Umesto jeftinog folklora, obnovite i skućite Baniju!

Piše: Ivan Zidarević

Sada kada smo preživeli nacionalnu histeriju oko, ruku na srce, lepog mosta koji nas nakon više od 300 godina ponovo spaja (ovo aludira da smo vekovima bili razdvojeni) možemo da nastavimo da se aktivno ne bavimo raseljenim ljudima sa Banije, i onima u Zagrebu, koji i dalje nemaju svoje domove.

U vremenima nacionalističkog zanosa, onoga koji je režiran od strane samog vrha države, težište interesa aktivno se pomera sa nerešenih problema koji jesu u domenu visoke politike, da bi se anesteziralo bilo napaćene nacije u vidu građevinskog poduhvata koji je obećavan i najavljivan godinama pre nego što je bio i dovršen.

Ali, to zaista nikome nije bitno jer mi imamo most i uz sve to oslobodili smo se onog stresa i maltretiranja da gledamo dvojezične table kada smo prolazili kroz Neum.

Ne ponovilo se!

Iako se o ceremoniji i prisutnima pisalo i pre samog događaja, manifestaciji otvaranja koju nacionalna televizija nije uspela uspešno da dočara, o njihovom ponašanju i izgovorenom analiziralo se bez ikakvog objektivnog povoda.

Svakako najzvučnija izjava je ona dubrovačko-neretvanskog župana, čoveka koji je u stranci koja je u koaliciji sa strankom koja kao potpredsednicu Vlade ima ženu koja nije Hrvatica. U čitavoj svojoj gracioznosti, možda i kao posledica dehidratacije usled danonoćnih visokih temperatura, kazao je da će se ”Hrvati dijeliti na one koji su prešli preko mosta i one koji će to tek napraviti”.

Za neznalice i one koji stiskaju ”širom zatvorene oči”, prema podacima eVisitor-a obrađenim na dan 5. juna 2022., tokom juna 2022. zabeleženo je 2.505.971 dolazaka stranih turista te 328.842 dolaska domaćih turista. Broj noćenja stranih turista u junu iznosio je 13.431.825 dok su domaći turisti ostvarili 1.409.368 noćenja.

Hrvatska obala na Jadranu duga je 1.777 km i ima 1.244 ostrva. I, gde su svi ti ”Hrvati” na tako dugačkoj obali pa i da pređu most?

Ukoliko bismo bili pedantni i krenuli sa tranžiranjem izjave odmah bismo uočili da se župan referira isključivo na Hrvate kao narod, s namerom ili ne, to on sam (ne)zna, izuzimajući sve ostale narode koji žive u našoj sada spojenoj Domovini, a koji jesu državljani ali nisu Hrvati.

Često isticanje ”Hrvatice i Hrvati”, u govorima političkih predstavnika na vlasti, izaziva da svi oni koji nisu Hrvatice i Hrvati, a imaju putovnicu sa šahovnicom, plaćaju poreze ili daruju krv, okrenu kanal na bilo koji drugi, manje mučan, tv sadržaj.

Da ipak nije sve romantizam i renesansa (ne)znamo po tome da naši građani, neki od njih su i oni na koje se župan nije referirao kada je iznova podelio spojenu Domovinu, i dalje svoje godine provode u kontejnerima bez ikakvog kompasa koji bi im pokazao pravu stranu rešenja njihovih životnih problema.

Na Baniji, toponimu našeg razdora i dodatnih podela, to nam je u krvnim zrncima da se delimo, država je pokazala svoju (ne)brigu i naslutila je kako to izgleda kada si u milosti i nemilosti ”državničkih prioriteta”.

Gledano po prioritetima, kao što je nabava paprenih ubojitih aviona, pokazuje statistika od prošle godine koju stranim turistima uspešno decenijama, skrivamo. U tome smo, glancanju naše nesavršene stvarnosti radi mimikrije da bismo dočarali da smo normalni, u mrtvoj trci sa našim istočnim komšijama koji žive u odlično režiranoj ”1984.” godini.

Naša, sada retroaktivno, spojena Domovina na dan 1. januara 2021. godine imala je ukupno 249,4 km² minski sumnjivog područja, na području 44 grada i opština u osam županija. Naknadno je na temelju novih informacija metodom opšteg izvida – analize MSP-a, utvrđen MSP na površini od 38.506 m² na području još jedne opštine (Topusko).

Koliko je ovo građanima poznato, bitno, ali i samoj vlasti vidljivo je po tome da se ovim bavimo na ”kašičicu” i na ”parče” i samo onda kada neko strada od neočišćenih mina.

Prema podacima Eurostata 70 odsto građana Hrvatske, ne samo Hrvatice i Hrvati, odnosno 2,75 miliona ljudi prošle godine, živelo je u domaćinstvima u kojima su se krpale finansijske rupe.

Njih 46 odsto, ili 1,8 miliona, živelo je u domaćinstvima u kojima nisu imali ni 2.750 kuna za plaćanje iznenadnih izdataka za kojekakve popravke u stanu te su se zaduživali i molili prijatelje za pomoć ili su se obraćali ozakonjenom ropstvu bankama.

Na osnovu ovih podataka, a to su oni pre inflacije koja je pojela više od desetine prosečne zagrebačke plate, ne one na nivou Domovine, svaki drugi građanin Hrvatske, župan bi to rekao ”svaki drugi Hrvat”, nema za sedam dana letovanja na moru od 1.777 kilometara obale.

Da li će i kako oni doći do čuvenog mosta, da ga prepešače, slikaju se i pojedu sendvič koji su zamotali od kuće nije tema državničke politike, ali ni kamera. Otvaranje mosta je prošlo i nikoga više ne interesuje kako preživljava ”socijalna država”.

Dok obaramo turističke rekorde, uz najavu redukcija struje i mazuta, nije naodmet setiti se da neki ljudi, istina većinom starije dobi i možda ne samo Hrvatice i Hrvati, protivno svakom logičnom objašnjenju i bez realne šanse, preživljavaju, rađaju se i umiru u kontejnerima pod vrelim avgustovskim suncem.

Zašto nam više nije stalo, tako se čini, da skućimo i pomognemo ljude i njihove životinje sa Banije, nepoznanica je. Da li je to zato jer volimo jeftin folklor, pobede i samo uspehe (pa i u obliku mosta koji su drugi gradili i finansirali) ili je to zato jer nemamo volje da se solidarišemo, damo nešto više napora i realno sagledamo da nam empatija ipak nije nematerijalna kulturna baština.

Obnovite i skućite Baniju!