Plakanje zbog studenata je kolektivni psihološki odgovor, a solidarnost vraća osećaj moći

Autor: Predrag V. Popović

Višenedeljno plakanje, inicirano protestom studenata je fenomen koji trenutno traje u Srbiji. Stariji, mlađi, žene, muškarci, profesori, đaci, penzioneri, radnici. Dosta njih, ovih nedelja svakodnevno plače, ali ovog puta nisu u pitanju ekskluzivno suze bola, već i one druge, oslobađajuće, suze radosti, isplakane zbog solidarnosti i elana.

Psihoterapeutkinja Ana Petrović kaže za N1 da je tri meseca nakon početka studentskih protesta, teško naći nekoga ko ih prati, a da se nije rasplakao bar jednom – „ili realnije, jednom dnevno“.

Petrović smatra da se nedelje masovnog plakanja mogu se posmatrati kao kolektivni psihološki odgovor na dugo iščekivanu nadu.

„Onu koju simbolizuje hrabra studentska borba, ponovo uspostavljeno poverenje i solidarnost među ljudima koji zajedno koračaju, kao i podsetnik da postoji deo društva koji, baš kao i mi, teži zdravijem sistemu. Studenti su nas kolektivno podsetili na to da život ne mora biti sveden na puko preživljavanje – i da smo, negde usput, normalizovali neke nedopustive stvari“, navodi Petrovićeva.

Reakcija na stanje opasnosti

Ovakve kolektivne reakcije dovodi u vezu sa u okolnostima u kojima živomo, gde su osnovna prava, sigurnost i pravda dovedeni u pitanje, naše telo i psiha registruju stanje opasnosti.

Kako navodi psiholog Dušan Jurić, osećaj stalne ugroženosti oblikuje naš doživljaj stvarnosti, a situacije češće percipiramo kao pitanje života i smrti. Psiholozi to nazivaju reakcijom na pretnju, u kojoj se smenjuju borba, bekstvo, zamrzavanje ili povlađivanje. Te reakcije, kako navodi prati pojačana reaktivnost ili, s druge strane, apatija, povlačenje i osećaj bespomoćnosti – stav da se ništa ne može promeniti.

„Život u tom stanju nije razvoj, već puko preživljavanje, a da je pad nadstrešnice na psihološkom nivou predstavlja kolektivnu traumu koja je u sekundi okinula i mnoge individualne teme“, kaže Jurić za portal N1.

Sa nadstrešnicom pala je i zaštitna fasada svih nas

Kako kaže, odjednom je pala zaštitna fasada svih nas, te dok su jedni utišavali osećanja pokušajem da relativizuju katastrofu, drugi su utehu pronašli u socijalnim obliku empatije, zajedništva.

„Mi svi ovo osećamo, samo se razlikujemo u tome da li koristimo mehanizme poricanja i negacije jer se ni sekund ne smemo osetiti krivima ili nam je osećaj neutešnosti poznat, pa su naše pojedinačne ranjivosti počele da nas povezuju. Katastrofa je nepopravljiva, dok je u srcima svih onih koji tragediju osećaju, nalik kitsungi tehnici pozlaćivanja slomljenih predmeta, vratila vera u reparaciju. Samim povezivanjem možemo da se osećamo zaista bolje“, kaže Jurić.

„Telo registruje stanje opasnosti“

Govoreći o tome kako dolazi do ovakvih kolektivnih reakcija, Ana Petrović navodi da kada živimo u okolnostima u kojima su osnovna prava, sigurnost i pravda dovedeni u pitanje, a naše telo i psiha registruju stanje opasnosti.

Osećaj stalne ugroženosti oblikuje doživljaj stvarnosti ljudi, gde se situacije češće percipiraju kao pitanje života i smrti.
Ona kaže da psiholozi to nazivaju reakcijom na pretnju, u kojoj se smenjuju borba, bekstvo, zamrzavanje ili povlađivanje.

„Te reakcije, prate pojačana reaktivnost ili s druge strane, apatija, povlačenje i osećaj bespomoćnosti – stav da se ništa ne može promeniti. Život u tom stanju nije razvoj, već puko preživljavanje“, ističe Petrović.

S druge strane, Dušan Jurić kaže da „moćne ne zanima bespomoćnost“, dok one koji smeju da je oslušnu, moć zanima samo ako je proizvod povezanosti. On kaže da su podele u doba krize nužne i da se obično tada stvore snažne dihotomije dobrog i lošeg, ispravnog i neispravnog.

