INTERVJU – SINIŠA TUCIĆ, DRAGULJ NOVOG SADA: „Kao da je sve u redu, a ništa nije u redu“

Piše: Nedim Sejdinović. Izvor: Lupiga

Siniša Tucić, rođen 1978. godine, jedan je od najznačajnijih imena vojvođanske kulturne scene. Osoba je sa fizičkim invaliditetom, teško se kreće i govori. Susretao se često sa diskriminacijom, ali ni na trenutak nije dozvolio da ga to na bilo koji način pokoleba i skrene sa puta. Njemu treba mnogo više energije nego drugima, ali on tu energiju ima. Njegovom oku i umu ništa ne promiče. On je dragulj Novog Sada.

Pored romana “Popino prase”, koji je ušao u širi izbor za Ninovu nagradu, autor je i pet zbirki poezije. Radnja „Popinog praseta“ zbiva se u svetlu početka rata u bivšoj Jugoslaviji, odnosno razaranja Vukovara. Razgovor vodimo tokom rata u Ukrajini, koji je – čini se – već sada promenio svet, a u sebi ima i prizvuke apokalipse. Skoro da je nepristojno početi intervju, a ne spomenuti ga.

Kako se sve tebi čini, kuda ide ovaj naš nesrećni svet?

– Svaki mi je oblik rata, agresije – stran. U veliku politiku, međutim, neću da ulazim, ali niko ne sme da drhti u nekom podrumu bez vode i hrane strahujući za svoj život. Na ovim našim prostorima to se dešavalo devedesetih, a danas to gledamo u Ukrajini. Verujem u svetski razum. Mora se sesti za sto da nasilje što pre prestane, da se prognani vrate svojim kućama i da ljudi ponovo počnu normalno da žive.

Dobro, i ja se nadam nečem sličnome, ali stvari ne idu u dobrom pravcu. Mnogi porede naše vreme sa književnim i filmskim distopijama. Prepoznaješ li ovo što mi živimo u nekim starim delima koja predviđaju lošu budućnost?

– Distopija ili antiutopija kao književna forma postala je zgodna parabola za vreme u kojem živimo. U svojoj poslednjoj zbirci, „Mehanički monstrumi“, u pesmi „ Kavezi i represije“, napisao sam stihove: „Antiutopija je ponovo u modi, sidro je opet u vodi“ (to je, uzgred, parafraza Vojislava Despotova); aludirajući da je u današnjem svetu jako lako preslikavati antiutopijske i distopijske modele na stvarnost. I zaista, danas primećujemo mnogo toga o čemu su pisali Jevgenij Zamjatin u distopijskom romanu „Mi“, Orvel u „1984“ ili ono što se nalazi u „Vrlom novom svetu“ Oldusa Hakslija. Kada sam krajem devedesetih u gradskoj biblioteci u Novom Sadu uzeo da čitam Orvela, šetajući Zmaj Jovinom svratio sam u tadašnju knjižaru Matice srpske, u kojoj je radio naš zajednički prijatelj Branko Budžarov. Sećam se da mi je Branko tada, u njegovom stilu, rekao: „Šta čitaš to, Orvel je prevaziđen, pao je Berlinski zid?“ Ispostavilo se da je danas, bezmalo četvrt veka kasnije, takva literatura za mnoge aktuelnija nego ikada, što se naročito pokazalo u vreme pandemije korona-virusa. Proleća 2020. godine imali smo distopijske prizore praznih ulica, kada je vlast građane Srbije, bez ikakve potrebe, zatvarala u stanove po nekoliko sedmica, da bi samo mesec dana nakon toga organizovala masovna okupljanja – fudbalske utakmice i političke mitinge. U tim distopijskim prizorima, kada nije bilo saobraćaja i buke, mogli smo da čujemo cvrkut ptica, a vladajuća partija je poslala huligane da pale baklje po krovovima i zastrašuju građane koji su se bunili. Pokretač svega toga bila je briga za zdravlje građana i medicina, koju je italijanski filozof Đorđo Agamben u jednom svom tekstu proglasio „religijom našeg doba“. Sa druge strane, u blizini novosadskog kvarta u kojem živim postoji novosagrađeno naselje za radnike vojske i policije. Zimus sam šetao pored još neuseljenih višespratnica, ispred kojih je zasađeno drveće, postavljene ljuljačke za decu i klupe. Dvorišta su sablasno prazna, ali je investitor unapred napravio simulakrum kao da u tim zgradama ljudi uveliko borave, anticipirajući njihove životne navike u sopstvenoj distopijskoj projekciji. Gradovima u kojima danas živimo krstare uniformisani biciklisti, dostavljači hrane sa velikim kutijama na leđima i fluoroscentnim prslucima, a bulevari su isparcelisani dečijim igralištima, ograđenim prostorima za istrčavanje pasa, teretanama pod vedrim nebom za nešto starije omladince. Svaka ciljna grupa ima svoj ograđen distopijski prostor. Nedostaju samo kavezi za penzionere. Ipak, neka dela tog tipa mogu potpuno da promaše. Danas knjige niko ne spaljuje kao u filmu „Farenhajt 451“, ali ih niko ni ne čita. Naprotiv, otvaraju se ogromne knjižare sa hiperdizajniranim književnim delima svetskih klasika, koja stoje na policama kao odevni predmeti poznatih svetskih modnih brendova, a čovečanstvo sve manje mari za njihov sadržaj. Mi živimo projektovane distopije i ne moramo da uzimamo knjige u ruke. Možda je Branko ipak bio u pravu.

