Novinari u Srbiji – dozvoljena meta

“Napravi se jedna posebna organizacija pri vrhu državnom, tajna ako imamo Srbe na vlasti, pa sve to fašističko povata, izlopata i zatvori, da se ne zna gde su… Pustiti Legiju iz zatvora i postreljati stoku. Vučiću oduvaj bagru. Svakom ko govori protiv svog naroda treba prosvirati kroz čelenku. Kratko i jasno.”

“Naš car Dušan bi znao da reši problem.. A i ja.. Prvo jedna ruka… Pa posle druga ruka… Pa posle jedna noga… Pa posle druga noga i… Nema više… Problema.”

“Svi pljuju Srbiju i Srbe, a neće da idu odavde. Proteraj gamad i završili smo posao… Svakakvo govno diše ovaj vazduh. Metak za autonomaše. Odma pod hitno uza zid.”

Kanonada ovakvih i sličnih pretnji gotovo svakodnevno se upućuje novinarima nezavisnih medija u Srbiji. Mogu se naći na društvenim mrežama i to pod punim imenom i prezimenom onog koji preti, a sve češće pretnje se mogu pročitati i na naslovnim stranama prorežimskih tabloida.

Novinarska praksa pokazuje da je dovoljno da napišete članak koji nije po volji vladajućim strukturama i od sutra ste zasigurno deo orkestrirane kampanje koja ne poznaje granice, ali bukvalno. Lov na slobodne novinare, čini se, pratio je proces kojim je aktuelna vlast učvršćivala svoje poluge, a slobodni mediji očigledno od početka nisu bili na njenom kursu. Ozbiljne pretnje dovele su do toga da u Srbiji od 2016. imamo Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara, koju čine predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, Republičkog javnog tužilaštva i novinarskih udruženja. S tim u vezi formirane su kontakt tačke u policiji, tužilaštvu i novinarskim udruženjima koje po prijavi novinara moraju odreagovati u roku od 24 sata.

Šta li se to dogodilo u Srbiji da novinarska profesija bude jedna od najugroženijih u svakom pogledu, pre svega po pitanju bezbednosti? Deo stručne javnosti smatra da represija i pristisci još nisu dostigli svoj maksimum, posebno kada se odnose na istraživačke novinare. Na sreću novinare u Srbiji još nisu počeli ponovo da ubijaju. Mada im itekako pale kuće, obijaju stanove, kradu kompjutere, zadiru u privatnost i to objavljuju po tabloidima, prete kao nikada do sada…

Novinarka Sanja Kljajić smatra da su istinski novinari u Srbiji danas marginalizovani iz više razloga, ukoliko samo pokušavaju da rade svoj posao.

Prema njenim rečima, vlast posebno tretira novinare koji profesionalno rade svoj posao, targetirajući ih da su izdajnici, a sa druge strane kreira drugi tabor koji čine prorežimski mediji.

„Mislim da je javnost time zbunjena i ne zna ko su novinari i kome da veruju, pa dolazimo u situaciju da ne veruju zapravo nikome. Samim tim novinari koji to jesu su na nekoj margini. Niti imaju dovoljnu podršku građana, niti institucija“, konstatuje Kljajić.

Za početak, novinari koji to jesu dobijaju veoma ozbiljne pretnje nalik onima sa početka ovog članka. I to je samo maleni deo velike puzle koju je za nekoliko prethodnih godina sklapalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Pretnje su upućene članovima i članicama NDNV-a, a o njima su redovno obaveštavali Stalnu radnu grupu preko dostupnih kontakt tačaka.

Sanja Kljajić bila je jedna od njih. Dobila je veoma uvredljive i opasne pretnje samo zato što je sa grupom koleginica i kolega snimila dokumentarni film „Albanke su naše sestre“.

Ništa bolje nije prošla ni novinarka Portala 021 Gorica Nikolin, njoj su upućene pretnje smrću zbog teksta o jednom lokalnom kabadahiji. Sa tako nečim prvi put se susrela i tvrdi da joj nije svejedno.