„Kao da smo morali da podelimo svet na dobar i zao da bi on uopšte opstao. Međutim, ono što čini ljude koji se bore za odgovornost, psihološki bogatijim i kompleksnijim je hrabrost da se povežu, stiču međusobno poverenje i tako ozdravljuju i jačaju društveno tkivo. Možda smo sada svi malo „granični“ jer previše osećamo, ali suštinski nismo jer nije došlo do nemoći da mislimo“, smatra Jurić.

On ističe da su ovi studentski protesti zaista posebni, jer generalna odlika protesta je uklanjenje individualnih razlika, ali i siticanje vrlo ličnih priča koje kolektiv prepoznaje.

„Transparenti govore da i te kako možemo da artikulišemo svoje pojedinačne perspektive, dok blokade kroz osećaj zajedništva predstavljaju naš zajednički podvig za integracijom i pripadanjem“, navodi sagovornik portala N1.

Jurić kaže da je svaka osoba na protestu naš isprojektovani dobri deo, i da tako, blokadu po blokadu, u sebi zapravo „otpuštamo inhibiciju da nismo dovoljno dobri i celi, a da svaki uključeni ekran i svetlo na telefonu, simpatično i simbolično, kao da označavaju moć uvida i osećaja iluminacije“.

On ističe da „napokon“ smemo da budemo zdravo agresivni, bez straha da ćemo nekoga narušiti.

„Agresija kao božanstveni saveznik libida, čini naše zviždanje, zahtevanje, vikanje i sve ostale bezopasne vidove agresije tako pokretačkim da nam ne ostaje ništa drugo nego da se nakon retke prilike za razložnu ljutnju dobro i isplačemo“, objašnjava.

Solidarnost nadvladava strah, vraća ljudima osećaj moći

Ana Petrović navodi da psihološki rad na ovim reakcijama moguć tek kada ljudi osete bezbednost u sadašnjosti – na ličnom, međuljudskom ili širem društvenom planu. Kada toga nema, osećaj opasnosti postaje hroničan, a dugotrajna neizvesnost iscrpljuje i ostavlja posledice na sve nas.

„Zbog toga je po njoj, vraćanje osećaja sigurnosti u zajednici ključan korak u njenom oporavku. A tamo gde ne možemo da pronađemo bezbednost u sistemu, pronalazimo je u solidarnosti – u podsećanju da smo u ovoj borbi jedni drugima redari. Solidarnost nadvladava strah, vraća ljudima osećaj moći i postaje najjači izvor kolektivne rezilijentnosti i nade“, navodi naša sagovornica.

Petrović za N1 kaže da ovih dana plačemo jer se, možda prvi put nakon dugo vremena, osećamo bezbedno među ljudima koji nas razumeju, jer zajedništvo nadvladava strah – kada ljudi šetaju zajedno, ćute zajedno, zajedno tuguju za gubicima i zajedno pozivaju na pravdu, transparentnost i odgovornost.

Kaže da neki plaču od ponosa na hrabrost koju studenti pokazuju, na snagu koju osećaju u svakom njihovom koraku.

„Plačemo jer su nam studenti pokazali da smo, možda nesvesno, pristali da platimo svojim dostojanstvom i integritetom život u Srbiji. Ovi momenti pomažu da se smanji osećaj izolovanosti. U takvim trenucima, protesti prestaju da budu samo izraz otpora – oni postaju prostor u kome zaceljujemo društvene rane, prostor ponovnog povezivanja i dokaz da su solidarnost i briga o drugima naši najjači saveznici u borbi protiv kolektivne traume“, dodaje ona.

„Suze dolaze kada napetost popusti“

Petrović podseća da suze dolaze kada napetost popusti, kada shvatimo da više nismo sami u osećaju nepravde i nemoći. One nisu znak slabosti, već olakšanja – reakcija na sigurnost koju pronalazimo u empatiji sugrađana koji stoje rame uz rame s nama.

„U atmosferi solidarnosti, kada vidimo druge kako pružaju ruku podrške, štite jedni druge i zajedno podižu glas protiv nepravde, telo i um napokon dobijaju signal da nisu u stanju stalne opasnosti. Nervni sistem, naviknut na stres i neizvesnost, sada reaguje drugačije – otpuštanjem nagomilane tenzije. Ujedno, plačemo i jer uviđamo koliko kolektivno čeznemo za osećajem pripadnosti zajednici koja brine“, ističe Petrović.

