UPOZNAJTE RAPERA SA SEVERA KOSOVA: „Ne mogu da budem slep na sve ovo što se događa oko nas“

Piše: Dejan Kožul, Lupiga

A, sad, ako se baš potrudite i u pretraživač ukucate ne baš često tražene pojmove, poput undergrounda, ili možda repa, kao muzike, izbaciće vam i Danila Đurića. Ali, budimo realni, ne dešava se to baš tako često. Mislim, to da se ukucavaju slični pojmovi. Ako se ikad uopšte i dešava jer kad pričamo o Kosovu, ali i Metohiji, mi uglavnom pričamo o problemima, o sukobima, o netrpeljivostima, o policijama, jednim ili drugima, pretnjama, tablicama, blokadi puteva, granicama, prekrajanjima istih …

Gotovo nikad ne pričamo o ljudima. Ljudi su, kao u svakom sukobu, kolateralna šteta. Nekako su kroz istoriju sukoba, taj trag ostavljali pesnici ili oni umniji koji su znali sročiti koju rečenicu, a do tih zapisa se dolazilo uglavnom prekasno – kad tih ljudi više nije bilo tu.

Bolje je išta nego ništa, naravno, ali zašto čekati? Nema se vremena za to. A pesma, osim što se može zapisati, odavno se može i izvesti. Nekad uz gusle ili neki drugi instrument, ali tu su se samo opevavali herojski podvizi kontra one druge strane. Ali šta ako smo druga strana „mi“?

Bunt smo nekad iskazivali na različite načine, pa i muzikom, ali nikako uz gusle. U tom procesu artikulacije bunta nastao je i punk, a koju desetinu godina kasnije i rap. Najbolje su se primali tamo gde nepravde najviše ima. I u Osojanu, pitate se sad? Da, i u Osojanu. U Osojanu posebno, dodaćemo. A za to je najzaslužniji upravo Danilo Đurić A.K.A. Londan Londaneze. Njegov glas je glas potlačenih, ali ne samo to – njegov glas je glas i ljubavi prema sredini iz koje dolazi i gde živi.

Ko je Danilo Đurić, odnosno Londan Londaneze i šta voli?

– Ja sam stanovnik Osojana, to je selo u Metohiji. Volim rap gde se izvođači zovu nekim nadimkom. Kao klincu u osnovnoj školi sestra mi je rekla da moram da imam neki nadimak i rekla mi je da je Londan, u stvari, Danilo na šatrovačkom i to mi se svidelo. Posle je evoluiralo do Londanezea. A šta volim? Volim pivo, dobru muziku, dobro druženje.“

Nekako se savršeno uklapaš u kliše o getu i rapu, kao odgovoru na život u getu. 

– To je pitanje često. Verovatno zato što je Osojane zatvoreno, etnički je čisto, okolo su Albanci i moguće da je to bio geto, nekim ljudima možda jeste i dalje, ali ja ne osećam to više tako. Moj život se vremenom iskristalisao na drugu stranu i tu granicu geta ja ne poznajem. Što se tiče rap scene u Osojanu, sve je više rapera, iako je to jedno malo mesto. Napravili smo neki naš studio i počeli su neki klinci da se okupljaju. I rap počinje da živi ovde. Mislim da ćemo biti prvo selo koje je usmereno samo na tu vrstu muzike.

Osojan važi za povratničko selo u kom živi oko 300 ljudi. Kao da se živi neki novi početak u kom mladi ljudi pokušavaju da nađu način da se njihov glas čuje. Rap je jedna od mogućnosti. 

– Rap daje tu mogućnost da tekst pesme može da bude dugačak, opširan, da sve što želiš da iskažeš, to i možeš, što je u drugim vrstama muzike malo teže. Ali kad sam ja krenuo da se bavim muzikom to mi nije bio prioritet. Jednostavno sam želeo da budem raper, ali s vremenom mi se ukazalo da kroz tu vrstu muzike mogu i da kažem nešto što mislim, da to ne bude samo slaganje reči na ritam, već da se pošalje i jaka poruka, ako je imaš. Ne znam ni ja da li je imam, ali pokušavam, pa ako neko ukači, super.

Ko su ljudi sa kojima sarađuješ? 