Jedno od mogućih čitanja tvog romana jeste da su ovdašnje zemlje s početka devedesetih progutale popino prase koje nikako neće da izađe iz organizma, uništavajući ga iznutra.

– Ni posle 30 godina, od početka ratnih sukoba, razaranja i stradanja velikog broja ljudi, čini se da se na ovim prostorima odista nije puno toga promenilo. Obaška to što su u pojedinim zemljama nekadašnje Jugoslavije na vlasti isti političari koji su vladali devedesetih. Tragedija je u tome što je dominantan isti način razmišljanja autoviktimizacije i uperanja prstom u drugog: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov – kako je to napisao Danilo Kiš u svom traktatu o nacionalizmu. Posle užasnih zverstava, nije došlo do katarze i promene paradigme. Običan čovek, građanin većine država nastalih na prostoru nekadašnje Jugoslavije, danas je obespravljen, osiromašen (i materijalno i duhovno) i decenijama živi bezizlazni Dan mrmota na periferiji kapitalizma. Većini od nas, nakon svih ovih ratova, potrebna je psihoterapija, osvešćivanje trauma kroz koje smo prošli. Popino prase će izaći iz našeg organizma kada promenimo logiku razmišljanja, kada shvatimo da nam drugi nisu krivi i kada napustimo Dan mrmota. Kada počnemo drugačije da razmišljamo, budićemo se srećni i nasmejani, a mnogi psihoterapeuti moraće da potraže neki drugi posao.

Pregršt znakovitih detalja u romanu pronalazimo. Jedan od njih je taj kada majka glavnog junaka vodi u šetnju da ne bi gledao zloglasni Dnevnik na državnoj televiziji, koji je odašiljao mržnju. Čini se da je celu tvoju generaciju pratila želja roditelja da svoju decu, tokom devedesetih, pa i kasnije, nekako odvuku, zaštite od surove stvarnosti, da stvore nekakav privid normalnosti?

– Sve vreme, tokom devedesetih, Miloševićev režim je istrajavao u tezi da Srbija ne učestvuje u ratu. Srbija devedesetih nije učestvovala u ratu, iako se svako veče na televiziji pričalo o ratu, kako sam i napisao u jednom poglavlju “Popinog praseta”. U delu romana kada majka glavnog junaka Olivera izvodi u šetnju da ne bi gledao rat, pominje se jedna emisija koje se malo stariji sećaju, a emitovala se u vreme najžešćih napada na Vukovar i rata u Istočnoj Slavoniji. Svi koji su tada pratili politiku, sećaju se famoznog Dnevnikovog dodatka. Naime, nakon regularnog TV Dnevnika, koji je počinjao u pola osam i u kome su, pa barem 20 minuta, bili prikazivani izveštaji sa ratišta, preostajalo bi desetak minuta da se priča o ekonomiji, međunarodnoj politici, kulturi, sportu, vremenskoj prognozi … Centralna informativna emisija bi se završavala u osam uveče, da bi odmah nakon nje u istom studiju i sa istim novinarima sledila nova emisija. U Dnevnikovom dodatku bi se prikazivale iste one, ali proširene i detaljnije reportaže sa ratišta, sa svim bizarnostima i ratnohuškačkom propagandom protiv onih sa kojima smo do tada živeli u istoj državi. Logično bi bilo postaviti pitanje zašto prikazivati jednu za drugom dve emisije sa istom temom i istim novinarima, a ne praviti na primer jedan TV Dnevnik koji bi trajao sat i po vremena. Razlog je možda ležao u tome da je državi bilo potrebno onih deset minuta između u kojima bi se pričalo o ekonomiji, sportu, kulturi, međunarodnoj politici i time stvarao privid normalnosti. U isto vreme, u školama je ministarstvo prosvete propisivalo pravila nastavnicima da ne smeju na časovima da govore o politici, a politika je bila sve prisutnija i prisutnija u školskim učionicama, o čemu takođe pišem u “Popinom prasetu”. Dok glavni junak, trinaestogodišnji Oliver leži u bolesničkoj postelji, bolnica pokušava da reši njegov slučaj sa popinim prasetom u plućima, potpuno nevezano i odvojeno od stvarnosti u kojoj počinje rat u okruženju. Jednostavno, bolnica pokušava da reši slučaj ne samo da bi spasila život jednog deteta, nego da bi i nešto naučila o opasnoj zelenoj travki u dečijem organizmu. Ustvari, cele devedesete su privid stvarnosti. Kao da je sve u redu, a ništa nije u redu. Rat besni u okruženju, ginu ljudi, a država normalno funkcioniše. Fabrika u kojoj radi otac glavnog junaka Olivera, proizvodi čekiće, alata, klešta, ali istovremeno snabdeva paravojne jedinice municijom. U takvom stanju je zaista bio izazov da roditelji sačuvaju decu od rata, ubijanja i razaranja, ali istovremeno i Sizofov posao. Moju generaciju su trajno obeležile ratne devedesete, a to se očituje i u romanu koji sam napisao. Majka glavnog junaka Olivera je izvodila u šetnju da on ne bi gledao rat na televiziji, ali se on sa tim ratom u jednom trenutku svoga života morao suočiti, kao što se to desilo autoru romana, koji je dvadesetak godina, sa pojavom interneta ponovo gledao snimke razorenog Vukovara, i to me je vratilo u vreme kada sam imao trinaest godina. Zapravo, treći deo romana “Popino prase” koji se dešava na ratištu napisao sam pod direktnim uticajem jutjub snimaka o ratnoj 1991. i u tome mi je posebno pomogao film Janka Baljka „Vukovar – posljednj rez“, kao i drugi dokumentarci o ratnim sukobima. Fascinantno je kako nas u stvari globalna mreža, koji je mediji 21. veka, svojom arhivom podseća ne neke događaje iz 20. veka dok internet još nije ni postojao.