Sa svakom suzom smo hrabriji

Jurić podseća da je funkcija plakanja kod beba mnogo, ali postoji jedna oko koje se većina autora slaže, a to je osećaj samoregulacije kroz pražnjenje.

„Sa svakom suzom smo hrabriji i paradoksalno smeliji da još više izdržimo u borbi“, navodi Jurić.

S druge strane, on kaže da ko ne plače, obično bude i osoba koja se boji da bol nikada neće prestati ako se oseti makar i na sekund. On kaže da parola da bilo šta „ne sme da stane“ kao da sluti na ambis koji bi se otvorio pred onima koji tragediju ne smeju da osećaju.

„Tragedija se neće zaboraviti, a ovaj kolektivni empatokratični maraton svedočanstvo je i toga da na svoje teme ne treba da zaboravimo. Dobro je da smo lično motivisani i to nas ne čini lažnim žrtvama, nego ljudima koji saosećanjem mogu da stvaraju društvene priče koje imaju smisla i zdravog tkiva. Snagom protiv moći, jer kada fragilnost jednom pukne ona se ne može sastaviti, a nema osobe koju ranjivost nije učinila boljom“, zaključuje Jurić.

Stariji plaču za godinama mladosti, kada su imali svoje ideale

Psihijatar i grupni analitičar Jasmina Stojković-Pavlović, kaže da osim plakanja od sreće i zadovoljstva – kao susret ljudi koji su bili bliski i nisu se videli godinama, kada su u pitanju protesti navodi i osećanje usamljenosti i izolovanosti koja su se smanjila kod ljudi i koji su se uključili bilo mentalno, bilo fizički u aktuelna desavanja. Ona navodi još jedan – kada vide studente, kada čitaju nadasve kreativne plakate.

„Plakanje može doći jednim delom i iz povezivanja sa nekom dubokom istinom od koje se bežalo ili sa kojom se nije moglo povezati. Mislim da posebno starije generacije tu plaču za svim godinama svoje mladosti, godinama u kojima su i oni imali svoje ideale, borili se, ali kao da to tada nije bilo dovoljno za promene. Jednim delom plaču zbog sebe, svoje generacije, krivice što mozda mi stariji nismo nešto uradili, ali i od sreće i nade što mladi, naša deca sada nešto novo stvaraju na drugačiji i bolji način od nas. Tako da kao da noseći plakate, svoju energiju, mladost,s tudenti drže ogledalo u kome svako od nas može da vidi neki svoj zaboravljen ili skriven deo sebe “sa kojim kada se susretnemo “ kada ga prigrlimo idu zajedno i suze“, kaže za N1 Stojković-Pavlović.

„Posebno je značajno što su muškarci počeli da plaču javno“

Sa njom je saglasna Ana Petrović koja ističe da kada se pojavi kolektivni trenutak koji dozvoljava izražavanje osećanja, suze postaju način da se oslobodi nagomilani bol.

„Plakanje je i znak promene u načinu na koji doživljavamo emocije – umesto da ih potiskujemo, dozvoljavamo sebi da ih izrazimo. To je važan korak ka oslobađanju od naučene bespomoćnosti i početak aktivne transformacije društva. Posebno je značajno što su i muškarci počeli da plaču javno. To razbija duboko ukorenjenu stigmu da je ranjivost slabost, vraća ljudskost u prostor u kojem se dugo očekivalo ćutanje i trpljenje, i pokazuje da svi, bez obzira na rod, imaju pravo da osećaju, reaguju i budu podržani u svojim emocijama“, kaže Petrović.

Na kraju, ona smatra da plačemo jer kada se zajedno suočimo sa strahovima i ponovo uspostavimo primere brige o zajednici kojima težimo, ne gradimo samo otpor prema nepravdi – već i lečimo društvene rane.

„Oporavak zajednice kroz proteste nije samo borba za promenu, već i stvaranje prostora u kojem ponovo učimo da verujemo jedni drugima, gde ponovo nalazimo snagu u zajedništvu i dokazujemo da su uspešne solidarne akcije moguće. Efekat toga je toliko dirljiv da je rasplakao čitav region“, zaključuje Ana Petrović.

Tekst je prenet sa portala N1.