Novi val je bio zajednička jugoslovenska kultura

Piše: Đorđe Matić

Dušan Vesić već je preko četrdeset godina insajder gibanja na glazbenoj sceni, a kao novinar i kritičar njenim je ključnim događajima i ličnostima nazočio iz blizine. U svojim je knjigama stoga ne samo staložen tumač najzanimljivijih pojava jugoslavenske rock-glazbe nego i svjedok i pouzdan kroničar.

Prošlo je 40 godina, a interes za novi val ne prolazi, svako malo se javi potreba za pisanjem o tome periodu, snimaju se filmovi i serije. Budući da tvoje ranije knjige – biografije Bijelog dugmeta i Margite Stefanović Magi – vole i nove generacije, kako bi onda nekom klincu, pored onih koji već slušaju te pjesme, objasnio zašto se kultura stalno vraća na novi val?

Zato što se moja knjiga ne zove u Hrvatskoj slučajno „Zamisli život“. Zamislite, klinci, dakle, život u kojem nema briga, ima dovoljno love, svuda je pozitivna energija, mir i ljubav, svi dobro izgledaju, svi su kreativni, svuda svira neka nova, sveža muzika, i imaš sve vreme osećaj da menjaš svet oko sebe, bez droga. Droge nisu bile potrebne, život je bio najkvalitetnija droga. Danas je teško zamisliti takvo vreme, ono više liči na bajku. Kultura se stalno vraća na novi val iz osnovne ljudske potrebe da se, kad je teško, vraća bajkama.

Bio sam danas kod frizera. Dok sam čekao na red i dok sam sedeo na stolici čuo sam ukupno šesnaest pesama s lokalnog radija. Od tih šesnaest, sedam je bilo iz perioda novog talasa, a devet svih ostalih. Zamisli, sediš kod frizera i čuješ “Bolje da nosim kratku kosu”!

Dobro, to je percepcija publike. Ali šta s visokom kulturom, pjesnicima, likovnjacima, muzičarima, kazalištarcima, teoretičarima koji se i dalje bave novim valom? S onima dakle koji promišljaju i stvaraju?

Nemoj da se lažemo: ništa ne bi ostalo od novog talasa da nije ostala ta muzika. Ona je toliko dobra i autentična da i danas zvuči sveže. Zbog toga za njom na ovaj ili onaj način posežu oni kojima je pomanjkalo inspiracije. Možda traže neki svoj model bunta. Novi talas je bio bunt, a svako od nas u sebi ima bar zrno bunta. To se možda najbolje vidi u tome da je Džonijev bunt svako doživeo na svoj način.

Na žalost, moja knjiga, mada ima blizu 400 strana, sa fotografijama, ipak je negde morala da se završi i ostala je da se bavi samo prvom generacijom. Ali, onome ko bude napisao nastavak biće zanimljivo da utvrdi gde je tačno uticaj novog vala na grupu Laibach i gde je tačno uticaj Laibacha, kao benda druge generacije, na promenu slovenačke političke misli osamdesetih i gde je tačno uticaj Džonija Štulića na promenu hrvatske političke misli u istom periodu. I da li je tačno to što se govori da je obaranje socijalističkog režima krenulo od novog talasa.

Ti si bio u centru stvari kao novinar i rock-kritičar. Jesi li tada osjećao da se nešto veliko događa ili si kasnije tek uvidio prave razmjere toga novoga pravca?

Pratiš muziku od detinjstva i čuješ prvi album našeg rocka baš onda kad je on objavljen a ne proučavajući istoriju unazad, i nakon toga u sledećih deset godina imaš samo još pet albuma koji učine da znaš da tvoj život nije uzaludan. I onda dobiješ pet u toku samo jedne godine. I osetiš sasvim novu energiju. Onda ne treba da budeš mnogo pametan da bi video da je to nešto. Zato sam se trudio da ne propustim ništa. Pišući o događajima iz vremena novog talasa, i sam sam se iznenadio na koliko sam njih bio prisutan. Ali, prave razmere bilo koje pojave mogu da se sagledaju tek kasnije, kad se vidi postignuti uticaj. Onaj osećaj iz onog perioda ipak je pre svega bio osećaj.