Na globalnoj mreži se, međutim, mogu pronaći mnoge informacije i sjajni sadržaji, ali istovremeno i more lažnih vesti, manipulacija o našoj prošlosti i sadašnjosti. Koliko ljudi uopšte danas drže do znanja i istine?

– Jedini način borbe protiv manipulacija i lažnih vesti jeste temeljno obrazovanje i rad sa mladim ljudima. Od količine informacija, instant saveta, poluistina, koje svakodnevno dobijamo putem interneta, mi smo prestali da se udubljujemo, izgubili smo kontinuitet u čitanju i usvajanju znanja. Kada bi ljudi smanjili svoje prisustvo na društvenim mrežama i umesto toga krenuli da čitaju jednu knjigu nedeljno ili dve knjige mesečno, rezultati bi, verujem, vrlo brzo bili vidljivi. Ponekad imam utisak da neki moji poznanici odlaze u teorije zavere, u pseudonauku, zato što imaju želju za znanjem ali idu pogrešnim putem. Mnoge od nas brinu pitanja planete – oni pričaju o svetskim zaverama, a beže od problema u sopstvenoj porodici, na poslu, u ulazu u kojem žive. Idu linijom manjeg otpora, misleći da rade na ličnom napretku. Na učenim ljudima je posebna odgovornost i obaveza da se takvo što promeni.

Vratimo se na sadašnje mlade generacije. Opšte je mesto da mnogi od njih žive pod staklenim zvonom interneta ili roditeljske pažnje, bez dodira sa stvarnošću koja ih okružuje, žive u nekakvim svojim “balonima”. Drugi opet svoj društveni aktivizam iscrpljuju u mnogobrojnim desničarskim, populističkim organizacijama, koja nude jednostavne odgovore na teška pitanja. Čini se katkad i da mladi levičari žive u nekom drugom i drugačijem svetu. Da li su po tebi ovo dobre definicije?

– Pre koju godinu, književnik Miljenko Jergović promovisao je svoju knjigu o Gavrilu Principu u novosadskoj knjižari „Bulevar books“. Tada sam ga pitao, osvrćući se na Mladu Bosnu, kako komentariše činjenicu da su nekada omladinci dizali revolucije i pokretali svetske ratove, a da danas toga nema ni od korova. On je govorio o sveopštoj infantilizaciji života i činjenici da danas roditelji voze decu kolima na fakultet kao nekada u vrtić. Uzroci svega toga možda leže u tome da današnja deca uživaju u slobodama za koje su se izborili njihovi roditelji hipici, uz sveopštu komercijalizaciju u potrošačkom društvu. Sa druge strane, imamo nereformisan sistem školstva, deca su zadojena primitivizmom i nacionalizmom, a u isto vreme jedu picu, piju guaranu i koka-kolu. Bojim se da ćemo još dugo imati generacije teletabisa, onesposobljenih da se suoče sa realnošću u kojoj žive.

Nedavno smo u medijima čitali da će u Srbiji ponovo biti uveden vojni rok. Kažu će da će to spasiti mlade, uterati im red i disciplinu i patriotski duh. Kako gledaš na ovaj civilizacijski korak unazad?

