Srbija i Amerika u 2020. godini: pogled deset godina unazad

Piše: Milan Krstić, asistent na Fakultetu političkih nauka

Bilateralni politički odnosi: vidan, ali ograničen napredak

Postizanje većeg stepena bliskosti prilikom susreta predstavnika srpskog i američkog rukovodstva tokom ove decenije vidljivo je kroz nekoliko elemenata. Prvi je učestalost zvaničnih poseta na različitim nivoima, koje su tokom decenije bile u porastu. Drugi je srdačnost pri susretima. Primera radi, kada je tadašnji potpredsednik SAD Džozef Bajden krajem 2009. godine posetio Beograd, grad je bio gotovo potpuno blokiran, a atmosfera u javnosti oko njegovog dolaska prilično napeta. Sa druge strane, kada je isti državnik bio u poseti Beogradu 2016. godine, slobodno je šetao Skadarlijom u pratnji tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, a ton posete je odavao daleko veći osećaj srdačnosti u odnosima. Od promene administracije i dolaska Donalda Trampa na mesto predsednika, nije bilo poseta Beogradu na ovako visokom nivou. Međutim, ton sastanka u Beloj kući sa potpredsednikom Majklom Pensom 2017. godine, kao i posete sekretara za trgovinu SAD Vilbura Rosa Srbiji krajem 2018. godine, te pisma koje Donald Tramp uputio predsedniku Aleksandru Vučiću povodom Dana državnosti 2019. godine, indikativan je u pogledu toga da su odnosi „prisniji“ nego što je to bio slučaj pre jedne decenije.

Treba, ipak, imati na umu da ovaj napredak svakako nije izuzetan. Od poseta Koštunice i Đinđića početkom ovog veka, još uvek se nijedan naš predsednik ili premijer nije sastao sa predsednikom SAD u Beloj kući. Poslednji predsednik SAD koji je posetio Beograd bio je Džimi Karter u drugoj polovini davne 1980. godine. Takođe, ovaj napredak u prisnosti nije doveo do značajnijih promena u američkoj politici prema regionu, iako postoje određene manje promene u pristupu kosovskom pitanju. Dakle, napredak na ovom planu postoji, ali on i dalje nije fundamentalan, već blag. Srbija i Amerika su danas partneri u mnogim dimenzijama, ali sa različitim pogledima na neka važna otvorena pitanja, zbog čega su odnosi i dalje daleko od bilo kakvog savezništva. Pregled svih važnijih otvorenih pitanja i neuralgičnih tačaka za političke odnose SAD i Srbije biće tema drugog nastavka ovog teksta.

Javno-diplomatska komunikacija: značajan napredak

Na polju javno-diplomatskog opštenja, odnosno komunikacije jedne države sa javnim mnjenjem druge države, postoji vidan napredak u odnosima. Pre svega, američka ambasada u Beogradu je podigla svoje javno-diplomatsko delovanje u Beogradu na jedan viši nivo čitavim nizom aktivnosti prethodnih godina, kao što su kampanja „Vi ste svet“, obeležavanje 100 godina od partnerstva u Prvom svetskom ratu, obeležavanje godišnjice operacije Halijard u Drugom svetskom ratu…

Sa druge strane, i Srbija je započela sa određenim javno-diplomatskim aktivnostima u SAD, a koje uglavnom referenciraju na partnerstva u svetskim ratovima i doprinos srpskih doseljenika, kao što su Mihajlo Pupin, Nikola Tesla, „srpskih Apolo 7“, Karl Malden i drugi. Naravno, srpska javno-diplomatska kampanja je zbog skromnijih resursa daleko ograničenija i svodi se na izložbe, određene memorijalne događaje u Kongresu i drugim institucijama (kao što je bio slučaj prilikom obeležavanja godišnjice podizanja srpske zastave iznad Bele kuće leta 2018. godine), ali je i ona postala agilnija i fokusiranija nego što je to ranije bio slučaj. Iako ovakva komunikacija ne daje „instant“ rezultate, veoma je važno da javna mnjenja dve države međusobno komuniciraju srdačno i da se usmere na pozitivne primere saradnje iz prošlosti, kako bi se negativni imidž Srbije u Americi i Amerike u Srbiji, zasnovan na iskustvu devedesetih godina, dugoročno promenio.

Bezbednosna saradnja: značajan napredak, ali…

U domenu bezbednosne saradnje, Srbija i SAD su znatno napredovale tokom ove decenije. Učešće Srbije u koaliciji protiv Islamske države, saradnja u borbi protiv terorizma i organizovanog kriminala, prihvatanje dvojice zatvorenika iz Gvantanama od strane Srbije – samo su neki od primera intenzivne saradnje u drugoj polovini ove decenije. Tome treba dodati i izuzetno visok stepen vojne saradnje, pre svega sa Nacionalnom gardom Ohaja, koja datira još iz prve decenije 21. veka. Takođe, u okviru programa Partnerstvo za mir realizovan je veliki broj zajedničkih vežbi Srbije i NATO, računajući i američke snage. Srbija najveći broj vojnih vežbi sa stranim partnerima realizuje upravo u okviru programa Partnerstvo za mir sa zemljama članicama NATO, a u ovoj deceniji ih je bilo preko 100. Značajna saradnja ostvaruje se i u domenu zajedničkog delovanja u situacijama humanitarnih katastrofa, pa je tako Srbija održala najveću zajedničku civilnu vežbu sa zemljama NATO u ovoj oblasti pod imenom „Srbija 2018“. Ako se uzme u obzir činjenica da Amerikanci imaju bazu u okolini Uroševca i da su vojno prisutni u čitavom regionu (naročito kroz NATO kišobran koji pokriva gotovo sve srpske susede), ne čudi da najveći broj političara u Srbiji doživljava saradnju sa SAD u ovom domenu kao neophodnu.