Neki značajni bendovi dotad su svojom muzikom uglavnom “pokrivali” vlastiti grad najviše, davali mu izuzetan i definirajući okvir. S novim valom međutim, bendovi iz dva najveća grada kao da prvi put izrazito oblikuju grad iz kojeg nisu, praveći naročitu “osovinu” i ravnotežu. Azra i Film daju okvir novom i drugačijem Beogradu, a Idoli i Šarlo akrobata Zagrebu.

Nije prvi put. Beogradska scena je nastala na Buldožeru i grupi Time. Neverovatan je uticaj i jednih i drugih u Beogradu. Ali je činjenica da do Idola i Šarla nije bilo beogradskog benda koji bi oblikovao Zagreb. S tim da bih ja Azri i Filmu iz tvog pitanja dodao i Prljavo kazalište.

Po tome se videlo da je to zajednička jugoslovenska kultura. A ne treba zaboraviti ni da su Idoli najvećeg uticaja imali kasnije i drugde. Najveći obožavalac Idola zove se Saša Lošić. S tim da je loš deo uticaja pokazao u Plavom orkestru, a onaj kvalitetan u muzici koju je radio za filmove.

Kritičan si i ne pišeš nikome lažne ode u knjizi. Ipak, dvije pojave se izdvajaju kao stanoviti heroji ove povijesti, a obje su kontra očekivanja.

Jedan je svakako Houra, ali drugi…?

Čini su da su ljubljanski Pankrti ti heroji. Osjeća se u pisanju o njima jedno diskretno i neusiljeno, a izgleda i novopronađeno poštovanje prema njima. Kao da si ih zapravo otkrio na nov način tek kod pisanja.

Donekle, da. Mada sam se uvek trudio da imam prevode njihovih pesama, čini se da sam ipak ponešto bio propustio. Mislim da mi je pogled na njih sada samo kompletniji. Novo je to da sam tek sada shvatio koliko su bili mudri u svemu što su radili. Nisu izgubili ni komadić sebe u momentima kad je neke linije lako preći. To me je fasciniralo.

Meni je inače glavni heroj knjige Piko Stančić. On je, po meni, odredio novi val kao producent. Tu je bilo dobrih scenarija i puno lepih kadrova i puno dobre muzike i puno dobre i loše glume, ali trebalo je to režirati. On je u tome uspeo.

Kad spominješ Pika, kako to da se u tako kratko vrijeme u isti čas pojavi baš toliko različitih, suprotstavljenih, potpunih individualaca? Jura, Džoni, Rundek, Idoli i Šarlo – nitko ne liči na ovoga drugog.

Sazrela je generacija koja se formirala na Buldožeru – na ideji da „treba drugačije”. Oni su kao bend pokazali značaj individualnosti spram imitiranja. Do Buldožera je sve imitiranje. Sem Indexa. Buldožer je celoj generaciji oprao mozak od lažnih autoriteta. To je ogromna stvar kad te neko oslobodi da razvijaš ono što imaš u sebi bez naslona na “sigurno”. Pre Buldožera imaš nekoliko pravaca i svi liče jedni na druge. Možda samo Džoniju Buldožeri nisu značili ništa. U Beogradu su svi odrasli na njima. Gile iz Električnog orgazma je čak imitirao Brecelja na bini.

Do tada nismo vaspitavani da mislimo bez naslona na autoritete i naša individualnost bi stradala je na taj način da smo išli linijom manjeg otpora. Dotad je svako hteo da liči na nekog. Odjednom, više niko ne želi da pravi takve pesme s kojima će sigurno doći na festival, u neku televizijsku emisiju, u Jugoton kod Vojna Kundića ili na proslavu Nove godine kod Tita. Posle Buldožera, počelo je da se razmišlja na ovaj način: Šta ću na festivalu? Šta ću u Jugotonu? Šta ću kod Tita? Ko jebe festivale, televiziju i Tita! Zato je Buldožer bitan.

S druge strane, odnos prema onima koji su u hijerarhiji scene bili na samom vrhu i određivali sve – odnos dakle prema Bijelom dugmetu kao glavnoj referentnoj točki različit je među novovalovcima. Je li Goran Bregović uzor ili “neprijatelj” novom valu? Ili oboje?

Bregović je uzor, kako god da se postaviš prema njemu. Znaš kako je sa uzorima – neko želi da bude kao on, neko želi da bude suprotnost njemu. Ali, u to vreme, svi su se na ovaj ili onaj način postavljali prema Bregoviću. A opet poznajući ih lično, znam i to da su oni koji su ga najviše pljuvali imali njegove slike u porodičnim albumima.