– Kada sam napunio 18 godina, dobio sam, kao i svaki drugi pripadnik moje generacije, poziv da se javim u Dom zdravlja na novosadskom Limanu, na pregled na regrutaciju. Bilo je to u proleće 1996. godine. Nisam morao ni da ulazim u lekarsku ordinaciju. Sa vrata su me (zbog mog invaliditeta) oslobodili vojske. I ni sekund nisam patio što neću obući uniformu. U godini nakon Dejtona, svima je bilo dosta rata i svi u mom okruženju (i komšije i rođaci) bili su besni na tadašnji režim koji je zemlju izolovao, uveo u sukobe sa narodima sa kojima smo živeli u zajedničkoj državi. Činilo se da je došlo do katarze i otrežnjenja. Samo tri godine kasnije, aprila 1999, godine bio sam zapanjen kada su ti isti rođaci i komšije, nakon što su pale prve granate na Novi Sad, bili spremni da obuku uniforme i da se stave u službu državi koju su samo nekoliko meseci najžešće kritikovali. Uzalud su bili moji pokušaji da ih podsetim na ono o čemu smo pre ne tako puno vremena pričali. Nisu hteli da čuju ništa o sledu događaja koji je doveo do NATO bombardovanja. Nije vredelo moje podsećanje na planove koji su nuđeni, a koje je Milošević odbijao (od Karingtonovog plana, Z4, do Rambujea). Njihova zemlja je bila napadnuta i oni su bili spremni da je brane, po cenu da svi izginemo, ne mareći za nasilje naše države nad kosovskim Albancima. Tu zdravog razuma nije bilo. U proleće 1999. imao sam 21 godinu, bio sam na drugoj godini studija Srpske književnosti i jezika, i nisam želeo da poginem. Godinama sam razmišljao o tim razgovorima i pokušao da razumem njihovu logiku razmišljanja. Moja pozicija je drugačija. Vremenom sam shvatio da ja nemam osećaj da treba da se brani domovina, jer zbog invaliditeta nikada nisam spavao u kasarni, nosio vojničku uniformu i sa ostalim vojnicima delio vojnički pasulj iz kazana. I stoga mi je svaka ideja ponovnom uvođenju vojnog roka strana. Ja sam pacifista i antimilitarista. Daleka mi je ideja o uterivanju „reda i discipline“ i patriotskog duha, ali sa druge strane nisam ni ljubitelj NATO tomahavka. Bliska mi je pozicija već pomalo zaboravljenog profesora skandinavskih jezika Ljubiše Rajića, koji je u isto vreme kritikovao i Miloševićev nacionalizam i ratnu politiku, ali i zločine NATO-pakta. Uz sve razumevanje uzroka NATO intervencije, koja je nesumnjivo posledica Miloševićeve politike, ja samo postavljam pitanje da li je postojao drugačiji način? Ne mogu da opravdan ni jednu bombu. Podjednako osuđujem rušenje Vukovara, opsadu Sarajeva, Srebrenicu, zločine u akciji “Oluja” i hladnjače sa Kosova, ali i ubistvo mog sugrađanina Olega Nosova 1. aprila 1999. godine kada su NATO bombe srušile Varadinski most.

Spomenuo si svoj invaliditet. Želeo bih da otvoreno razgovaramo o tome, koliko god to ponekad deluje nepopularno. U kojoj meri su tvoju poetiku i tvoj život odredile dve važne stvari: tvoja “telesna nesavršenost”, ali i činjenica da je tvoj otac čuveni avangardni književnik Vujica Rešin Tucić?

– Iako sam osoba sa invaliditetom, u romanu koji ima autobiografsku podlogu glavni junak nema invaliditet i ne zove se Siniša Tucić, nego Oliver. Sa druge strane, jedan od sporednih likova nervira glavnog junaka, zove sa Siniša Tucić i ima oca avangardnog pesnika. U romanu postoje dva sporedna lika sa invaliditetom koji se kreću pomoću kolica: komšija iz kvarta, čika Tadija, i otac male Ivane, koga u svojim slikama pominje Emil, ranjeni dečak sa ratišta. Predstavljanje osoba sa invaliditetom je posebna priča koja se sve više aktualizuje kroz teorijske tekstove u okviru Studija invalidnosti. Naime, krajem prošle godine sam na poziv mog prijatelja, pesnika Stevana Bradića, glavnog i odgovornog urednika časopisa za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom, priredio tematski broj posvećen Studijama invalidnosti. Invalidnost se može posmatrati kroz filozofiju, sociologiju, književnu teoriju i u zapadnim zemljama anglosaksonskog govornog područja postoje čitave katedre za proučavanje ovog fenomena. Na neki način, Studije invalidnosti proučavaju invalidnost kao jedan od identiteta, a ne kao fizičko oštećenje koje treba ispravljati, lečiti i stoga se mogu dovesti u vezu sa, na primer, studijama roda, ženskim studijama ili kvir-teorijom. Kroz prizmu teorijskih tekstova o invalidnosti, mi u drugačijem ključu možemo tumačiti i književna dela i o tome govori jedan tekst, zapravo prevedeno poglavlje iz knjige „Narativna proteza“ autora Dejvida Mičela i Šerona Šnajdera, objavljeno u tematskom broju časopisa Rizom. Naime, invalidnost može imati funkciju karakterizacije pojedinih likova u, na primer, nekom romanu, kada se njihove osobine vezuju za invaliditet ili su metaforično oportunističko oružje. On se koristi da bi se ti pojedini likovi izdvojili iz bezimene pozadine, norme. Književni lik se oneobičava, da bi se kroz njegov invaliditet nešto reklo, ustvari, invaliditet se koristi kao sredstvo da bi se postigao određeni literarni efekat i taj se postupak zove narativna proteza. U romanu koji sam napisao, ja sam jednu narativnu protezu zamenio drugom, odnosno, invaliditet sam na neki način zamenio popinim prasetom. Naime, iako sam ja u realnom životu zaista trinaestogodišnjak koji ima invaliditet (cerebralnu paralizu) i nikada nisam u školi radio fizičko sa mojim drugovima i trčao u krug, junak mog romana Oliver, isprva nema invaliditet i normalno radi fizičko, da bi se tek u bolnici kroz priču malog Emila suočio sa činjenicom da osobe sa invaliditetom mogu da imaju decu i da budu roditelji. Ipak, celokupni narativ i mnoge situacije, a koje se tiču neprihvatanja u školi od strane drugova, lutanja, odbačenost, nepripadanje, nemogućnost slabijih učenika da dođu do izražaja u razredu jesu na neki način i odraz moje invalidnosti, ili onemogućenosti. O Vujici Rešinu Tuciću sam toliko puta govorio. Puno mi je ljubavi i znanja u životu dao, mada sam svestan da se on i ja u nekim stvarima, i kao ljudi i kao književnici, razlikujemo. Ne bih da budem kao onaj Siniša Tucić iz romana „Popino prase“, koji navraća u školsko dvorište i smara ostale sa pričama o ocu koji piše avangardnu poeziju.