„Doživela sam strah od toga dokle su ljudi spremni da idu zato što ih je neki novinar navodno uvredio svojim tekstom. Oni to shvataju kao uvredu jer ne razumeju prirodu novinarskog posla. Ja mislim da to ne može da se reši edukacijom. Odgovor je sistem koji funkcioniše, odnosno da li funkcioniše“, kaže Gorica Nikolin za Autonomiju.

“Kada govorimo o profesiji mislim da je ovo jedna od najugroženijih. Vrlo je odgovorna i nije za svakoga. Potreban je senzibilitet i pravi novinari se svesno prihvataju posla koji je vrlo opasan. Prihvatamo to, preuzimamo odgovornost i zbog toga često plaćamo visoku cenu. Bivam iznova uvek iznenađena time kako ljudi imaju slobodu da se toliko slobodno izražavaju prema novinarima i da im prete. Često znaju da diraju i našu porodicu“, navodi novinarka Portala 021.

A šta na sve ovo kažu predstavnici policije i tužilaštva, koji sa novinarima održavaju zajedničke sastanke o bezbednosti ugroženih novinara. Tvrde da imaju razumevanja za problem i da prioritetno rade na ovakvim slučajevima, “jer život nameće određene probleme na koje valja odgovoriti”.

Zamenik direktora Policije Zvezdan Radojković kaže za Autonomiju da u svojoj dugogodišnjoj policijskoj praksi nikada nije razmišljao o tome da ćemo morati da imamo posebnu stalnu radnu grupu za bezbednost novinara.

Apelacioni javni tužilac u Novom Sadu Milan Tkalac smatra da je Stalna radna grupa „pozitivan pomak koji pokazuje posebno interesovanje državnih organa za stvaranje bezbedonosnog ambijenta u kome novinari mogu obavljati svoje poslove“.

„Na teritoriji koju pokriva novosadsko tužilaštvo zadovoljan sam reakcijom tužilaštva kada prime te prijave. Novinari kao i ostali građani mogu kod nas doći potpuno besplatno, podneti nam prijavu i navesti dokaze koji ih navode na osnov sumnje. To nama olakšava rad i puno nam znači za kasnije postupanje“, kaže Tkalac za Autonomiju.

„Pravnosnažno je okončano 89 predmeta (42 odsto), što govori da ovim predmetima dajemo prioritet i svestrano ih razmatramo“, navodi Tkalac. Na pitanje da li je zadovoljan kaznenom politikom sudova kada je reč o napadima na navinare, novosadski apelacioni tužilac kaže da jedini njihov izraz po pitanju kaznene politike sudova može biti žalba.

I Zvezdan Radojković smatra da je nezahvalno očekivati od predstavnika policije da komentariše kaznenu politiku sudova.

„To nije korektno jer je sud nezavistan i samostalno donosi presude uvažavajući svoje razloge. Tako da na taj način to ne mogu komentarisati, ali mogu reći sa nekog ličnog stava da je policiji, bez obzira kakva je, presuda uvek mala. I sam sam nekada u policiji radio na krivičnim prijavama i onda kada čujem da je neko, na čijoj identifikaciji smo radili šest meseci, kasnije sklopio sporazum o priznanju krivice, nama možda ne prija, ali je bitno da je stvar procesuirana“, kaže zamenik direktora policije.

Sve češći ozbiljni pristisci i govor mržnje prema istraživačkim novinarima

Predsenika Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) Verana Matića posebno optimističnim čini to što je 2016. bilo 41 odsto nepoznatih počinilaca, a sada ih ima svega osam na godišnjem nivou. On smatra da to možda govori o dobrom radu stalne radne grupe, ali ujedno upozorava da Srbija iz godine u godinu nastavlja da na svetskim listama beleži ozbiljan pad po pitanju slobode izveštavanja.

On je svoje tvrdnje potkrepio slučajem novinara portala „Žig info“: najpre je urednik portala Željko Matorčević pretučen na sred ulice i slomljena mu je jagodična kost, dva meseca kasnije novinaru portala Milanu Jovanoviću zapaljena je kuća i jedva je izvukao živu glavu.

„Da se policija bavila pretnjama Matorčeviću možda ne bi došlo do paljenja kuće Jovanovića. Na nivou smo koji zahteva novi kvalitet, a to je preventiva“, ocenio je Matić.

