Otac devojčice ubijene u „Ribnikaru“: Neko najzad da preuzme odgovornost, da se donesu odluke (VIDEO)

Izvor: N1

Ivan Božović, otac devojčice Ane Božović, ubijene u „Ribnikaru“ 3. maja je rekao da su se roditelji ubijene dece danas okupili jer traže da „neko najzad preuzme odgovornost, da se donesu najzad neke odluke“.

„Od početka se priča o memorijalnom centru i potrebi. Ne mi kao roditelji streljane, ubijene dece, krenuo je narativ pre nego što smo mi imali snage da razmišljamo o bilo čemu, lrenula je priča o tome. Mi smo kroz priču, kroz javni diskurs došli do toga da je to potrebno društvu, to je bio narativ da na tom mestu ne može više da bude škola, da su tu ubijena deca, streljana, neverovatno nam je bilo da nedelju dana nakon toga njihovi drugari, deca koja su sa njima išla u vrtić, koja se znaju od kad znaju za sebe, prolaze pored tog mesta, da su neki stručnjaci posle dva, tri dana doneli odluku sa nekom nejasnom sigurnošću da je potrebno da se vrate u školu, i to u sredu“, rekao je on.

Do danas, kaže, ne znaju ko su ti stručnjaci.

„Niti smo igde videli neki dokument, zapisnik, ko su oni, na osnovu čega su doneli tu odluku tako brzo. Stalno govorimo kako je ovo tragedija koja se nikad nije desila, kad se nešto nikad ranije nije desilo, prema mom mišljenju treba malo više vremena“, smatra on.

Imali su, kaže, sastanke gde su ih uveravali iz Vlade da će tu biti memorijalni centar.

„Onda čujemo da će samo deo biti. Onda vidimo da posle razgovora sa Vladom drugi roditelji imaju neke nade i zalažu se za to. Postoji šum, Vlada i vlast nije jasno izašla i rekla da će tu biti memorijalni centar. Nije jasno, pogotovo što nam se čini da se ide niz dlaku i jednima i drugima, nama govore jedno, njima drugo, nedonošenjem odluke prave takvu atmosferu da smo se mi podelili, da postoje svađe, da se svašta čuje, vrlo smo uzrujani, ne možemo pored sve naše boli, mi bi trebalo da tugujemo i da se bavimo porodicama, kako da preživimo, a mi se bavimo mnogim stvarima za koje mislim da treba drugi da preuzmu odgovornost i malo balasta i odluke sa nas“, kaže Božović.

Majka učenice ove škole Ana Dimitrijević kaže da se „to završilo kako je i počelo, kako traje i danas, bez konkretnih informacija“.

„Bez toga da znamo odakle dolaze te informacije i ko stoji iza njih, ko je doneo te odluke. Tragedija se desila 3. maja u 8.40h, istog dana se na Viber grupama pojavila informacija da deca u naredni ponedeljak treba da krenu u školu, neko je tu informaciju dobio, sa neke strane. To je bilo odloženo, verovatno jer su bile i sahrane tih dana, da se krene nedelju dana nakon tragedije, to je isti dan, deca su imala isti raspored časova kao i te kobne srede“, kaže ona.

Posle te odluke, kaže ona, „kreće potpuni kolaps“.

„Jer smo svi očekivali da ćemo tog 3. maja stati, da će se uzeti neko vreme da se razmisli dobro šta uraditi, jer je ovo prvi, a nadam se i poslednji put da se ovako nešto desilo. U tom trenutku je bilo u redu reći ne znamo šta da radimo, smislićemo, konsultovaćemo se, pa ćemo javiti. Brzopleto je doneta odluka, čije posledice vidimo i dan danas, deca koja su vraćena u školu danas imaju posledice. Nisu dobro obradili traumu kroz koju su prošli, a bili su jako brzo vraćeni“, istakla je ona.

Upozoravali su, ukazala je, „stručnjaci da će se to dogoditi, ali neka struka je donela potpuno pogrešnu odluku“.

