Pet minuta sa Željkom Bodrožićem

Piše: J.J.. Izvor: Novi magzin

Nećemo porediti Miloševićeve, Vučićeve, pa i Brozove ere, ali kako biste opisali ono što se danas dešava novinarima u Srbiji. Mislim na one koji se drže Kodeksa i uzusa profesije.

To sve je na tragu onoga što se dešavalo za vreme Miloševića, mnogi su akteri su nažalost isti, mi koji smo „pretekli“ znamo ih više od četvrt veka. Posle 13 godina vladavine ustoličili su se i na mnogo perfidniji način su doveli do prosjačkog štampa većinu novinara u Srbiji. I ne samo da nas osiromašuju nego nas čine i nesigurnim u profesionalnom obavljanju posla. Zatvorena su nam vrata institucija, stvorili su paralelni sistem informisanja koji je dominantan, i taj malignitet koji su izazvali pojeo je faktički novinarstvo u Srbiji. Ova ostrva slobode su retka, nekako se održavaju, ali pitanje je dokle, s obzirom na naslage tog propagandističkog delovanja tabloidnih medija.

To je ram, ali sada je slika nasilje, posebno nad novinarkama.

Da, došli smo u terminalnu fazu za koju niko ne zna koliko će trajati. Oni su ukorenjeni u vlasti, ali počinju da se osećaju manje sigurno i posežu za nasiljem. I do sada su nas maltretirali, bilo je fizičkog ugrožavanja, ali ovo sada je masovna pojava i vidi se tendencija te organizovane grupe zvane SNS; pre neko veče u Ulici kneza Miloša su se ciljano zaleteli na novinare, a pre toga su ih prozivali. Bez obzira na to što su izveštači i snimatelji obeleženi propisno sa press prslucima, policajci ih uglavnom ne štite iako im je to zakonska obaveza. To je posledica dugogodišnje propagande da su oni koji kritikuju vlast državni neprijatelji. Eskalacija nasilja nad novinarima i posebno novinarkama podudara se sa eskalacijom nasilja nad građanima i studentima, a mi smo na terenu neretko i bukvalno između dve vatre.

Ima li izlaza iz takve situacije. Pitam vas kao predsednika NUNS-a, a saglasni su uglavnom u UNS-u, što devedesetih nije bio slučaj.

Izlaz je da vlast spusti loptu, sedne za sto sa akterima društvenih zbivanja i dogovori se o smirivanju situacije. Verujem da će konačno reagovati i Evropska unija, prepoznati da ima posla sa klasičnim porodičnim nasilnikom koji se primiri kad dođu socijalna služba i policija, a čim odu nastavlja još žešće da maltretira ženu i decu. Tako i vlast povremeno ustukne kao međunarodna zajednica najavi neki nadzor, ali oni su površni i ovi naši to znaju, i zato se tako ponašaju.

Tako je i s nama, nezavisnu novinarsku scenu drže kao ikebanu, istovremeno nas sprečavajući da radimo. Zbog toga se mediji gase. Rešenje je popravljanje opšte situacije, što bi dovelo i do poboljšanja medijske scene. 

Ali ti koji bi trebalo da pregovaraju brane isključivo Informer i Pink, za njih drugi mediji ne postoje, pa kako je moguće sesti za isti sto i razgovarati s ministrom koji prima Mišu Vacića, ali ne i urednike vodećih medija.

Prošli smo fazu kad smo mogli sami da se dogovorimo, neminovno je posredovanje, pre svega Evropske unije i da se ekipa na vlasti koliko-toliko unormali. Novi ministar nas prvo na pasja kola izgrdi na Pinku i Informeru, pa onda zove da razgovaramo. Smatra nas stranim plaćenicima koji ruše državu, pa ne samo da je nama teško da s njim sednemo i razgovaramo nego ni njemu nismo prirodni sagovornici. 

Vlast je otišla u ekstrem i uopšte ne želi dijalog s relevantnim udruženjima, mi sada u saradnji sa UNS-om i drugim udruženjima kao što su ANEM, Asocijacija medija, pokušavamo i da utičemo na zakonska rešenja, ali to teško ide. Koliko teško vidi se i po izboru novog ministra, koji je težak ekstremista, ne samo po pitanju medijskih prava i sloboda.

Kao neko ko se više od četiri decenije bavi ovim poslom, moram da vas pitam imate li uopšte ideju kako posle svega prevazići tu dihotomiju novinarstvo–propaganda?

Oni su stvorili mašineriju koja stvara privid života lažima i manipulacijama i došli smo do trenutka kad deo društva uopšte ne može da izađe iz tog sveta. Sa druge strane, one koji se trude da budu profesionalni režim je napravio opozicionim – zatvaranjem institucija za nas, sprečavanjem nezavisnih i profesionalnih medija da rade. Pomalo ličimo svi na medije pre Petog oktobra, kada je tadašnji režim izbrisao granicu između novinarstva i aktivizma. Mi moramo da načinio veliki napor i posle promene vlasti učinimo sve da se nove generacije novinara vrate profesiji bez uplitanja moćnika.

Rizikovaću grdnju, ali čini mi se da su i studenti shvatili ovo što pričate, nažalost na teži način jer su u tim mladim godinama postali žrtve politike i tabloida. Mogu li stariji, godinama drilovani na Pinku, Informeru i njihovim satelitima da prihvate stvarnost?

Biće teško, nismo ni posle 2000. shvatili koliko je dubok jaz između različitih grupacija građana, misleći da će se približiti preko noći, promeniti kao kad ringlu regulišete prekidačem. Sada je jasno da je potreban novi pristup u težnji da društvo izađe iz tog polja manipulacije. Ne znam jesu li mogući oštri rezovi jer je bitno to medijsko opismenjavanje građana. Uz to nas čeka i medijsko prepakivanje, kao i čitav svet koji se prilagođava novim medijskim alatima, tehnikama i novim medijima uopšte koji lako manipulišu masama putem teorija zavere. BREGZIT je idealan primer koji će se izučavati sto godina kako je moguće mase ubediti u pogrešan izbor. Pred nama su problemi medijske tranzicije, a mi smo prinuđeni da se paralelno s tim bavimo osnovim medijskim pravima i slobodama.

Moram za kraj da navedem primer vaših Kikindskih, koje su odnedavno portal. Verujem da će većina preostalih štampanih medija krenuti tim putem. Kakva su prva iskustva?

Trebalo nam je dugo da se otrgnemo od sna o tradicionalnim medijima čija je proizvodnja skupa, a nas još i vlast sputava. Mi kasnimo, posebno ako znamo kako rade Glas Šumadije, Južne vesti, Ozon pres, ali shvatili smo da u Kikindi postoji žeđ za nekim takvim portalom. Vidimo i sada tokom ovih protesta da se ljudi informišu uglavnom s portala.

A sad stvarno za kraj – jeste li optimista da će dobrih promena biti?

Jesam, moram da budem. Trgla nas je ta strašna tragedija u Novom Sadu, ljudi su se probudili, posebno mladi, i verujem da je moguće napraviti normalno društvo u kojem će oni raditi i stvarati. 

Tekst prenet sa portola Novi magazin.