Sa druge strane, u poslednjim godinama dolazi do manjih trzavica na ovom planu. Prodaja srpskog oružja koje je završilo na bliskoistočnim ratištima i u rukama sumnjivih formacija izazvala je reakciju SAD u vidu uvođenja personalizovanih sankcija određenim srpskim državljanima koji se bave izvozom oružja, ali i dozu političkog pritiska. Amerika je 2018. godine bila ključni zagovarač stavljanja Srbije na crnu listu FATF-a zbog „strateških nedostataka u sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma“, ali je Srbija uspela da ispravi neke nedostatke, zbog čega je leta 2019. godine skinuta sa ove liste.

Nabavka ruskog oružja takođe je izazvala reakciju SAD, o čemu svedoče i izjave izaslanika Palmera, ali i poseta Srbiji američkog zvaničnika koji rukovodi grupom za implementaciju sankcija prema Rusiji. Iako se spekulisalo da bi Srbiji mogle da budu uvedene američke sankcije zbog saradnje sa Rusijom u ovom domenu, sve je ostalo u okvirima političkog pritiska i ne deluje da će biti daljih zaoštravanja na ovom planu u skorije vreme. Određeno podozrenje postoji i zbog činjenice da Srbija povećava broj vojnih vežbi i sa Rusijom i zemljama ODKB (iako je ovaj broj i dalje višestruko manji od broja vežbi sa NATO). Sve navedene trzavice ipak još uvek nisu veliki problem u bilateralnim odnosima, a o tome šta bi moglo da izazove oštriju reakciju SAD u ovom domenu biće više reči u narednom tekstu.

Bilateralni ekonomski odnosi: mali koraci napred, mnogo prostora za dodatni razvoj

Prva polovina protekle decenije dovela je do velikog porasta robne razmene sa SAD i do znatnog poboljšanja pokrivenosti izvoza uvozom u korist Srbije. Naime, 2013. godine je, prema nalazima studije Privredne komore Srbije, utrostručena razmena u odnosu na prethodnu godinu, pri čemu je Srbija izvezla u SAD preko 450 miliona američkih dolara, a uvezla nešto manje od 306 miliona dolara.

Ipak, ovakva stopa pokrivenosti srpskog uvoza izvozom u iznosu od 160,3% bila je, zapravo, posledica velikog izvoza Fiat automobila u SAD, koji nije dugo potrajao na ovom nivou. Još samo 2014. godine Srbija je imala pozitivni spoljnotrgovinski bilans robne razmene sa SAD, ali je tada pozitivni saldo iznosio 33,6 miliona dolara, odnosno mnogo manje nego prethodne godine. Narednih godina izvoz će opasti i stabilizovati se na nivou od oko 250 miliona dolara, a uvoz iz SAD će biti u porastu, naročito u 2018. godini kada će dostići 468 miliona dolara i na taj način potpuno preokrenuti bilans razmene u odnosu na pet godina ranije.

Kada se pogledaju ukupno učešće SAD u uvozu (1,7%) i izvozu (1,4%) za 2018. godinu, postaje jasno da su ekonomski odnosi sa ovim akterom daleko manje razvijeni od odnosa sa EU, sa kojom se odvija dve trećine spoljnotrgovinske razmene, pa i od odnosa sa Ruskom Federacijom. Jasno je, dakle, da i dalje postoji dosta prostora za napredak na ovom polju, odnosno za povećanje ukupne razmene – a naročito srpskog izvoza u SAD. Treba napomenuti da je stopa investicija iz SAD u Srbiju u usponu u odnosu na početak decenije, kada se i najveća dotadašnja investicija, kompanija US Steel, povukla iz smederevske železare. Kompanije kao što je NCR, koji je svoje poslovanje započeo krajem mandata vlade Mirka Cvetkovića, a potom tokom decenije višestruko uvećao svoj obim poslovanja u našoj državi, dobar su primer za pozitivan napredak u ovom domenu, ali i na ovom polju postoji ogroman prostor za dodatni napredak.

Rezime

Na osnovu svega navedenog, može se zaključiti da je tokom ove decenije postojao blagi napredak u saradnji u gotovo svim oblastima, ali da on definitivno nije epohalan. Najveći napredak ostvaren je na javno-diplomatskom polju. Intenzitet saradnje je najznačajniji u sektoru bezbednosti, a najmanje razvijen u ekonomskom domenu, što je zasigurno oblast na koju bi trebalo usmeriti najviše pažnje u budućnosti i iskoristiti i potencijale srpske dijaspore u SAD za dublje povezivanje naših tržišta. U narednom tekstu biće detaljnije predstavljena otvorena pitanja i osnovne (potencijalne) tačke sporenja u bilateralnim odnosima.