Članica stalne radne grupe za bezbednost novinara ispred Nezavisnog udruženja novinara Srbije Marija Vukasović navodi da njihova baza napada i pritisaka na novinare pokazuje da se ove godine taj broj već povećao u odnosu na 2018. godinu.

Na pomenutom skupu u organizaciji Misije OEBSA- u Srbiji, pored ostalog, zaključeno je da je “podignut stepen poverenja među članovima Stalne radne grupe, vidi se korist zajedničkih sastanaka, podignut je i nivo senzibiliteta za hitno reagovanje, a ozbiljan je i pad NN izvršilaca”. Međutim, jedan zaključak nije nimalo optimističan – sve su češći ozbiljni pristisci i govor mržnje prema istraživačkim novinarima u Srbiji. A to izgleda nije u sferi rada tužilaštva i policije, barem ne kao prioritet.

Zvezdan Radojković tvrdi da su i pritisci na rad novinara takođe zanimljivi za policiju, ali je policija ograničena na postupanje samo po potencijalnim krivičnim delima.

„U Krivičnom zakoniku Srbije može se tretirati oko 38 krivičnih dela koja su nama interesantna po pitanju pozitivne diskriminacije novinara u odnosu na običnog građanina. U novinarskim udruženjima se evidentiraju i pritisci na novinare, ali za tužilaštvo i policiju to nije pravno relevantno, iako za medije jeste“, kaže Radojković.

Novosadski apelacioni tužilac podseća da je Republičko javno tužilaštvo dalo uputstvo svim područnim tužilaštvima da sa posebnom pažnjom postupaju u predmetima u kojima su oštećeni novinari, ali da se često dešava da oni ne mogu da postupaju.

„Treba reći da se tužilaštvo bavi krivičnim delima, a često se dešava da je u pitanju samo nepristojno ponašanje prema novinarima koje nije krivično delo, ali utiče na stvaranje bezbedonosnog ambijenta. Nažalost, mnogi danas pokušavaju da vaninstitucionalno rešavaju stvari jer nemaju razumevanja za javnu reč i kritiku“, kaže Milan Tkalac i navodi da tužilaštvo svim novinarima čije su prijave odbačene dostavlja obaveštenje da mogu da pišu prigovor višem tužilaštvu.

Uz konstataciju da su napori za uspostavljanje efikasnog sistema nivoa bezbednosti novinara u Srbiji urodili plodom i da daju rezultata, šefica Medijskog odeljenja Misije OEBS-a u Srbiji Gordana Janković nada se da ima prostora za još bolju saradnju.

„Dijalog često nije prijatan, ali svi zajedno moramo da dalje radimo na vladavini prava i slobodi govora“, kazala je Janković na skupu u Novom Sadu.

„Veliki broj napada i pretnji novinarima nisu otkriveni. Novinar zaslužuje zaštitu kada je protiv njega učinjeno neko delo, time bi on dobio i priznanje za hrabrost koji u svom radu iskazuje“, rekla je Janković.

Novinari na lokalu dvostruko su ugroženi

Predstavnici Stalne radne grupe za bezbednost novinara uvideli su kao jedan od izraženijih problema položaj novinara u lokalnim sredinama gde policija i tužilaštvo nisu imali prethodno iskustvo. Predsednik Upravnog odbora NDNV-a Norbert Šinković smatra da su novinari na lokalu u težem položaju u odnosu na one koji su prepoznatljivi na nacionalnom nivou.

„Na lokalu je manja novinarska zajednica i onda solidarnost izostaje, a nevladine organizacije u tim sredinama često ne razumeju problematiku. Uz to, prisustna je inertnost institucija“, ocenjuje Šinković.

Prema njegovim rečima, najnoviji primer pritisaka na novinare na lokalu desio se u Subotici, gde je opoziciona politička partija izdala saopštenje povodom pisanja portala Magločistač o rušenju kuća u zaštićenoj zoni u Subotici.

„Istovremeno taj lokalni medij susreo se sa blokadom fejsbuk stranice nakon velikog broja prijava zbog pisanja o toj temi. Probleme pritisaka i pretnji ne umemo na pravi način da akcentujemo i da se sa njima izborimo. Jednog dana kada stupci budu puni pretnji onda će se ponovo dogoditi napad na novinare, poput onog u Nišu, samo zbog naziva filma“, smatra Šinković misleći na odlaganje projekcije dokumentarnog filma „Albanke su naše sestre“ nakon što je grupa ultradesničara skandirala protiv Albanaca, a filmska ekipa bila je izložena velikom broju direktnih verbalnih pretnji smrću od strane izvesnog četničkog vojvode.