Dobro, ali možeš li nam ipak reći koje su osnovne književne i svetonazorske razlike između tebe i Vujice?

– Kao prvo, Vujica je 37 godina stariji od mene. Prvih pedeset godina svoga života proveo je u onoj velikoj Jugoslaviji, a poslednjih 18 u tuzi i preispitivanju zašto te zemlje više nema. Čini mi se da tu novu realnost nikada nije prihvatio. On je većinu života proveo u jednoj državi, koju je neizmerno voleo, ali je u isto vreme i kritikovao, ulazeći u sukobe sa strukturama vlasti koja je tu zemlju vodila. Književni kritičar Ostoja Kisić je u svom velikom predgovoru izabranim pesmama za Vujicu, napisao da je Vujica „lirski pesnik iz vremena procvata samoupravljanja“. Zemlja u kojoj je rastao moj otac bila je zemlja besplatnog školstva, zdravstva, socijalne sigurnosti … Sa druge strane, kada se raspala Jugoslavija, ja sam imao 13 godina i ležao sam u bolnici sa popinim prasetom u plućima. Isprva sam morao da prihvatim novu realnost, jer drugog izbora nisam imao. Moja generacija (1978.) čini mi se da je poslednja generacija koja je čitala knjige, a istovremeno se suočavala sa posledicama raspada zemlje koju nisu uspeli da sačuvaju ili u miru tranformišu naši roditelji. Kao rani adolescent gledao sam početak rata i sunovrat jedne zemlje, i to me je naučilo da budem realniji. U političkom smislu, Vujica je bio komunista, levičar, čiji je glavni greh bio taj što je bio levlji od levljih u tadašnjoj Jugoslaviji, a ja sebe vidim kao možda umerenijeg levičara, socijaldemokratu, koji veruje u solidarniju i humaniju Evropu, na tragu onoga o čemu govori Janus Varufakis. U Isto vreme, deklarišem se kao moderni hrišćanin, pravoslavne veroispovesti. Moj identitet je hibridan, jer sam istovremeno učio od anarhista Bakunjina, Kropotkina, Ene Goldman, Boba Bleka, ali i od pravoslavnog teologa Aleksandra Šmemana, Serafima Rouza, starca Pajsije svetogorca i oca Tadeja. Vujica je bio nekovrsni agnostik koji je sam sebi postavljao pitanja o postojanju, ne prihvatajući svet kao opipljivu tvorevinu. Moja pitanja su drugačije prirode – Šta mogu da uradim sada i ovde? Kada sam napisao svoju zbirku pesama „Nove domovine“ (2007), Vujica mi je rekao – ti si pisac ovog vremena, ovog sveta. Kada bi se našli u Manovom „Čarobnom bregu“, Vujica bi bio bliži Nafti, a ja Septembriniju.

Vratimo se na pitanje o invalidnosti, političkoj korektnosti, jeziku i književnosti. Studije invalidnosti, ali i mnoge druge teorije koje se bave neprivilegovanim grupama, ističu važnost političke korektnosti u jeziku. Ipak, nekada se čini da politička korektnost ugrožava slobodu jezika, slobodu umetnosti. Setimo se najamblematičnijeg slučaja – crtanog junaka Pepe Le Tvora. Kako se sve to tebi čini?

– Pre nekih desetak godina, novosadska organizacija Centar „Živeti uspravno“, koja se bavi pravima osoba sa invaliditetom, objavila je jednu zanimljivu knjigu pod nazivom „Uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa invaliditetom“. Publikaciju je priredila Milica Ružičić Novković. U knjizi se nalazi prevod sa engleskog jedne intrigantne studije Kolina Barnsa, „Onesposobljavajuće prikazivanje i mediji. Istraživanje principa za predstavljanje onesposobljavanih osoba u medijima“, u kojoj se govori o negativnim stereotipima kroz koje su osobe sa invalididitetom prikazivane u velikim delima svetske književnosti i na filmu. Svima preporučujem da pogledaju ovu publikaciju koja se može pronaći u pdf-formatu na sajtu Centra „Živeti uspravno“. Sećam se da sam nakon čitanja ove studije bio poprilično uzbuđen i uznemiren, jer sam u njoj video sasvim drugačija čitanja knjiga koje sam čitao, filmova koje sam gledao. Bilo je to svojevrsno suočavanje sa tim na koji način je invaliditet korišćen od antičke književnosti do danas: od Homerove „Odiseje“ i hromog Hefesa, preko Melvilovog „Mobi Dika“ i Dikensovih romana, pa sve do Linčovog filma „Čovek-slon“ i skečeva „Monti Pajtona“. Na prvi pogled, studija je u meni izazvala bes, pa sam se zapitao kuda ide ovo tumačenje i da li mi čistimo književnost i umetnost uopšte, pišući nanovo njenu politički korektnu istoriju. Posle nekog vremena shvatio sam da je to sasvim legitimno ukazivanje na stereotipno korišćenje invaliditeta u knjigama i na filmu, koje može doprineti boljem razumevanju. U tom smislu osvrnuo bi se i na slučaj Pepe Le Tvora. Politička korektnost je nekada nužna, ali ona ne sme da ubije slobodnu misao i izgovor za nove oblike cenzure.