„Deca to ne mogu da shvate, mi odraslu ne možemo da shvatimo, to su neka pitanja na koja mislim da nikad nećemo moći dobiti odgovor zašto se to desilo. Deca su imala psihološku podršku, na pogrešnom mestu, u zgradi u kojoj se dogodio masakr, ne možete davljenika vraćati u vodu. Onda je shvaćena ta greška, pa je to preseljeno u Dadov i druge lokacije. Organizovana je bila i procena stepena traumatizacije, kroz neki upitnik bi trebalo da se svrstaju deca u prvi, drugi i treći nivo traume, uz saglasnost roditelja. Jako mali broj roditelja je dao saglasnost da se njihovo dete testira na taj način, što mislim da je malo zanemarivanje i guranje pod tepih problema koji je ispred nas i kojim moramo da se bavimo“, kaže ona.

Božović kaže da znaju da je vreme izbora, da se i vlast i opozicija bave time, ali misle da je „ova situacija veća od izbora“.

„Ko god da je na vlasti, ovo je nešto što prevazilazi borbu za vlast, ovo je nešto što je pitanje za ozdravljenje ovog društva, koje očigledno ne ide u dobrom pravcu, mislim da mora da se odreaguje, moramo da vidimo šta će biti sa tim memorijalnim centrom, jer, apostrofiramo, to ne treba nama, potrebno je društvu očigledno, jer srljamo iz tragedije u tragediju i pokušavamo da sve guramo pod tepih, kao da se nije desilo. Mislim da, ako i ovo nastavimo po starom i vratimo tu decu u školu, da samo srljamo u neku novu nesreću, ne daj Bože nikome, niti ja želim nikom živom na svetu ovako nešto, ali ako opet gurnemo i ovo pod tepih i ne budemo radili sa decom i ovim društvom da se ovakve stvari zapamte, mislim da to nije dobar put“, istakao je.

Predsednik UO Fonda B92 Veran Matić rekao je da je više puta pisao o tome da država mora da preuzme odgovornost za ono što se događa oko onoga što će, kako kaže, obeležiti istoriju bar 2023. godine.

„Svi ćemo u svojim životima znati gde smo bili tog dana, 3. maja u 8.40h i kada smo saznali za zločine u Duboni i Malom Orašju. Nažalost, država nije preuzela odgovornost odmah i organizovala na pravi način sve aktivnosti koje je potrebno u tom trenutku organizovati. To nisu neke mudre stvari, nije to trebalo čekati da dođu Norvežani ili neko ko je to doživeo. Bilo je važno da se konsoliduje ustanova u kojoj se to dogodilo, trebalo je preuzeti tu odgovornost u smislu da se izabere najbolji pedagog na čelu te obrazovne ustanove, sa velikim kredibilitetom, i svim ovlašćenjima Ministartva prosvete i Vlade, da u narednih nekoliko godina konsoliduje tu instituciju i sve procese koji su neophodni da se dogode – memorijal, brigu o deci… Ovo je doživotna trauma, svih onih koji su deo tog događaja, i treba da se u odnosu na to i postavi“, kaže Matić.

Mišljenja je da je Vlada propustila da reaguje konsolidovano.

„Iz jednog centra da se upravlja svim mogućim procesima, osnovano je nekoliko radnih grupa, saveta, institucija, koje su dobile neke ingerencije, ali mi sedam meseci posle imamo očajničku reakciju roditelja, koji se nisu pojavili na ovom protestu kao neko ko štiti svoj interes, paradoksalno, oni su došli da zaštite javni interes. Ja sam bio ispred ulaza gde se dogodio masovni zločin, tamo je mrak, nekoliko sveća je danas upaljeno, ali kao da je neko želeo da zamrači sećanje na ono što se dogodilo, na taj užasan zločin“, kaže Matić.

Smatra da smo „potpuno zapostavili decu koja su ranjena“.

„Čija su tela izrešetana, koji su jedva izvukli žive glave, zahvaljujući naporima lekara. Ja sam organizovao malu akciju podrške jednoj porodici u Malom Orašju, gde je samohrana majka, ima 30.000 mesečno, izdržava ćerku koja je teško povređena u onom zločinu, meni je nepojmljivo da država nije reagovala na način da se obezbedi egzistencija svim žrtvama, svoj deci, najbolja moguća zdravstvena nega i podrška, da ih niko nije obišao da ih upita za to šta im je sve potrebno i da onda po automatizmu organizuje tu vrstu podrške“, kaže Matić.

Ističe da je svim roditeljima ubijene i ranjene dece apsolutno neopodna doživotna podrška na različitim nivoima.