– Stojan (Stole – Le100) je drug iz osnovne. Kad smo krenuli da krademo tekstove Bad Copy, on je bio tu. Onda sam otišao za Mitrovicu i krenuo sam da radim tekstove sa Nenadom Bojkovićem. Kad sam završio srednju Stoletov i moj put su se opet ukrstili i 2017. godine smo prvi put nastupali. Rešili smo onda da napravimo studio, uletio je još jedan momak iz Osojana – Aleksa Đurić, koji je samouki producent. Nas trojica smo tu, napravili smo studio i sad se polako okuplja ekipa oko toga, širimo se, pokušavamo da radimo neke spotove, da to malo dignemo.

Kad su tvoje pesme u pitanju potenciraju se one sa političkom pozadinom, iako sve ima političku pozadinu jer politika utiče na svaki segment naših života. To je vidljivo u tvojim pesmama, ali one su u drugom planu pored one „Biće nam bolje“ gde navodiš imena političara? 

– To mi je možda i najviše krivo od svega zato što u toj pesmi niti ima nekog rap umeća, niti neke lirike … To je čista prozivka, nabrajanje afera koje možemo da pročitamo u novinama.  Bukvalno sam naslove stavio na ritam. Ona je nastala iz mog revolta, unutrašnjeg besa, ali nema neku težinu. Ostale pesme su moja emocija istočena na papir i mislim da imaju jaču poruku ili šaljiviji karakter od same te pesme koja je najslušanija, najgledanija, kojoj se najviše pažnje daje. Dešavalo se da me pozovu i pitaju samo o toj pesmi. Brate, izašao je ceo album, zar ti je bio problem da još nešto ukačiš? Meni je jasno i u neku ruku sam i sa namerom to uradio, ali ne mogu da skapiram da se zakačiš samo na nešto što viđaš svaki dan, a politika se provlači i kroz druge pesme. Ljudi očigledno ne vole skrivene poruke. Reci Vučić, Dačić, Šešelj i teraj.

Kroz neke od pesama slaviš život na Kosovu, posebno na severu. Slaviš neke ljude, kultna mesta, poput Sejde, pa neko ko nikad nije bio tu može steći sliku kakvu u medijima ne može. 

– Ja sam takav tip koji se provodi kul u „Dunji“, što je teška kafančina, kul u „Svensu“, mesto gde imaš sve, pivnica i „Sohou“, gde se okuplja pank ekipa. Tom pesmom sam želeo da predstavim život i sve. Kako ti sebe postaviš na mapi, tako će ti biti vezano za život na severu Kosova.

Ljudi odlaze sa Kosova. Ti nemaš tu nameru? 

– Tu sam već 28 godina, ali kad god mi neko postavi to pitanje u meni krene igra ega. Imam neke ciljeve u životu koje ne mogu da ostvarim ovde, a opet zadovoljan sam životom ovde kakav god je. U fazonu sam da pravim neke kombinacije, da te stvari koje želim da ostvarim, da možda odem na koju godinu, ali bih se vratio definitivno. Živeo sam u Mitrovici sedam godina, kratko u Beogradu i definitivno se najbolje osećam kad sam u Osojanu, kad mi je tu baza, a otvoren sam za sve ostalo.

Sa jedne strane je ta tvoja želja za ostankom u Osojanu i Kosovu, neki cilj koji imaš i nadanja, a sa druge ta mračna svakodnevica  – od kriminala koji je upleten u politiku i zloupotrebu iskorištavanja najčešće samih Srba sa Kosova, pa do ubistva Olivera Ivanovića i slično. Tu imamo neku vagu. Šta će prevagnuti? 

– Ima Marčelo stih: „Nisam ja hrabar, samo me sramota da ćutim“. To je to. Ja ne mogu sebi da dozvolim da gledam ovo što gledam svaki dan i da me se ne tiče. Ne može da me se ne tiče ubistvo, da me se ne tiče kad je toliko očigledno da se izbori kradu na Kosovu. Ne mogu da budem slep na to kako se ljudi zapošljavaju ili ne, na to kad Milan Rakić (predsednik Srpske liste op. aut.) izađe i hiljadu puta kaže da Srpska lista napušta kosovske institucije. Meni prođe život u njihovom napuštanju. Konstantno nešto napuštaju a konstantno su tu. Imao sam 18 godina kad su došli. Ne mogu da ćutim na to.

