se, ako ideja o malom Schengenu i propadne, obojica lako mogu vratiti na tezu o RS-u kao kompenzaciji Srbiji za gubitak Kosova. I Vučić i Dodik, koji u toj igri s pravom računaju na sopstveni ucenjivački kapacitet, tu se osećaju kao ribe u vodi.

DANI: Iznenađuje li Vas to što lider Srpske demokratske stranke Mirko Šarović nema ništa protiv malog Schengena? Je li riječ o pukoj kontri Dodiku ili…?

POPOV: U političkom životu entiteta RS odavno su se okrenule karte: SDS, koji je devedesetih bio glavna ratna opcija, poluga rata u BiH, zauzeo je mesto Milorada Dodika, koji je u to vreme bio na drugoj, antiratnoj, građanskoj poziciji. Opoziciona politička scena u RS-u nije se samo politički nego i personalno promenila. Njihov stav prema malom Schengenu nije posledica želje da se po svaku cenu kontrira Dodiku.

POPOV: Tim je ljudima jasno da je RS sa Dodikom na čelu zarobljena država. Baš kao što je to i Srbija. Predstavljajući se kao zaštitnik nacionalnih interesa, zaštitnik svih Srba u regionu, Dodik zapravo radi isključivo u svoju korist. I to je postalo očigledno. Tim pre što sam Dodik odavno to i ne krije. Ako čovek želi normalno da živi, mora se suprotstaviti takvoj politici. Uostalom, setite se da je uoči poslednjih izbora Dodik građanima BiH otvoreno poručivao da će, ko ne glasa za njega, izgubiti posao. Neke stvari su zaista prevršile meru i ljudi zato tako reaguju.

DANI: Budući da se Crna Gora i Kosovo otvoreno protive malom Schengenu, a da se BiH i dalje dvoumi, kakva je budućnost te ideje, šta mislite?

POPOV: Ovo je tek početak, tema je stavljena na sto i ne bih se baš usudio da prognoziram dalji tok događaja. Umesto toga, podsetio bih da, u vreme kada je osnovan Nordijski savet, sve današnje članice tog saveza nisu odmah prihvatile ideju integracija. Finska je, na primer, znatno kasnije ušla u taj savez. Pored toga, na dnevnom redu nisu bile sve teme koje danas imamo. Te su zemlje krenule od lakših stvari, da bi došle do ovoga što su trenutno. Razvojno i postupno. Hoću da kažem da se i mali Schengen može posmatrati na sličan način: moglo bi se ostati na slobodnom kretanju ljudi i robe, to nije problem; istovremeno, moglo bi se razgovarati o nadogradnji osnovne ideje. Sačekajmo, vreme će pokazati.

DANI: Amerika je pozdravila ideju malog Schengena, ali i neke zemlje EU. Međutim, sudeći po odluci Bruxellesa da ne otvori pristupne pregovore Sjevernoj Makedoniji i Albaniji, imate li utisak da Zapadu ovaj region sve više postaje posljednja rupa na svirali?

POPOV: Dugo je osnovna ideja Zapada bila – samo da se na Balkanu ne puca. Takav odnos će se zadržati sve dok se stanje u regionu ne zaoštri, odnosno dok se u ovdašnje prilike previše ne upletu velike sile.

DANI: Zar se već nisu uplele?

POPOV: Jesu. Pre svih Rusi i Amerikanci, delom i Turska. Ali, to je negde i logično. Jer, što je manje Evrope, to je više Rusije, Kine, Turske i SAD-a. Pitanje je hoće li se, ako jednom izađe, Evropa moći ponovo vrati na Balkan. Sa druge strane, po prirodi stvari, EU će u regionu morati biti prisutna – na ovaj ili na onaj način. Videćemo šta će biti sa briselskim procesom u koji se Amerika već debelo uplela. Kako će se EU i da li će se uopšte uskoro vratiti u proces rešavanja kosovskog problema, ozbiljno je pitanje o kojemu bi Bruxelles morao da razmisli. Amerika je daleko… Ni Prvi svetski rat, ni Drugi svetski rat nisu se vodili na teritoriji SAD-a, nego u Evropi. To ne bismo smeli da zaboravimo. Tim pre što je, bojim se, ovo što trenutno imamo na Balkanu daleko rovitija i opasnija situacija od one koju smo imali devedesetih. U tom smislu ne bih isključio mogućnost da se, ako se kod nas nešto loše desi, to prelije preko granica regiona. Evropa te opasnosti mora biti svesna.

DANI: Sudeći po posljednjim odlukama EU, ali i po nekim prilično neodgovornim izjavama i potezima predsjednika Emmanuela Macrona, da li je Evropa svjesna opasnosti o kojoj govorite?

POPOV: Macron pokušava da smiri situaciju unutar Francuske. Videli ste ponovo žute prsluke na ulicama Pariza. Ipak, napravljena je ogromna greška odlukom o neotvaranju pristupnih pregovora sa EU Severnoj Makedoniji i Albaniji, time i nekim indirektnim porukama zemljama zapadnog Balkana. Turska je decenijama kandidat za članstvo u EU, pa je u tom smislu bilo suvislije otvoriti pregovore ovim dvema državama zapadnog Balkana i time poslati pozitivnu, ohrabrujuću poruku regionu. Umesto toga, vi nam pretite izolacijom. EU se može reformisati, a istovremeno voditi pregovarački proces. Saglasan sam sa ocenom da se usred utakmice ne mogu menjati pravila. Ne možete, dakle, u šezdesetom minutu meča tražiti da se penal, umesto sa jedanaest, izvodi sa devet metara. Naprosto, to je neozbiljno i može da proizvede veoma štetne posledice ne samo po region nego i po Evropu.

DANI: Kakve posljedice?

POPOV: Već sam govorio o Srbiji kao o zarobljenoj državi. Ona će biti još zarobljenija u slučaju da EU odluči da region ostavi izvan Unije. Beograd u dobroj meri fingira svoje reforme, odavno nije otvoreno ni jedno poglavlje, šefica pregovaračkog tima za pregovore sa EU praktično je smenjena, što je uredno konstatovano u poslednjem izveštaju koji je Srbija dobila prošle godine. Naravno, stavovi predsednika Macrona i Bruxellesa Vučiću danas služe kao alibi: cilj nam je EU, ali nije do nas, do EU je. To je, kažem, opasna politika, koliko za region, toliko i za samu Evropu.

BiH je poseban slučaj. Reč je o protektoratu, sviđalo se to Dodiku ili ne. Dodik bi najzad morao da pročita Ustav svoje zemlje, u kojem piše da poslednju reč o svemu što se u toj zemlji događa ima visoki predstavnik. Uključujući i eventualnu odluku o otcepljenju. Kako se naziva takva država? Pa, protektorat. Dodiku bi, kažem, bilo dobro da to još jednom pažljivo pročita pre nego što krene sa novim aktiviranjem svog ucenjivačkog kapaciteta…

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.