„Terapija, ali i to se naivno uletelo u tu zamisao da će psihološka podrška sve rešiti, ali ako imate egzistencijalna pitanja, ta podrška neće imati efekat, ako svakog dana razmišljate da li ćete imati sredstva za lekove, zavoje, sve se mora paralelno raditi, ovde je izostala upravo ta kompleksna podrška žrtvama“, naglašava Matić.

Ovo je, kako kaže, „jedan deo žrtava“.

„Drugi deo su deca koja idu u školu, taj objekat u kome se dogodio toliko masovni zločin, nastavnici koji su bili tog dana na tom mestu, koji su utrčali u to mesto zločina i pokušali da urade sve što mogu i pozovu pomoć. Te traume su opšte društvene. Kao da je empatija u mnogim slučajevima potpuno odstranjena iz života određenih ljudi koji imaju mesto odlučivanja oko ovih slučajeva. Roditelji se bore za elementarnu, časnu, ljudsku situaciju u kojoj će sećanje na njihovu decu biti pretvoreno u kolektivno iskustvo isceljenja i nekog novog putokaza šta je potrebno korigovati, a to se ne događa. Roditelji su izranjavani, svaki dan ovih sedam meseci doživljavaju novu traumatizaciju“, zaključuje Matić.

Božović kaže da bi njima značilo da su njihova deca „podnela žrtvu za nešto pozitivno što će se desiti“.

„Jer ako se ništa ne desi, o kakvim žrtvama onda pričamo? Želimo da se ovo više nikome nikad ne desi, da bude neka prelomna tačka gde ćemo krenuti na neki bolji način da se odnosimo u društvu, manje nasilja, manje propagiranja nasilja i na televiziji i u medijima… Strašno je da se već 3. maja sve nastavilo po starom. Moja supruga je rekla da je sve trebalo da stane. Mediji su nas jurili taj dan ispred škole, unosili nam se kamerama u lice, idemo po starom, senzacionalizam, pričamo o ubici, utakmica odigrana u petak, posle dva dana su tek bili dani žalosti, škola se vraća brže bolje, direktor, pedagog, idemo što brže da se nastavi. Ne može po starom posle ovoga, morali smo da stanemo i da se zapitamo šta nam se desilo, trebalo je svi da stanemo, uključujući i nas roditelje da vidimo kakva je naša odgovornost u ovoj situaciji i pre i nakon“, kaže Božović.

Dimitrijević kaže da đaci koji su trenutno u „Ribnikaru“ neće to zaboraviti nikad.

„Mogu da pričam za svoje dete i decu koju poznajem. To ih je obeležilo, njihovo školovanje, ja sam išla u tu školu, imala sam neka lepa sećanja, ovaj događaj je moje sećanje na školovanje promenio, možete zamisliti njima. Kod njih zaborava nema, ali je malo veći problem u društvu, jer je to individualna stvar. Ne možemo da damo neku definiciju da li zaboravljamo, ja neću zaboraviti, roditelji neće, ne možemo da pričamo o tome, ali nažalost, postoje ljudi koji brzo zaborave, ili se trude. I to ide do te mere da se toliko insistira na nekoj normalizaciji, a posle ovoga ništa više ne može da bude normalno“, kaže ona.

Najnormalnije i najljudskije bi, smatra ona, „bilo da tu zgradu posvetimo njima“.

„Jer živa deca imaju zgrada i zgrada i škola i škola. Memorijalni centar kao takav je potreban društvu iz više razloga, da se ne zaboravi, ne sme nikad, ima ulogu prevencije, da vas natera da razmislite malo zašto je do toga došlo, šta su posledice, šta je prethodilo tome“, kaže ona.

U emisiju se uključio i Dejan Mladenović, prijatelj i rođak stradalih u Duboni.

Protiv njega je majka osumnjičenog za masovno ubistvo podnela prijavu.

„Jedna u nizu prijava protiv mene. To samo pokazuje jedan šablon ponašanja te porodice, ispada da sam ja kriv ubici što mi je ubio brata. Mi smo mala sredina, oko 1000 i nešto stanovnika, stvara revolt, uznemirenost. Imamo činjenicu da se majka višestrukog ubice šeta slobodna selom, nastavlja šablon ponašanja te porodice, po kojoj su svi krivi, ceo svet, izgleda da svi treba da plate za to što su uradili oni“, tvrdi on.

Oni su, kaže, sami izveli inicijativu i obeležili mesto na kom se to dogodilo.