Kampanja protiv filmske ekipe nastavljene su, posebno nakon objave teksta „Novinarke koje su osramotile Srbiju” na neregistrovanom portalu Istraga. Nakon te objave, na fejsbuk stranici Istrage objavljeni su brojni uvredljivi komentari, kao i otvorene pretnje smrću poput: “Streljati kurve” ili “Sramota za srpske žene. Janičarke. Kako niste snimali šta Šiptari rade srpskim ženama. Njih treba na sud da objasne poreklo informacija i dokaza i kako su do toga došle. Srpska suza nema roditelja, albanska sigurno ima (čitaj) plaćenice…”.

Tekst je objavljen povodom dokumentarnog filma “Albanke su naše sestre”, koji je NDNV u saradnji sa BIRN-om Kosova i nemačkim Forumom ZFD snimio 2017. godine. Uz zahtev da se prekine progon koleginica i kolega kojima se svakodnevno preti, NDNV je tada ocenio da nadležne državne institucije “svojim nečinjenjem šalju jasnu poruku da su saučesnici u pretnjama”.

“Postavljamo jednostavno pitanje: kako je moguće da ne mogu da pronađu počinioce, kada nam neretko prete potpisujući se punim imenom i prezimenom? Možda zato što znaju ko su i odakle su? Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da u nekim drugim slučajevima, kada su na meti pretnji visoki državni i partijski funkcioneri, nadležni organi više nego promptno otkrivaju počinioce, pa čak i one koji prete pod pseudonimima na društvenim mrežama. Takvi dvostruki aršini nas dodatno uveravaju da su nadležne institucije takođe upregnute u obračun sa kritičarima aktuelne vlasti”, glasi deo saopštenja NDNV-a.

Sanja Kljajić priseća se i incidenta u kom je učestovala kada je s koleginicom iz Albanije izveštavala sa Kosova u momentu kada je, kako kaže, predsedniku Kosova Hašimu Tačiju odgovaralo da pusti predsednika Srbije Aleksandra Vučića da ode na Gazivode, ali da ga ne pusti da ode u druge delove Kosova.

„S druge strane Vučiću je odgovaralo da ode na Gazivode, ali i da napravi ustupak Tačiju i ne prođe barikade. Jedini koji su u toj situaciji stradali bili su novinari koji su otišli da izveštavaju sa područja gde je Vučiču bio zabranjen prilaz. Između zavađenih političkih grupacija uvek su novinari ti koji posluže kao glineni golubovi na koje više ni građani ne obraćaju pažnju, uprkos svim protestima i povicima za slobodu medija. Vrlo perfidnom političkom kampanjom oni su dovedeni u situaciju da im ne veruje više niko“, kaže Kljajić.

Svesna da možda radi u jednom od najgorih trenutaka po novinare u Srbiji, Gorica Nikolin konstatuje da se sve na kraju svodi na njenu isključivu želju da se bavi profesijom.

„Ako sve staviš na sto i sagledaš šta imaš i šta nemaš sve se svodi na tvoju ličnu želju da se baviš novinarstvom. Ovo se apsolutno ne isplati. Lično se osećam ispunjenom, ali suštinski osećam da svojim poslom ništa nisam uradila. Apsolutno se ovaj posao ne isplati, ali nisam odustala samo zbog moje prirode. .. Malo ljudi koji se školuju za novinarstvo tu i ostaju, malo onih koji ostaju imaju volju da rade, a malo je onih koji imaju izbora i volju koji dobijaju pravu priliku jer su mediji kod nas tamo gde jesu. Nekada pomislim da li je pekara koja se nalazi preko puta moje ulice sigurnija od redakcije u kojoj sedim. Suštinski ja ne bih nikada otišla u pekaru da radim i pružiću poslednji atom snage da ostanem u novinarstvu“, zaključuje Gorica Nikolin.

Darko Šper (Autonomija)

(Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)