Neki bendovi, Električni orgazam i Šarlo naročito, postavljali su se kao da on ne postoji.

Jesu. A onda se nađeš s ponekim od njih u četiri oka, pa ti prizna da obožava prvi album Bijelog dugmeta, koji je možda “najseljačkiji”. A ti kažeš, pa hajde da to kažemo javno, a on kaže: “Neeeee”. Muzičari novog talasa doneli su neke nove osobine i neka nova nadahnuća, ali su ostali licemeri kao njihove starije kolege.

Možda je bilo i nešto drugo – svijest da je u kulturi potreban konflikt i da od slaganja i konsenzusa nema ništa ako se mijenjaju stvari.

Svakako. Imaš kod Idola taj primer: s jedne strane oduševljenje što će im singl producirati najveća jugoslovenska zvezda, a s druge potrebu da kažu o Bregoviću sve najgore. Bili su svesni te potrebe za konfliktom.

Tada je prvi put u rock’n’rollu politika eksplicitna. Koliko je bila važna i publici, slušateljima? Je li publika mislila o tome uopće? Ili je sve bilo samo koketiranje?

Bila je jako važna. Možda ne baš uvek na onaj način na koji smo mi želeli da bude važna, ali bila je važna. Možda je publika ponekad i ponešto pogrešno razumela. Možda je muzika pojačala neke stavove, a možda bi oni doprli dalje i dublje da muzika nije napravila od njih hitove. Teško je to danas utvrditi.

Publici je bila potrebna provokacija. Publici je uvek potrebna provokacija. Razume se da je u vreme u kojem provokacija nije bila poželjna, ona aktivirala tu crtu bunta koju svi imamo u sebi. Jedno vreme bendovi su se čak utrkivali ko će da napravi kvalitetniju provokaciju, i to je bilo dobro jer su granice stalno pomerane.

To je neobično vrijeme kad ga se sjetimo i u tom smislu: čak i „Mi plešemo“, i “Zamisli život u ritmu muzike za ples”, i „Svi marš na ples“, tumačene su kao društveni stav. „Plesom protiv socijalističke stvarnosti“. Nezamislivo danas, zar ne?

Možda bi bilo zamislivo kad bi neko danas umeo da napiše takve tri pesme. Šalu na stranu, nije moguće. Nekada si mogao da protestvuješ plesom i opet bi imao da jedeš. Bekstvo u ples se danas čini privilegijom bogatih društava.

Novi val je nastajao u četiri-pet gradova, a opet je bio svejugoslavenski. Dobacio je i do manjih gradova, nekad jače nego u nekim centrima. Kako to?

Zato što je imao hitove, nema uticaja bez hitova. Prvo, i manji gradovi su gradovi, ali mnogi među bendovima odlično su prolazili i u selima. Emocija koju su nosili nije uvek nužno bila tipično gradska. Sem toga, i selo je imalo to zrno bunta u sebi. I njima je dosadilo da žive u društvu koje ih čini starim a oni u tom trenutku imaju petnaest ili dvadeset godina.

Utjecaj štampe bio je također ogroman. Novi val je i medijski fenomen.

Događalo se nešto posve novo. Da se ne bi odmah raspalo, neko je to morao da usmerava, bar u nekoj meri, na bilo koji način. Štampa je razumela svoj trenutak i iskoristila ga, na obostranu dobit.

Svijet je bio mnogo veći i dalji nego sad, sve je putovalo sporije, a kad gledaš snimke svaki bend bi i imidžem i zvukom “pasao” i u London, bez razlike, osim u jeziku. Mogli smo zamisliti recimo Prljavo kazalište i Električni orgazam ispred The Clasha a da nitko ne kaže “tko su ovi iz nedođije?”

Zato što se pokazalo da je rokenrol kod nas prirodna muzika. Mi smo narodi koji se pokreću na ritam i narodi smo koji uvek imaju neko zrno bunta u sebi. Rokenrol je prirodna sredina kad treba nešto da se kaže. Mi imamo sve te ritmove u našim muzikama, a imamo i više od toga, ništa nam tu nije neprirodno. Pogotovo kad vidiš da su ska i slavonski drmeš jedno isto.