Više puta si govorio kako te nervira predvidljivost, banalnost i ostrašćenost ogromne većine oko nas, karakteristika koje su posebno vidljive na društvenim mrežama. Tačno prema ideološkom profilu možeš znati šta će neko lajkovati, kakav će komentar ostaviti, kako se prema nekom fenomenu odrediti. Ljudi se u mentalnom smislu ponašaju kao da su u krdu, i nadmeću se ko će najbrže juriti. Kako objasniti ovaj fenomen? I da li je to ono što je čuveni novosadski pesnik i pisac Vojislav Despotov nazivao – “mrtvim mišljenjem”?

– Pre nekih godinu dana otišao sam sa Fejsbuka i više se neću vraćati. Ko hoće, može da mi piše na mejl i to je sasvim dovoljno za kvalitetnu komunikaciju. Ne želim da gubim dragoceno vreme i drage prijatelje jer su svađe, sukobi oko banalnosti – svakodnevne pojave na ovoj mreži. Na društvenim mrežama ljudi razmišljaju diskurzivno, navijački, smatrajući to svojom aktivističkom dužnošću. I tu su u velikoj zabludi. Na Fejsbuku se ni jedan društveni, politički problem nije rešio i ne može se rešiti, pogotovo na ovim našim prostorima. Ljudima nedostaje sposobnost da uoče nijanse i često se postavljaju ili-ili, ulazeći u predvidljive i šablonske diskurzivne obrasce. Nažalost, stanje na društvenim mrežama u velikoj meri odražava podeljenost i ostrašćenost u našem društvu. Sve moje iluzije su pale nakon dvehiljadite, kada sam shvatio da do istinske katarze i suočavanja sa zločinima devedesetih nije došlo i neće doći, i za to odgovornost snosi celokupna društvena zajednica, uključujući i mene samog. Za to su zaslužne naravno konzervativne, ratrogradne, nacionalističke snage koje ne žele da se suoče sa greškama nacionalističke politike devedesetih, ali jedan deo odgovornosti snosi i deo takozvane drugosrbijanske elite, koja nije dorasla jednom velikom i ozbiljnom projektu promene društva i suočavanja sa prošlošću, kao što je bilo, na primer, nemačko društvo nakon Drugog svetskog rata. Na žalost, pojedinačni, parcijalni interesi su nadvladali nauštrb opšteg dobra, a dobar deo građanske, opozicione scene iz devedesetih i dvehiljaditih danas ćuti. Živimo u zemlji u kojoj se pojedinci koji drugačije misle razapinju na naslovnim stranama tabloida, u kojoj se ljudima preti. Svaka ideja o društvu, javnom mnjenju, demokratiji u današnjoj Srbiji se danas obesmišljava, nove generacije su uglavnom apolitične, nezainteresovane i to je posledica dugogodišnjeg urušavanja školskog i obrazovnog sistema. Jedino što bih preporučio mladim ljudima: ne dajte da vas manipulišu i zaglupljuju! Čitajte dobre knjige, gledajte dobre filmove, mislite svojom glavom. Počnite od Vojislava Despotova i njegovog „Mrtvog mišljenja“. Romana koji sam u srednjoj školi dvadeset puta pročitao, i koji je obeležio moju mladost. Svako treba da nađe svoj put i da izbegne diskurzivne predvidljivosti poput moje prijateljice i sjajne pesnikinje Vitomirke Vite Trebovac, koja je to sjajno zapisala u stihovima pesme „Put“: ja sam išla putem/ levo je ravnica/ s desne strane suncokreti/ ja sam išla putem/ iznad mene nebo/ ispod mene kamen/ ja sam išla putem/ tamo napred more/ iza mene šuma/ ja sam išla putem/ uvek svojim putem/ i najčešće sama.

Kritikuješ, sa pravom, društvene mreže. Ali ne može se reći da one nisu povezale ljude, recimo ljude sa prostora bivše Jugoslavije. Kao da su imale važnu ulogu u obnavljanju nekada jedinstvenog kulturnog prostora?

