Kada će penzije u Srbiji da rastu?

Od početka raspada Jugoslavije, usled promene objektivnih okolnosti menjaju se i radni odnosi: umesto jednog radnog mesta gde bi se dočekala i penzija, veliki broj ljudi bio je primoran i da često menja poslove, da radi neprijavljeno ili da godinama čeka zaposlenje, što će tek imati svoju posledicu u veoma niskim penzijama. Zbog dugoročno visoke stope nezaposlenosti, veliki broj starijih radnika koji se sada polako bliže penziji (na primer, neko ko je rođen 1960. pa je pred raspad Jugoslavije ulazio na tržište rada, sada ima skoro 60 godina) ima rupe u stažu.

Čak i veliki broj onih koji jesu radili, usled visoke stope rada na crno (koja već godinama iznosi oko 20% ukupne zaposlenosti) ili izbegavanja plaćanja doprinosa (prijava na minimalnu zaradu na koju se isplaćuju doprinosi, dok se ostatak zarade isplaćuje na ruke) imaće umanjene penzije. Zbog ovoga možemo da očekujemo da će doći do situacije u kojoj će veliki broj ljudi imati jako niske penzije, koji će posebno uticati na njihov socijalni status.

Zašto su penzije u Srbiji niske?

Penzije u Srbiji su niske iz istog razloga iz kog su niske i plate – privreda nije razvijena da bi mogla da finansira više rashode, što jasno možemo videti na primeru poređenja sa Nemačkom. Dok je BDP Srbije po stanovniku 5.600 evra i prosečna penzija je oko 220 evra, u Nemačkoj je BDP po stanovniku 35.900 evra, a prosečna penzija je oko 1.200 evra mesečno. Nemački BDP po stanovniku viši je od našeg skoro 6,5 puta, pa nije ni čudo da su tamošnje penzije gotovo toliko i više od naših. Ovo je najvažniji razlog zašto su penzije u Srbiji niske, i zašto ne postoji nijedan potez koji ih može na kratak povećati a da to bude održivo. Potreban nam je visok ekonomski rast tokom dužeg niza godina da bi penzije bile osetno veće.

To da je PIO fond opljačkan nije razlog zašto su penzije niske – Bizmarkov sistem intergenracijske solidarnosti nije bio nikada zamišljen tako da se doprinosi skupljaju i kapitalizuju kroz ulaganja, već da se odmah isplaćuju trenutnim penzionerima. Samim tim, nije bilo investicija osim sporadičnih kada je u pojedinim godinama bilo viška prihoda nad rashodima, pa je glavni razlog ipak uništenje privrede tokom ratova, hiperinflacije i sankcija 1990-ih.

Glavna falinka ovakvog sistema, međutim, leži u tome što on dobro funkcioniše samo kada društva imaju pozitivnu stopu prirodnog priraštaja, pa uvek ima više ljudi koji uplaćuju u sistem nego onih koji iz njega povlače sredstva, ali sistem počinje da se urušava kada je to obrnuto.

Kako se računa iznos penzije?

Usled formule obračuna penzije, na visinu nečije određene penzije utiču visina prosečne plate u zemlji, broj godina radnog staža (broj godina tokom kojih je uplaćivao u PIO) i visina njegove prosečne plate u svakoj pojedinačnoj godini. Na osnovu malo komplikovanije formule sa ovim parametrima, dolazi se do konačnog obračuna iznosa penzije prilikom penzionisanja, da bi se ona nakon toga menjala zakonom (uz malo sreće, sada preko švajcarske formule, u skladu sa rastom inflacije i privrede).

Drugim rečima, što ste duže radili i plaćali doprinose za PIO, i što vam je plata bila viša, to će vam u konačnici i penzija biti viša.

Da li možemo nešto da uradimo povodom ovoga?

Penzioneri su usled relativno visokog obuhvata penzijama (računajući i porodične penzije) jedna od društvenih grupa koje su manje pogođene apsolutnim siromaštvom u odnosu na celokupnu populaciju, pa tako obične mere socijalne pomoći ne bi bile efektivne jer su one usmerene ka zaista siromašnima. Postojanje minimalne penzije za osiguranike iz sektora zaposlenih – koja je oko 14.000 dinara, malo poboljšava skor jer niko ne može dobiti penziju nižu od te. Ali to može samo delimično poboljšati položaj nekih od radnika o kojima je ovde reč, ali najverovatnije neće pogoditi ni većinu njih. Da li je moguće uraditi nešto više za ovu kategoriju?

Verovatno gotovo ništa. Pre svega jer ni ostali penzioneri nisu u mnogo boljem položaju. Na primer, poljoprivrednici, koji su u posebnom statusu pošto uplaćuju minimalne iznose i to nizak broj godina, imaju i niže penzije od ovoga pa je prosečna penzija poljoprivrednika tek oko 11.000 dinara (znatno manje u slučaju porodične penzije preživelog supružnika, oko 8.000 dinara).

Tu je i veliki broj starijih koji nikada nisu uplaćivali doprinose, ili koji nisu sakupili minimalnih 15 godina staža, pa oni ne dobijaju nikakvu penziju (ako im supružnik takođe nije bio osiguran, oni ne mogu da se nadaju ni porodičnoj penziji). Povećanje iznosa minimalne penzije verovatno bi osetilo samo mali deo penzionera, a ako bude došlo do nekih reformi, to bi najverovatno bilo usmereno na ove brojnije grupe, bilo kroz uvođenje socijalnih starosnih penzija (za one koji nemaju pravo na obične penzije) ili povećanjem poljoprivrednih penzija. Drugi razlog je princip pravičnosti, jer to nije fer prema onima koji jesu godinama plaćali pune doprinose pa bi sada i trebalo da imaju više penzije.

U slučaju niza godina sa rastom od oko 5%, naš BDP će se udvostručiti za 14-15 godina, a samim tim i penzije

Najbolje čemu se možemo nadati jeste to da će Srbija uspeti da se izbori sa niskim stopama ekonomskog rasta koje nas prate od 2008, i da će tako postepeno doći do rasta penzija kroz njihovu indeksaciju putem švajcarske formule. Koliko budemo bili uspešni u tome, toliko će svi penzioneri osetiti neki boljitak. Na primer, u slučaju niza godina sa rastom od oko 5%, naš BDP će se udvostručiti za 14-15 godina, a samim tim i penzije.

Imajući u vidu da je procena Fiskalnog saveta da je trenutno rast Srbije na nivou od oko 3,5% godišnje (kada se isključe kratkoročni činioci), ovo deluje kao moguć scenario. Ali za to je potrebno puno napora, pre svega u oblasti izgradnje vladavine prava i nezavisnosti pravosuđa, borbe protiv korupcije, jačanja administrativnih kapaciteta države, ali i investicija u obrazovanje i zdravstvo. Sa dosadašnjim pristupom, nažalost, od toga nema ništa.