Ipak bih da pričamo o drugačijoj perspektivi. Imao si ideju da okupiš sve rapere sa severa Kosova. Ko su ti ljudi? 

– To je i dalje ideja, ali teško je realizovati je. Ima dosta talentovanih ljudi koje bih voleo da stavim na mixtape ili da mi gostuju na pesmama. To je teško jer svi imamo obaveza. Treba to sve uklopiti, a osim toga želim da svi ti ljudi snimaju baš u Osojanu. Želim da taj mixtape izađe baš iz tog studija, da ljudi dođu tu i da sve dobije osojački zvuk.

Osojački zvuk? Kako bi to definisao? 

– To ne znam jer nas četvorica snimamo u tom studiju i sva četvorica smo totalno drugačiji. Ja i dalje nisam našao to nešto naše zajedničko, iako snimamo zajedno, ali verovatno treba da prođe vremena da se taj osojački zvuk iskristališe. Možda još nije vreme za tu ideju da se realizuje, ali kad budem to odradio, u tom trenutku mogu da prestanem da radim muziku. To mi je ideja otkad sam prvi put ušao u studio.“

Možda svedočimo stvaranju osojačke rap škole? 

– To bi bilo kul.

A ko su ti ljudi sa kojima bi radio i koje bi doveo u Osojane? 

– Iz Štrpca imamo Geto, Lazara, u Mitrovici Nena, Delfagora, Balšu, Davida … Imamo Čorbu, on je malo komercijalniji, ali ranije je radio rap tako da bih ga restartovao i vratio na rap. I naravno moje iz Osojana – Stojan, Aleksa i Veljko, a ima i nove ekipe iz Zubinog Potoka. Sa njima smo dogovarali da dođu da snimaju kod nas. Njih sam i pitao za nastup u Gračanici da li bi došli da rapuju sa nama. Gotivni su likovi. Ima nas sigurno dvadesetak.

Imaš li komunikaciju sa albanskim reperima? 

– Ne, jer tu postoji jezička barijera. Albanski ne znam, a ni engleski najbolje. Rap je muzika u kojoj je prvenstveno bitan tekst, ali otvoren sam za sve saradnje. Nemam problem da radimo samo zato ako je neko Albanac, nego se jednostavno nije desilo. Imam i jako malo poznanika Albanaca. To su totalno drugačiji jezici.

Ali ima sličnosti, kao za ćevape. Qebaptore i nije baš da nije slično?

– Da smo se malo češće držali ćevapa ne bi bilo toliko sranja.

Spominjao si Bad Copy kao uzor. Na čemu si odrastao i kako si došao do rapa? 

– Sve kreće sa mojom sestrom koja je slušala rap i to sam samo preuzeo. U školi su svi slušali neki InVivo bend a ja sam želio da budem drugačiji. Isto iz nekog bunta. Moje uvo se priviklo na rap, pa sam od petog razreda do kraja srednje slušao isključivo samo rap. Uzori su bili Marčelo, Bad Copy, Edo Maajka, Škabo, iako nam se razlikuju stavovi u nekim stvarima … Tako je to što se tiče rapa u početku. U Osojanu tad nije bilo interneta nego kad mi neko nešto donese, a onda sam se u Mitrovici prvi put susreo sa Youtubeom, pa sam imao period da nisam išao mesec dana u školu. Lutao sam, upoznavao grad i ljude, provodio sam po tri, četiri sata na netu i samo slušao novo. Sad kad krenem da pričam sa klincima koji slušaju rap olako to shvate. Ukucaš u telefon i sve je tu, a ja sam plaćao 200 din za četiri sata da bih preslušavao albume i uplovljavao u totalno novi svet.

Kakav si sa nastupima. Razmišljaš li o živom bendu? 

– To mi je i najveća želja. Čak mi je i jedan dečko iz Gračanice prišao i pitao šta mislim o tome da radimo neki pank-rep, što mi je najveća želja. To bih mnogo voleo da radim ali još uvek nisam dovoljno ljudi upoznao za to.

Tekst je prenet sa portala Lupiga.