– Sećam se vremena devedesetih kada je tutnjao rat na ovim našim prostorima i kada su veze između bivših jugoslovenskih republika bile prekinute. Telefoni nisu radili. Mogao si da sediš u Novom Sadu i do mile volje okrećeš pozivne brojeve gradova širom nekadašnje Jugoslavije. Odgovora nije bilo. Političari, mediji, propaganda su širili razdor, ali su ljudi koji su živeli u novonastalim državama, nalazili načine da međusobno komuniciraju. Pisma su stizala zaobilaznim putevima, stanovnici su prelazili iz jedne nekadašnje republike u drugu preko trećih država. U vreme najžešćih ratnih sukoba. Danas je situacija znatno olakšana. Dopisujemo se preko mesindžera na Fejsbuku, jedni drugima komentarišemo statuse, fotografije, ali i dalje političari i zvanični mediji šire razdor. Znajući koju su ulogu državne televizije pojedinih republika odigrale u raspadu zemlje i pripreme za građanski rat na prostorima Jugoslavije, često se zapitam da su početkom devedesetih postojale društvene mreže i da su ljudi mogli da komuniciraju kao danas, da li bi stvari krenule u drugom pravcu? Ipak i danas kada imamo internet, izbijaju ratovi i taj privid nesmetane komunikacije može se veoma lako staviti pod kontrolu. Primer za to su i aktuelni sukobi u Ukrajini. Treba koristiti brzinu komunikacije koju nam nudi internet i svakako on obnavlja nekada jedinstveni kulturni prostor. Ali to ne znači da su svi naši problemi rešeni.

Za pred kraj bih te pitao o gradu kojeg toliko voliš, Novom Sadu. Sa jedne strane, on doživljava urbanističko razaranje, njime vladaju kriminal i ekstremni nacionalisti, u glavnim centralnim ulicama trešte narodnjaci, a sa druge – on je ove godine Evropska prestonica kulture. Kako objasniti te suprotnosti? Može li ovom gradu ta titula u nečemu pomoći?

– Ne bih mogao reći za Novi Sad ni da ga volim ni da ga ne volim. Mada emocija ipak postoji. Naravno volim ga, ali ne baš toliko koliko si ti u pitanju natuknuo. Šalu na stranu. Pre bih mogao reći da sam srastao sa Novim Sadom, da ga dobro poznajem, jer u njemu živim ceo život. Odavno sam shvatio da ljudi u mom rodnom gradu na čudan način iskazuju emocije. Često mi se desilo da sretnem nekog u gradu, na nekoj izložbi ili književnoj večeri i da sa njim provedem dugo u ćaskanju. Kroz nekoliko nedelja sretnem tu istu osobu na ulici, a ona me jedva i pozdravi. Istovremeno, Novi Sad je oduvek bio grad alternative, avangarde, ali i grad konzervativizma, retrogradnih pojava, nacionalizma i vojvođanskog konzervativizma. To je dijalektika sa kojom sam vremenom naučio da živim. Što se tiče projekta Evropske prestonice kulture, bio bih licemer ako bih prećutao da sam u nekoliko programa u okviru EPK učestvovao. Pozdravljam to što su novootvorene kulturne stanice (Eđšeg i Svilara) pristupačne za osobe sa invaliditetom. Sama činjenica da smo već pomenuti tematski broj Rizoma, koji je posvećen Studijama invalidnosti, promovisali krajem novembra prošle godine u Svilari, u koju su svi mogli da uđu, govori da ne gledam na stvari crno-belo i da građani Novog Sada imaju i neke benefite od pomenute titule. Ipak, problematično je to što dobar deo novosadske umetničke scene nije uključen u EPK, a po mom shvatanju, kultura i umetnost nisu kvadratni metri, statistika, papiri, veliki spektakli, nego prave stvari koje ostavljaju traga, a počinju od malih inicijativa, neformalnih udruživanja, samoorganizovanja onih koji na sličan način osećaju svet. Stoga sam proteklih dvadeset godina investirao u prijateljstva, razmenu, razgovore o knjigama i filmovima, filozofiji … Šetnjama pored Dunava i otpadanju po gradskim ulicama i budžacima. Svoj kulturni kapital sam sticao na književnim večerima, performansima, na koncertima koji su se održavali u andergraund klubovima, učestvovao sam u uređivanju nekoliko zbornika poezije. Krajem prošle godine, iz štampe je u izdanju Saveza feminističkih organizacija „(Re)konekcija“ izašla antologija „Nevidljiva zebra“, u kojoj se nalazi poezija 31 novosadske pesnikinje, a koju sam ja lično priredio. Sa većinom pesnikinja sam se družio, zajedno nastupao na književnim večerima, a pesničku scenu smo stvarali uz pomoć štapa i kanapa, često odvajajući sredstva iz sopstvenih džepova. Grad Novi Sad (bez obzira na političke opcije koje su bile na vlasti) nije puno mario za nas. Ipak, ne mogu da ispadnem nepošten, pa da prećutim činjenicu da je Grad Novi Sad pomogao izdavanje romana „Popino prase“. Stvari se možda poboljšavaju, ali to ne znači da je sistem po kojem se odlučuje o projektima iz kulture valjan i da ga ne treba menjati. Sa druge strane, početkom dvehiljadih, na fakultetu sam sa grupom pesnika koji su studirali književnost osnovao grupu „Zona“. Tada sam stekao prijateljstva koja traju i dan danas i ti pesnici su uglavnom došli sa strane, iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Ne mogu da ne pomenem Niku Dušanova, Sergeja Stankovića, Stevana D. Jovanovića, Dragoslava Čupića, Srboljuba Markovića, Bojana Samsona. Pisali smo pesme, kraću prozu, pričali o knjigama, filmovima … Tu sam upoznao i Patrika Kovalskog, sjajnog pesnika i prozaistu. Poslednjih godina vreme provodim u knjižarama. „Bulevar books“ je postao prepoznatljiv jer su u njemu poslednjih godina gostovali gotovo svi poznatiji književnici i književnice regiona, i tu sam okružen sjajnim ljudima, Milanom, Srkijem, Vitom, Svetlanom, Markom, Jelenom, Slađom, Jovom, Ksenijom … „Bulevar books“ je osnovao i izdavački centar i objavio niz sjajnih knjiga, između ostalih i romane Dževada Karahasana. U jednoj drugoj knjižari, “Zenit books”, upoznao sam književnika Marka Srdanovića, koji je objavio roman „Lažov“. U momentu smo se prepoznali, da bi na kraju on i uredio „Popino prase“, jer je kao knjižar shvatio da nema dobre knjižare bez literarne produkcije. Knjižara „Zenit books“ je takođe objavila i sjajnu knjigu priča Marijane Čanak „Pramatere“, kao i roman Vladana Maksimovića „Glampiri“. Sve konstrukte, sve kulturne politike padaju ako nema dobre umetnosti, dobre književnosti, jer nam je književnost još jedina ostala u životu, kako mi je pre neki dan u jednoj prepisci napisao moj prijatelj, beogradski pesnik Dragoljub Stanković.

