Tea Lukač: Nikako da koraknemo iz 90-ih

Piše: Dejan Kožul

Istorija ovih balkanskih prostora je ujedno istorija ljudi istrgnutih iz korijena. Mnogi nikad ne dobiju priliku da se vrate na mjesto poticanja i spoticanja pa čežnja ostaje do kraja života. Nakon što je kao dijete tokom “Oluje” izbjegla iz Dvora na Uni, Tea Lukač se ipak vraćala svojim korijenima i svom gradu. U njemu je imala čvrstu bazu – svog djeda koji je i dio filma i zahvaljujući kome se još jače povezala sa svojim korijenima. Film se, naravno, zove “Koreni”, prikazivan je na ovogodišnjem Beldocs festivalu, a dio je i istorije festivala u Karlovym Varyma, jer je ovo prvi dokumentarni film koji je prikazan na tom festivalu.

Koliko je film priča o vašim korijenima?

Naslov ima dvojako značenje jer se film bavi sukobom večnosti prirode i prolaznosti ljudskog života. I bilo mi je logično da se vratim svojim korenima, svom rodnom mestu, pa su ta dva elementa doprinela naslovu. Tu sam odrasla, to su šume kroz koje sam hodala, čista i predivna Una, tako da su to sastavni elementi. Kad pomislim na Dvor, prvo pomislim na prirodu pa je bilo logično da se ona pokaže. Dosta mi je ljudi, nakon što su pogledali film, reklo da moraju da odu u Dvor. Drago mi je da se probudilo i takvo osećanje u gledaocima.

Pored Ministarstva kulture i Filmskog centra Srbije, i općina Dvor na Uni je pomogla film. U neku ruku, on i je turistička razglednica?

Jako smo zahvalni što je opština Dvor prepoznala naš pokušaj da uradimo nešto. To nije prostor u kom se mnogo snima, u kom ima puno kulturnih sadržaja. Bilo nam je drago da bar malo, nakratko probudimo taj život i dokumentujemo nešto što smatram da je vredno da ostane zabeleženo, ne samo prirodu nego i te ljudske priče, specifičnost lokaliteta, melosa, priča, običaja, kulture… To je jedan interesantan i specifičan miks. Film je sniman iz kadrova scena koje mogu možda da se nazovu i razglednicom. Iako sam se vodila privatnim razlozima da se vratim u mesto odakle sam potekla, bilo mi je logično da se bavim nečim što mi je poznato. Sa druge strane, trudila sam se da film bude konkretan i da konkretnost doprinese univerzalnosti, da gledaoci iz druge zemlje ne moraju da znaju da je u pitanju Dvor. To može da bude bilo koje malo mesto koje postoji u mnogim zemljama. Stalo mi je da univerzalnost ideje bude šira od samog mesta u kom se snimalo. Da to bude priča o bogatstvu, tananosti i otpornosti ljudskih duša.

Pratite i priču o ženama koje su organizirale potpisivanje peticije protiv odlaganja nuklearnog otpada u toj divnoj prirodi. Film se dotiče i sve prisutnijih ekoloških problema i pokreta.

Ekološko pitanje je nezaobilazno, a posebno danas. Ta priča mi je od starta bila potpuno neverovatna. Imamo jedan redak predeo, netaknutu prirodu, i od svih mogućih mesta koje smo mogli da razmatramo da postane odlagalište otpada, da baš izaberemo to. Toliko mi je to bilo neverovatno. To je možda i najaktuelnija tema koja se pojavljuje u filmu. Ona isijava kad god se pomene Dvor i kad se ode u Dvor, tako da je bilo prirodno da je uključimo, a posebno u kontekstu odnosa prema prirodi. Htela sam da podcrtam monumentalnost, drevnost, strahopoštovanje koje se zaboravlja. Život u prirodi nije uvek lak, zapravo je suprotno i to je nešto što može da bude i preteće, ako se prema tome ne ophodimo pažljivo.

Kroz film provlačite i mladalačku razigranost, ali i teške teme. Osim ekološkog pitanja, tu je i nasilje nad ženama kroz priču jedne od junakinja sa zadnjeg sjedišta auta u kom se voze. To kao da je priča ovih prostora koji su non-stop u kontrapunktu?

Razmišljala sam da svaka priča bude različitog žanra. Deca su bila na tragu trilera, barem vizuelno, kao neki uvod u triler ili horor film. Priča sa mojim dedom i načinom kako je preživeo ubod preko 23 stršljena je neka vrsta magičnog realizma, a ta priča o borbi jedne žene za dostojanstven život nje i njene dece je drama. Borba protiv nuklearnog otpada je kao naučna fantastika, a pevači su kao mjuzikl. Svaka scena ima svoju različitu nit i to jeste bila ideja. Ljudi su kompleksni, a upravo je ta različitost, ti kontrasti nešto što često slika ne samo neki prostor nego i dubine ljudske duše. Mi u isto vreme možemo da budemo i potpuno razigrani i potpuno skrhani.

Kad se danas vraćate u Dvor, u odnosu na sjećanje iz vašeg djetinjstva, koliko je ovo nešto što ste očekivali, koliko je to Dvor kog se sjećate?

Ja se Dvora i ne sećam mnogo. Bila sam mala, imala sam šest godina kad smo otišli. Ali sam često, čim je bilo moguće, sve školske raspuste provodila tamo sa babom i dedom. Odem pa se vratim i tako stalno. I kad god dođem, nešto je drugačije, pa je možda i taj utisak uticao na odluku da ovaj film bude fragmentaran. Pitanje kojim sam se najviše bavila je vreme. I van nas, kad se izmestimo, ono neumitno teče. I to mi je ostavilo snažan utisak. U isto vreme ste i u sadašnjosti, ali i u prošlosti i budućnosti. Sve je izmešano. Prošlost tu aktivno živi, ali si u sadašnjosti, a već se razmišlja šta će biti sutra. To je uticalo podsvesno da se i sam film bavi vremenom.

Nakon teške prošlosti i sadašnjosti koja nije ništa lakša, jer je čitav taj kraj potresen zemljotresima, kako izgleda budućnost Dvora i Banije?

Jedna od stvari koje sam htela filmom jeste da se na neki način malo odvojim od prošlosti. Ona je iza nas, ali je opet sveprisutna i stalno prolazimo kroz neku vrstu retraumatizacije. Nikako da koraknemo. Sad je 2022. godina, a mi smo i dalje u tim 90-ima. Bila je svesna odluka da se rat i ratna dešavanja ne potenciraju. To je moje rodno mesto, ne želim da o njemu uvek razmišljam u kontekstu mraka. Ajde da razmišljamo i u kontekstu svetla. Koliko je tu lepih stvari, priča koje treba da ostanu zabeležene i ispričane. To mi je bio cilj. To je neki optimizam koji imam za buduće generacije i prostore tog tipa.

Na prošlom Beldocsu sudjelovali ste sa filmom “Pripadnost” o podunavskim Švabama. To pitanje identiteta se stalno nameće bez obzira na to da li je riječ o podunavskim Švabama, hrvatskim Srbima, srpskim Hrvatima…

Očigledno je da mnogo priča nije ispričano i da je mnogo stvari gurano pod tepih, što je logično jer treba da preživimo. Da bismo preživeli, nemamo luksuz da se bavimo emocijama nego moramo da guramo dalje, ali onda posle nekog vremena to ispliva. Biće da su nam razni događaji i dalje previše bliski, da ne možemo do kraja da ih procesuiramo, pa će možda druge generacije filmadžija uspeti to da urade.

Tekst je prenet sa portala Novosti.