„Postavili smo spomen ploču, mural, u sećanje na stradale i ranjene. Sve je to samoinicijativno urađeno. Oni će uvek ostati u našem sećanju, ja se upravo nalazim u domu Dalibora Todorovića. To će ostaviti trag u svima nama, što emotivno, što time što prolazimo stalno pored tog mesta, nećemo ni na koji način da to ostane u zapećku“, kaže on.

Ističe da im je susret sa roditeljima dece ubijene u „Ribnikaru“ mnogo značio.

„Samim tim što se pominju žrtve, što se ne dozvoljava da cela situacija ostane u zapećku, nadamo se i nekim rezultatima svega toga, saradnji na nekim daljim koracima. Nadamo se da će se tako i nastaviti“, kaže Mladenović.

Božović takođe kaže da je susret bio dirljiv.

„Neko je rekao ‘kamo sreče da se nikad nismo upoznali’. Bilo je dirljivo, meni je mnogo bilo tužno, ali i vrlo, na neki način, lepo. Meni su nekako odmah prirasli k srcu ti ljudi, svako je pričao sa svakim. Neverovatno, nismo ni poznavali, ni decu iz „Ribnikara“, jer je naša Ana bila peti razred, ona i Bojana su bile dežurne, ostatak dece je bio sedmi razred, kad upoznate te ljude, sve su divni ljudi, roditelji, ta deca su bila divna, sva sreća pa smo svi imali priliku da ih upoznamo kroz tekstove. Kad odete i u Dubonu i Malo Orašje, vidite da su to bila neka divna molada deca, koju samo da poželite, da su se svi družili, različitih uzrasta, da su ti ljudi skromni, radni. Neverovatno, da 19 takvih života, uključujući Dragana, za koga smo svi toliko puta potvrdili da je bio neverovatno divan čovek, da su takvi ljudi otišli, neka lepa budućnost ove zemlje je uništena u dva dana, a mi pokušavamo, zaboravljamo to, nastavljamo dalje“, kaže Božović.

Dimitrijević se nadovezuje i dodaje da to ne treba da dozvolimo.

„To su mlada deca, ljudi, budućnost ove zemlje, ako zaboravimo na budućnost, kuda idemo“, upitala je.

Božović kaže da podršku dobijaju od prijatelja.

„Dobijamo i poruke na mrežama, ima mnogo divnih ljudi, ali nekad je neverovatno šta su ljudi u stanju. Ne možete da verujete da u ovoj situaciji ima ljudi koji nas nešto kritikuju, ako se nasmejemo na televiziji dok pričamo o svom detetu pišu komentare ‘zamisli, oni se smeju’. Empatija je mnogo korišćena reč, ali mi imamo empatiju od koga nam treba, a nama od društva treba neka pravda, neka odgovornost, to nam je važnije“, ističe on.

Deca, kaže Dimitrijević, funkcionišu mnogo iskrenije od odraslih.

„Vode se osećajem i srcem. To treba da negujemo, ovi strašni događaji su nam dokazali da mnogo možemo od dece da naučimo. Deca su pisala pisma svojim ubijenim drugarima, gde su im na vrlo emotivne i lepe načine pokazivala koliko njima ta deca nedostaju, nisu morali da ih poznaju uopšte. Roditelji, odrasli, pre mogu da pokvare decu. Treba od njih da učimo, da ih slušamo i da osećamo njih, jer je to nešto najčistije i najiskrenije što mogu da pruže, a sa druge strane treba da ih upućujemo i pratimo“, smatra Dimitrijević.

Za ubijene je na obeležavanju šest meseci od posađeno drveće.

Božović naglašava da mu je od prvog trenutka ideja bila da „mora da se nastavi život“.

„Ali za tu decu, to drveće je nekako život. Jer moramo da ih slavimo, jer su nažalost kratko bili sa nama, ali su nam doneli toliko sreće i ljubavi, da su nas za ceo život oplemenili. Sa druge strane, da li ću sutra da odem, ili za 10 godina, meni je sada svejedno, jer neko me gore čeka, ali oni su sa nama, nekako živimo, nastavljamo život da budemo dostojni njih i da oni budu ponosni na nas, to nas drži i naravno, naša druga deca koju imamo, ali mislimo da moramo da nastavimo kako su nas oni naučili“, zaključuje Ivan Božović.

Članak je prenet sa portala N1.