A da li ti se čini da Novi Sad ima kompleks Beograda, odnosno da deo grada deluje kao predgrađe glavnog grada, dok drugi svoj identitet gradi nasuprot Beogradu. Setimo se pesme Ateista repa – „Mi smo za vas zapadna Evropa“. Je li Novi Sad za Beograd odista zapadna Evropa?

– Jako je čudno kada posmatraš grad u kojem si rođen, a zanemariš činjenicu da u njemu i živiš. Uvek su mi bile strane razglednice Novog Sada na kojima su eventualno prikazani sat na Petrovaradinskoj tvrđavi, Katedrala i Trg Slobode. U takvom Novom Sadu, prikazanom na razglednicama, ja se osećam kao stranac. I zaista, ako Novi Sad svedemo na tamburaše (protiv kojih, ako se od njih ne proizvodi provincijski kič, nemam lično ništa protiv i često ih slušam), gastronomska vašarišta koja privatizuju javni prostor i glamurozne spektakle bez sadržine, mi zaista treba da imamo kompleks od Beograda. Ovog puta ne želim da se ponavljam sa pričom o avangardi sedamdesetih, ali ja kažem da se osećam dobro u prostorima mojih intimnih psihograma, na ulici, u šetnji na Šodrošu, koji tako lepo fotografiše umetnica Maja Tomić, u izlascima do kasno u noć sa Duškom Medićem i donedavno u podzemnom prolazu, dok sam slušao gitaru nesrećnog ubijenog Kristijana Kostića Blekija, koga je zvanična gradska vlast potpuno ignorisala. Za mene je u Novom Sadu Zapadna Evropa, ako to nekom nešto znači, sve što je normalno, neizveštačeno, necenzurisano, slobodno, u čemu nema sterilnosti, o čemu je još davnih dana pevao moj i tvoj drug, pomalo zaboravljeni pesnik i umetnik Zijad Kusturica, koji je uvek bio ono što jeste i koji je na najbolji način opevao taj Novi Sad sterilnosti i malograđanštine koji nikad nije bio moj i naš: „Novi sad je sterilan grad/Ali o tome ne govore podaci / Novi Sad je sterilan grad/ Sterilni studenti kastrirani đaci/ Novi Sad je sterilan grad/ U njega nikad ne dolaze vidici/“. Novi Sad, onakvog kakvog volimo, ne treba da ima kompleks i treba da se bori za nove vidike.

Na kraju, ne možemo ipak izbeći dnevnu politiku. Jesi li očekivao šta od aprilskih izbora u Srbiji? Jesu li ovde moguće kakve političke promene ili smo prinuđeni da imamo „večnog vladara“?

– Teoretski, vlast Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića mogla bi da padne sledeće nedelje, jer vladajuća stranka nakon poslednjih izbora nema većinu u Skupštini Srbije. Kada bi se sve stranke ujedinile protiv Vučića, mogle bi da sastave vladu, a naprednjaci bi ostali u opoziciji. To se naravno neće desiti, jer u Srbiji ne postoji politički sistem, a mi živimo u simulakrumu parlamentarizma, jer do stvarnih promena nakon 5. oktobra nije ni došlo, što je preduslov za izgradnju političke kulture. Ceo politički sistem počiva na jakom lideru, stabilokrati. Ono što je sigurno da vladajuća stranka nije uspela da u parlamentu uspostavi stabilokratiju kao, na primer, vladajuće partije u Rusiji i Mađarskoj. Sad je na testu opozicija koja mora da pokaže da li želi promene. Bojim se da smo jako daleko od toga, jer potezi političara na ulivaju nadu i to se vidi posle lokalnih izbora u Beogradu. Sama činjenica da, na primer, od 5. oktobra nije promenjen izborni sistem i da je Srbija jedna izborna jedinica, govori o tome da ovde niko ne razmišlja o istinskoj demokratiji i da je društvo zapušteno, mediji neslobodni. U svemu tome preovlađuju parcijalni partijski interesi i permanentna i smišljena paranoja koja se ubacuje među građane i sluđuje ih ko je prava, a ko lažna opozicija. Rezultat toga je stabilokratija u kojoj živimo već deset godina.

Tekst je prenet sa portala Lupiga.