LEKCIJA S ULICE: Jedan dan u ulozi prodavača magazina Liceulice

Dejan Kožul. Izvor: Lupiga

Nikoleta iz Liceulice mi je rekla da su veličine univerzalne, znate već ono: „One size fits all“. Naježim se kad čujem to jer već znam da to nije ni blizu mojih gabarita, ali hajde. Ipak je samo prsluk u pitanju. Ili barem tako pomisliš pre nego ćeš ga obući.

Za vas koji ne znate Liceulice ulične su novine, član međunarodne asocijacije uličnih novina (International Network of Street Papers). Izdaje ih istoimena neprofitna organizacija koja pruža podršku pripadnicima marginalizovanih i ugroženih grupa. Časopis se distribuiše isključivo kroz mrežu registrovanih prodavaca, teško upošljivih osoba, kojima je tako pružena prilika da zarade za život. Liceulice izlazi osam puta godišnje, svaki put u tiražu od 10.000 primeraka. Cena časopisa je 200 dinara, što je oko 1,70 evra.

U momentu dok sam navlačio prsluk setio sam se da sam nešto slično poslednji put nosio u osnovnoj školi. Pripadam generaciji koja je u osnovnoj nosila „kute“ i ovo me tačno na to podsetilo. Ali brzo mi je fokus prešao na natpis na prsluku: „LICEULICE“. Ovo je veće i jače od kute. Ovo su Marko i David koje odavno znam i koji su mi bili gosti u jednom od mojih radijskih KUPEK izdanja, a koji ordiniraju oko Doma omladine, ovo je Memet, što iz Licaulice kažu, „osmeh ulice“, ovo je Arsa, čovek koji je deo poslednje priče koju sam radio za Liceulice. On je, kao i mnogi štićenici prihvatilišta, bio zatvoren u doba pandemije odlukom vlade, Kriznog štaba, a to iskustvo nam je i prepričao. Liceulice je i Naca, drago lice sa Terazija, Kuprešanka rodom, Beograđanka adresom, a građanka celog sveta duhom …

Ali, kako je to izgledalo pre nego je Naca postala ta Naca, pre nego je Memet bio taj, pre nego sam se upoznao i pričao sa Markom i Davidom? Kako to izgleda prolazniku? Šta prolaznik zna? Šta mu prolazi kroz glavu kad mu neko od njih priđe i ponudi poslednji broj časopisa? Ne znam, ali bila je ovo divna prilika da se na ta pitanja dobije odgovor i to iz perspektive prodavca časopisa.

Prsluk je bio tu, tu je i ekipa prodavaca i nekako ti je drago da nisi sam, da su oni, koji prodaju časopis svaki dan, tu pored, da je ekipa koja brine o sadržaju, ali i o tome da Liceulice već godinama opstaje, uz sve teškoće sa kojima su se suočavali, takođe tu. Ohrabri te.

A onda kreneš. Uz vodu, uz ljude jer računaš da je direktan kontakt, pogled oči u oči dovoljan da se napravi taj prvi iskorak ka prodaji časopisa.

Ako, kojim slučajem i niste najprijatnije vanjštine, ili imate neku od karakteristika koja bi mogla zaplašiti ljude, bilo fizičku ili psihičku, nemojte oprobavati ovo sami. Nemojte jer ćete nailaziti na odbijanje, a nisu baš svi stvoreni da ih to ne pogađa. Nemaju svi mehanizam odbrane od neugodnosti jer nije nimalo ugodno prodavati časopis. Ljudi su užasni. Najveći dio će samo proći pored tebe, koliki god da ste. Ni pogledati vas neće. Neko će odmahnuti rukom, a ima i onih koji stave ruku u položaj da te odgurnu. Za svaki slučaj. I prava je rijetkost naletiti na ljubaznost.

Zato prodavce ovog časopisa treba još više ceniti jer oni to doživljavaju svaki dan. I ne pokoleba ih. Nemamo pojma koliko su to snažni ljudi koliko god krhko neki izgledaju. I nisu te neprijatnosti na ulici ništa u odnosu na ono što je većina njih prošla.

Liceulice već neko vreme ima običaj da predstavlja prodavce uz dužno poštovanje prema njihovim životima, bez trunke patetike, a opet dovoljno da shvatimo koliko su to jaki ljudi.

Eto, recimo, spomenutih Davida i Marka. Obojici je život namenio boravak u prihvatilištu, pa su, baš kao i Arsa ulice Beograda bile dodatno osiromašene za njihovu pojavu. David nije mogao održavati kuću u kojoj je živeo, a Marko je tu došao nakon razlaza sa suprugom, borbe za starateljstvom i gubitka te bitke.

Ili Memeta. Liceulice je o njemu objavio članak sa naslovom: „Osmeh sa ulice“. Njegov večni osmeh s vremena na vreme ode na počinak i to sa dobrim razlogom. Memet već godinama spava na ulici, uz manje prekide. Memet je jedan od retkih koji ličnije shvataju odbijanje na ulici i tu ga jako dobro razumem.

A Naca? Neobični su dani kad prođete Terazijama, a Naca nije tu da vam ponudi Liceulice. Djevojčica kojoj je sa svega tri godine dijagnostifikovan Daunov sindrom i koja je tek pošla u osnovnu školu kad je rodni Kupres morala napustiti i zajedno sa majkom potražiti spas u izbeglištvu. Tako je i došla u Beograd koji je oplemenila svojim osmehom i pozitivnošću.

A ni ostali nemaju nimalo lepše životne priče. Ljudi su to koji su spletom okolnosti gurnuti na samu marginu, koji su imali i ozbiljnih zdravstvenih problema, bez posla, bez krova nad glavom…

Šta hoću reći?

Život. Njih je naučio na padove, naučio ih je na borbu, naučio ih je i da prihvate udarce. I dok sam ja dobijao poriv da nekom od prolaznika podmetnem nogu, ne bih li njega ili nju spotakao i tako im poručio da takva vrsta arogancije i nebrige nije poželjna, oni su samo nastavili gde su stali, ne osvrćući se na prošle. Čitava reka ljudi je tek pred njima, a to znači i prilika. Oni su naučili da je prigrabe. Lekcija je to koju je teško poželeti ikome. Ipak, ne mogu da ne pomislim da su zbog toga u velikoj prednosti nad nama, a opet pomislim i da je užasno to pomisliti za ljude koji su bili na ivici života, koje i sada od te iste ivice dijeli tek možda naš osmjeh i volja, ne da im se udeli pomoć, već da se ceni njihov rad tako što će se kupiti časopis.

A nas, povremenih autora za Liceulice, ako se sete za Novu Godinu, sete se. Ako ne, dobro je pisati za njih, dobro je znati da si bar nečim doprineo da ona ivica ostane gde jeste, a ako je moguće još kako doprineti, osim kupovine časopisa, zašto i to ne bi uradili.

Da mi nije bilo Nace, ja bih odustao, ali nisam jer #podrškajevažna. Istina, ona je meni bila podrška i znam da vam to tako ne izgleda, ali verujte mi. I hvala joj na tome.

Članak je prenet sa portala Lupiga.