Novi val je bio magnet i za one van muzike: dizajneri, pisci, ilustratori, pjesnici, novinari, strip autori, fotografi, snimatelji, filmski i televizijski režiseri, teatar – sve je išlo ka bendovima, prirodno.

To je bila prva smena generacija u medijima. Bila je neminovna. Neki ljudi su ostarili u medijima, neki su 1980. snimali na način na koji se snimalo 1953, kadrirali, ilustrovali. Terali su nas mlade da mislimo na njihov način koji je bio star. Svet je odlazio daleko napred, a oni za to nisu hteli da znaju. To je moralo da prestane i da se pojavi ta nova energija. To je energija koja je bila nepojamna do tad, koja je išla iz same sebe, a ne iz CK. Ne kaže Bregović džabe da je poruka u socijalizmu bila nešto drugo u odnosu na onu koja je dolazila sa Zapada.

Mnogo godina kasnije Gibonni je pričao da je njegov otac, skladatelj i etnomuzikolog Ljubo Stipišić točno znao gdje u kolekciji stoji Azrina “Sunčana strana ulice”. Stari intelektualci, opozicija, dolazili su slušati tu ploču i analizirati tekstove. Kao klasičari nisu prepoznavali muziku – divili su se, izgleda, tome da netko smije onakve stvari pjevati i reći, pogotovo u doba tzv. Hrvatske šutnje.

Koje stvari?

„Poljska u mome srcu“, „Kurvini sinovi“…

Tu se dogodilo nešto što zaista nisam verovao da bi se moglo dogoditi. Publika je uzela da interpretira Džonijeve stihove po svojoj slobodnoj volji. Mi koji smo tada pisali za novine znali smo da su „Kurvini sinovi“ pesma protiv Rusa, a publika je strasno želela da to bude pesma protiv jugoslovenskog partijskog vrha. Sama je od nje napravila takvu pesmu. Pokazao se pun smisao novog talasa: svako je počeo da razmišlja na svoj način.

Danilo Kiš bio je fasciniran Bregovićem i bendovima novog vala na koncertu na stadionu Partizana 1979. Govorio je da oni ne znaju koliku potencijalnu društvenu moć imaju.

Tačno je to što govori Kiš. Ali, da je neko od tih bendova pokušao da zloupotrebi tu moć, stradao bi.

Hoću reći: bi li je upotrijebili da su znali da je imaju?

Ne bi je upotrebili. Niko od njih nije bio protiv sistema. Da su mogli, oni bi popravljali sistem, ne bi ga rušili.

„…skoro kao praxisovci i šezdesetosmaši?

Da. Novi talas je nova generacija levičara. Budimo realni: udobnost srednje klase stvarala je nove levičare. Novi talas je nastavak šezdeset osme drugim sredstvima.

Ili je u pitanju bila i politička neosvještenost?

Svakako. Svi su tako vaspitani da nisu ni znali koji bi drugi sistem uspostavili ako bi srušili ovaj. U Beogradu su nam nudili lažan izbor: za Tita ili za kralja. A kome je bilo do kralja!

U tom smislu, ako se iz današnjice poigramo – Džoni je “lijevo”, a Idoli “desno”. Može li se tako reći?

Donekle. Džoni je levo, Idoli su centar. Niko nije desno. Pankrti su levo. Tek krajem osamdesetih imaš nove generacije antikomunista. I Bora je komunista.

Bora Đorđević? Objasni to.

Pa, prvi njegov pogled na Josipa Broza potiče tek iz perioda kad je Broz već oblaćen na desetinama drugih mesta.

Knjige se pišu i zato što autori i sebi nešto žele objasniti ili osvijetliti. Ima li nešto što si saznao u međuvremenu ili spoznao o novom valu pišući knjigu?

Da li imam nova saznanja? Imam. U Jugoslaviji definitivno nije bila na delu diktatura. Novi talas i država su odlično sarađivali. Pojedini ekscesi nisu nastajali odozgo nego u lokalu. S druge strane, te priče da je novi talas bio ona presudna energija koja je srušila socijalistički režim nisu tačne u onom smislu u kojem se to ponekad tendencizono prikazuje. Pre će biti da je novi talas nastavio tamo gde je Buldožer stao prvim albumom: podstakao je klince da razmišljaju neopterećeni nametnutim autoritetima. Nažalost, neki od njih potražili su pogrešne nove autoritete.

Tekst je prenet sa portala Forum.tm.